Пређи на садржај

Хришћанска апологетика

С Википедије, слободне енциклопедије
Део серије о
Историји
хришћанске теологије
Библија опатије Малмсбери из 1407. из Белгије
Позадина
Васељенски симболи вере
Патристика и Сабори
Постникејски развој
Реформација
Од реформације до светских ратова
Након светских ратова
Контекстуализација и Инкултурација
Четврто велико буђење
Портал Хришћанство
Део серије о хришћанству
Хришћанство
  • Безгрешно зачеће
  • Крштење
  • Распеће
  • Васкрсење
    		•
  • Стари завет
  • Нови завет
  • Канон
  • Књиге
  • Црква
  • Симбол вере
    		•
    Теологија
  • Богородица
  • Апостоли
  • Јудеохришћани
  • Петар
  • Павле
  • Оци
  • Рано хришћанство
  • Константин
  • Сабор
  • Августин
  • Велики раскол
  • Крсташки ратови
  • Реформација
  • Лутер
    		•
    Сродне теме
    Деноминације хришћана
    Портал Хришћанство

    Хришћанска апологетика (грч. ἀπολογία, „вербална одбрана, говор у одбрану”)[1] је грана хришћанске теологије која брани хришћанство.[2]

    Хришћанска апологетика је током векова имала много облика, почевши од апостола Павла у раној цркви и патристичких писаца као што су Ориген, Августин Хипонски, Јустин Мученик и Тертулијан, а затим настављајући са писцима као што су Тома Аквински, Дунс Скот, Вилијам Окамски и Анселм Кентерберијски током схоластике.

    Блез Паскал је био активан хришћански апологета током 17. века. У модерном периоду, хришћанство су бранили многи аутори као што су Џон Хенри Њумен, Г. К. Честертон и К. С. Луис, као и Г. Е. М. Анском.

    Историја

    [уреди | уреди извор]

    Јеврејски претходници

    [уреди | уреди извор]

    Према Едгару Џ. Гудспиду, јеврејски апологетски елементи могли су се видети у делима из првог века нове ере, као што су Књига мудрости Соломонове, Филоново дело О контемплативном животу и, експлицитније, Јосифово дело Против Апиона.[3]

    Апостолски и постапостолски период

    [уреди | уреди извор]

    Хришћанска апологетика се први пут појављује у Новом завету (нпр. Павлова проповед на Ареопагу у Делима 17:22–31). Током постапостолског доба, хришћанство се већ такмичило са јудаизмом, као и са разним другим религијама и сектама у грчко-римском свету. Хришћанска апологетика се први пут може видети у Проповедању Петровом (Јеванђеље по Петру), али прво изричито апологетско дело долази од Кодрата Атинског (око 125. н. е.), у којем он пише одбрану вере цару Хадријану. До данас је сачуван само фрагмент који цитира Јевсевије:[3]

    Али дела нашег Спаситеља су увек била присутна, јер су била истинита: они који су били излечени и они који су васкрсли из мртвих, који нису виђени само када су били излечени и када су васкрсли, већ су такође увек били присутни; и не само док је Спаситељ био на земљи, већ и после његове смрти, били су живи прилично дуго, тако да су неки од њих живели чак и до наших дана. (Црквена историја iv. 3. 2)

    Један од првих свеобухватних напада на хришћанство дошао је од грчког филозофа Целза, који је написао Истинска реч (око 175. н. е.), полемику у којој је хришћане критиковао као некорисне чланове друштва.[4][5][6] Као одговор, црквени отац Ориген објавио је своју апологетску расправу Против Целза, која је систематски одговарала на Целзове критике и помогла да хришћанство добије одређени ниво академске респектабилности.[7][6] У расправи, Ориген пише из перспективе платонистичког филозофа, опширно се ослањајући на учења Платона.[8][7][6] Против Целза се данас међу научницима сматра једним од најважнијих дела ране хришћанске апологетике.[7][6][9]

    Други апологете из овог периода су Аристид Атински, аутор Посланице Диогнету, Аристон из Пеле, Татијан, Јустин Мученик, Мелитон Сардски, Атинагора Атински, Теофил Антиохијски, Иринеј Лионски, Ориген, Иполит Римски, Тертулијан, Минуције Феликс, Кипријан Картагински и Викторин Петовски.[10]

    Након Аристидове апологије, Јустинова Прва и Друга апологија су уско усмерене на далеко интелектуалнији приступ и садржај. Ово је далеко од онога што 1. Петрова 3:15-16 тражи од хришћанске апологетике. Са јединственим изузетком Иринеја, „каснија апологетика је предложила Јустинов специфичан апологетски приступ, који је постао ужи по фокусу, интелектуалан — дакле елитистички, све више клерикалан, и није био намењен обичним верницима.”[11]

    Средњи век и рани нови век

    [уреди | уреди извор]
    Главни чланак: Хришћанске полемике и апологетика у средњем веку

    Анселм Кентерберијски је изнео онтолошки аргумент у свом делу Прослогион. Тома Аквински је представио пет начина, или аргумената за постојање Бога, у Суми теологије, док је његова Сума против пагана била значајно апологетско дело.[12][13] Аквински је такође дао значајне критике онтолошког аргумента, што је довело до губитка његове популарности све док га није оживео Рене Декарт у својим Медитацијама.[14] Блез Паскал је у својим Мислима изнео приступ апологетици: „Људи презиру религију; мрзе је и плаше се да је истинита. Да бисмо то исправили, морамо почети тако што ћемо показати да религија није у супротности са разумом; да је поштовања вредна, да бисмо инспирисали поштовање према њој; затим је морамо учинити допадљивом, да би добри људи пожелели да је истинита; на крају, морамо доказати да је истинита.”[15][16]

    Касни нови век

    [уреди | уреди извор]

    Хришћанска апологетика се наставља у модерно доба у широком спектру облика. Међу католицима су бискуп Роберт Барон, Г. К. Честертон,[17] Роналд Нокс, Тејлор Маршал, Арнолд Лун, Карл Китинг, Мајкл Ворис, Питер Крифт, Френк Шид, др Скот Хан и Патрик Мадрид. Руски православни Серафим Роуз је можда најпознатији савремени апологета Источне православне цркве који је говорио енглески. Међу евангелистима је англиканац К. С. Луис (који је популаризовао аргумент данас познат као Луисова трилема).[18] Међу протестантским апологетима 19. века био је Вилијам Пејли, који је популаризовао аналогију са часовничарем. У првој половини 20. века, многи хришћански фундаменталисти постали су познати апологете. Неки од најпознатијих су Р. А. Тори и Џон Грешам Мејчен. Евангелиста Норман Гајслер, лутеран Џон Ворик Монтгомери и презбитеријанац Франсис Шефер били су међу најплоднијим хришћанским апологетима у другој половини 20. и почетком 21. века, док су Гордон Кларк и Корнелијус Ван Тил покренули нову школу филозофске апологетике названу пресупозиционализам, која је популарна у калвинистичким круговима.

    Други укључују Вилијама Лејна Крејга, Дагласа Грутуиса, Џоша Макдауела, Хјуга Ентонија Мејнела, Тимотија Џ. Келера, Френсиса Колинса, Вишала Мангалвадија, Ричарда Бокама, Крејга Еванса, Дарела Бока, Френка Турека, Џона Ф. Макартура, Р. Ч. Спраула, Мајкла Р. Ликону, Равија Закаријаса, Алистера Мекграта и Џона Ленокса.

    Терминологија и порекло

    [уреди | уреди извор]

    Оригинална грчка реч апологија (грч. ἀπολογία, од грч. ἀπολογέομαι) била је формална вербална одбрана, било као одговор на оптужбу или кривично гоњење на суду. Одбрана Сократа, како су је представили Платон и Ксенофонт, била је апологија против оптужби за „кварење омладине, и ... неверовање у богове у које град верује, већ у друге демоне који су нови”.[19]

    У каснијој употреби, 'апологија' је понекад попримила књижевну форму у раном хришћанском дискурсу као пример интеграције образованих хришћана у културни живот Римског царства, посебно током "малог мира" 3. века,[20] и њиховог учешћа у грчком интелектуалном покрету широко познатом као Друга софистика.[21] Хришћански апологете ране Цркве нису одбацивали грчку филозофију, већ су покушавали да покажу позитивну вредност хришћанства у динамичном односу са грчком рационалистичком традицијом.[22]

    У 2. веку, апологетика је била одбрана или објашњење хришћанства,[23] упућена онима који су се противили и онима који још нису формирали мишљење, као што су цареви и друге ауторитетне фигуре, или потенцијални обраћеници.[24] Најранији наратив о мученицима представља говорника прогоњених који износи одбрану у апологетском стилу: хришћанство је рационална религија која обожава само Бога, и иако су хришћани били грађани који поштују законе и спремни да поштују цара, њихово веровање у једно божанство спречавало их је да полажу заклетве верности које су признавале цареву божанственост.[25]

    Апологетска историографија у Делима апостолским представила је хришћанство као верски покрет који се уклапа у Римско царство и не представља претњу за њега, и била је модел за првог великог историчара Цркве, Јевсевија.[26] Апологетика је такође могла бити усмерена на хришћане унутар заједнице како би објаснила њихова веровања и оправдала ставове.[24] Оригенова апологетика Против Целза, на пример, пружила је одбрану од аргумената критичара који је био мртав деценијама, како би се пружили одговори сумњичавим хришћанима који нису имали непосредне одговоре на постављена питања. Апологетска литература је била важан медиј за формирање раног хришћанског идентитета.[27]

    Поред Оригена и Тертулијана, рани хришћански апологете укључују Јустина Мученика, Климента Александријског и аутора Посланице Диогнету.[28] Августин Хипонски је био значајан апологета патристичке ере.[29] Неки научници сматрају апологетику посебним књижевним жанром који показује заједничке карактеристике стила и форме, садржаја и стратегија аргументације. Други је посматрају као облик дискурса који се карактерише својим тоном и сврхом.[30]

    Библијска основа

    [уреди | уреди извор]

    Р. Ч. Спраул, цитирајући Прву посланицу Петрову, пише да „Одбрана вере није луксуз или интелектуална таштина. То је задатак који је Бог одредио да бисте могли да дате разлог за наду која је у вама док сведочите пред светом”.[31] Стих који се овде цитира у целости гласи: „Него Господа Бога освећујте у срцима својим, свагда спремни на одговор свакоме који вас запита за вашу наду; али с кротошћу и страхом”.[32]

    Други одломак који се понекад користи као библијска основа за хришћанску апологетику је Божији позив у Књизи пророка Исаије: „Ходите, да се судимо, вели Господ”.[33][34] Други библијски одломци који су узети као основа за хришћанску апологетику укључују Псалам 19, који почиње са „Небеса казују славу Божју, и дела руку Његових објављује свод небески”,[35] и Посланица Римљанима 1, где се каже: „Јер оно што је на Њему невидљиво, од постања света умом се на створењима јасно види, и вечна Његова сила, и Божанство, те немају изговора”.[36][37]

    Врсте

    [уреди | уреди извор]

    Постоји велики број стилова и школа мишљења у хришћанској апологетици. Главне врсте хришћанске апологетике укључују историјску и правну евиденцијалистичку апологетику, пресупозициону апологетику, филозофску апологетику, пророчку апологетику, доктринарну апологетику, библијску апологетику, моралну апологетику и научну апологетику.

    Библијска апологетика

    [уреди | уреди извор]

    Библијска апологетика укључује питања која се тичу ауторства и датума настанка библијских књига, библијског канона и библијске непогрешивости. Хришћански апологете бране и коментаришу различите књиге Библије. Неки од научника који су се бавили одбраном библијске непогрешивости су Роберт Дик Вилсон, Глисон Арчер, Норман Гајслер и Р. Ч. Спраул. Постоје бројни извори које хришћани нуде у одбрану непогрешивости у вези са специфичним стиховима. Аутори који бране поузданост Јеванђеља су Крејг Бломберг у Историјској поузданости Јеванђеља,[38] Марк Д. Робертс у Можемо ли веровати Јеванђељима?[39], Ричард Бокам, Крејг Еванс и Дарел Бок.

    Искуствена апологетика

    [уреди | уреди извор]

    Искуствена апологетика је позивање „првенствено, ако не и искључиво, на искуство као доказ за хришћанску веру”.[40] Такође, „они одбацују рационалне аргументе или чињеничне доказе у корист онога што верују да је искуство које само себе потврђује”. Ово гледиште наглашава искуство које други апологете нису толико експлицитно истакли, и на крају, концепт да Свети Дух уверава срце у истину постаје централна тема апологетског аргумента.[41]

    Историјски и правни евиденцијализам

    [уреди | уреди извор]

    Различите аргументе изнели су правни стручњаци као што су Сајмон Гринлиф и Џон Ворик Монтгомери, стручни форензички истражитељи попут детектива за нерешене случајеве убистава Џ. Ворнера Воласа, и академски историчари попут Едвина М. Јамаучија. Ови аргументи представљају случај за историчност Христовог васкрсења према важећим правним стандардима доказивања или подривају хипотезу о паганском миту као пореклу хришћанства.[42][43][44][45][46][47]

    Морална апологетика

    [уреди | уреди извор]
    Види још: Божанска заповест и Библијски закон у хришћанству

    Морална апологетика тврди да је стварна морална обавеза чињеница. Католички апологета Питер Крифт је рекао: „Ми смо стварно, истински, објективно обавезни да чинимо добро и избегавамо зло”.[48] У моралној апологетици, наглашавају се аргументи о човековој грешности и потреби за искупљењем. Примери ове врсте апологетике су проповед Џонатана Едвардса „Грешници у рукама гневнoг Бога”.[49] Верски трактат Четири духовна закона (Campus Crusade for Christ) био би још један пример.[50]

    Одбрана чуда

    [уреди | уреди извор]
    Види још: Исусова чуда

    К. С. Луис,[51] Норман Гајслер,[52] Вилијам Лејн Крејг и хришћани који се баве јуриспруденцијском хришћанском апологетиком тврдили су да су чуда разумна и вероватна где год се постулира свемогући Створитељ. Другим речима, постулира се да ако Бог постоји, чуда се не могу сматрати немогућим или инхерентно невероватним.[53][54][55]

    Филозофска апологетика

    [уреди | уреди извор]

    Филозофска апологетика се првенствено бави аргументима за постојање Бога, иако се не фокусира искључиво на ову област. Они не заговарају истинитост хришћанства у односу на друге религије, већ само постојање Створитеља божанства. Свемоћ и свезнање се у овим аргументима подразумевају у већој или мањој мери: неки се залажу за интервенционистичког бога, неки су подједнако релевантни за деистичку концепцију Бога.

    Они не подржавају тврди политеизам, али би се могли користити за опис првог бога који је створио многе друге богове; међутим, аргументи су релевантни само када се примењују на првог бога (први покретач, чисти акт и непокренути покретач); контрадикција је a priori претпоставити плуралитет „чистих аката” или „првих узрока” или „непокренутих покретача”.

    Ови аргументи се могу груписати у неколико категорија:

    1. Космолошки аргумент – Тврди да постојање универзума доказује да Бог постоји. Различити примарни аргументи из космологије и природе узрочности често се нуде у прилог космолошком аргументу.[56][57][58]
    2. Телеолошки аргумент – Тврди да постоји сврсисходнa креација у свету око нас, а креација захтева креатора. Цицерон, Вилијам Пејли и Мајкл Бихи користе овај аргумент, као и други.[59]
    3. Онтолошки доказ – Тврди да сам концепт Бога захтева да постоји стварни, постојећи Бог.
    4. Морални аргумент – Тврди да постоје објективно важеће моралне вредности, и стога, мора постојати апсолут из којег су оне изведене.[60]
    5. Трансцендентални аргумент – Тврди да све наше способности размишљања и расуђивања захтевају постојање Бога.
    6. Пресупозициони аргументи – Тврди да основна уверења теиста и не-теиста захтевају Бога као неопходан предуслов.

    Други филозофски аргументи укључују:

    Поред аргумената за постојање Бога, хришћански апологете су такође покушали да успешно одговоре на аргументе против постојања Бога. Два веома популарна аргумента против постојања Бога су аргумент скривености и аргумент из зла. Аргумент скривености покушава да покаже да је постојање савршеног Бога пуног љубави неспојиво са постојањем неопирућих неверника. Аргумент из зла покушава да покаже да постојање зла чини постојање Бога мало вероватним или немогућим.

    Пресупозиционална апологетика

    [уреди | уреди извор]
    Главни чланак: Пресупозиционална апологетика

    Пресупозиционална апологетика је реформисана протестантска методологија која тврди да су претпоставке essentiels за било коју филозофску позицију и да не постоје „неутралне” претпоставке из којих хришћанин може да расуђује заједно са не-хришћанином.[65] Постоје две главне школе пресупозиционе апологетике, она Корнелијуса Ван Тила (и његових ученика Грега Бансена и Џона Фрејма) и она Гордона Хадона Кларка.

    Ван Тил се ослањао на, али се није увек слагао са, радом холандских калвинистичких филозофа и теолога као што су Д. Х. Т. Воленховен, Херман Дојеверд, Хендрик Г. Стокер, Херман Бавинк и Абрахам Кајпер. Бансен описује Ван Тилов приступ хришћанској апологетици као истицање разлике у крајњим принципима између хришћана и не-хришћана, а затим показивање да се не-хришћански принципи своде на апсурд.[66] У пракси, ова школа користи оно што је постало познато као трансцендентални аргумент за постојање Бога.

    Кларк је сматрао да Свето писмо представља аксиоме хришћанске мисли, који се не могу доводити у питање, иако се о њиховој доследности може расправљати.[65] Последица ове позиције је да се постојање Бога никада не може доказати, ни емпиријским средствима ни филозофским аргументима. У Оправдању знања, калвинистички теолог Роберт Л. Рејмонд тврди да верници не би требало ни да покушавају такве доказе.

    Пророчко испуњење

    [уреди | уреди извор]

    У својој књизи Наука говори, Питер Стонер тврди да само Бог зна будућност и да су се библијска пророчанства убедљиве природе испунила.[67] Апологета Џош Макдауел документује старозаветна пророчанства која је Христ испунио, а која се односе на његову лозу, место рођења, рођење од девице, чуда, смрт и васкрсење.[68] Апологета Блез Паскал је веровао да су пророчанства најјачи доказ за хришћанство. Он примећује да Исус није само прорицао, већ је и био проречен, за разлику од других религија, и да су та пророчанства долазила од низа људи током четири хиљаде година.[69]

    Апологетика порекла

    [уреди | уреди извор]

    Многи хришћани тврде да наука и Библија нису у супротности и да научне чињенице подржавају хришћанску апологетику.[70][71] Катекизам Католичке цркве наводи да је „Питање о пореклу света и човека било предмет многих научних студија које су сјајно обогатиле наше знање... Ова открића нас позивају на још веће дивљење величини Створитеља.”[72] Теолог и математичар Марен Мерсен је користио небеску механику као доказ у свом апологетском раду,[73] док се Матео Ричи бавио научном апологетиком у Кини.[74] У модерно доба, теорија Великог праска се користила у прилог хришћанској апологетици.[75][76]

    Неколико хришћанских апологета је настојало да помири хришћанство и науку у вези са питањем порекла. Теистичка еволуција тврди да су класична религијска учења о Богу компатибилна са модерним научним схватањем биолошке еволуције и да Бог Створитељ користи процес еволуције. Дени Ламуре, у Еволуционом стварању: хришћански приступ еволуцији, наводи да „Ово гледиште о пореклу у потпуности прихвата и верска уверења библијског хришћанства и научне теорије космолошке, геолошке и биолошке еволуције. Оно тврди да је Створитељ успоставио и одржава законе природе, укључујући механизме телеолошке еволуције”.[77]

    Један од најутицајнијих примера[78] хришћанско-еволуционе синтезе је дело Пјера Тејара де Шардена, које је било замишљено као апологетика свету науке,[79] али га је касније осудила Католичка црква.[80]

    Креационистичка апологетика

    [уреди | уреди извор]
    Музеј креације је музеј креационизма младе Земље који води организација за креационистичку апологетику Answers in Genesis (AiG) у Питерсбургу, Кентаки.

    Креационистичка апологетика има за циљ да одбрани гледишта о пореклу као што су креационизам младе Земље и креационизам старе Земље, која су у супротности са главним токовима науке.

    Креационисти младе Земље верују да Библија учи да је Земља стара отприлике 6.000 година и одбацују научни консензус о старости Земље. Они примењују буквално тумачење примордијалне историје у Постању 1–11 – као што су дуги животни векови људи попут Метузалема,[81] Велики потоп,[82][83] и Вавилонска кула.[84][85][86] Међу највећим организацијама за апологетику креационизма младе Земље су Answers in Genesis, Institute for Creation Research и Creation Ministries International.

    Креационисти старе Земље верују да је могуће ускладити библијски шестодневни извештај о стварању са научним консензусом да је универзум стар 13,8 милијарди година, а Земља 4,54 милијарде година. Креационисти старе Земље, као што је астрофизичар Хју Рос, виде сваки од шест дана стварања као дуг, али коначан временски период, на основу вишеструких значења хебрејске речи yom (дневни сати/24 сата/временско доба) и других библијских одломака о стварању.[87][88]

    Главни колеџи и универзитети који нуде програме хришћанске апологетике

    [уреди | уреди извор]
    Школа Локација Програм Коментари Додељене дипломе Реф.
    Универзитет Бајола Ла Мирада, Калифорнија, САД Хришћанска апологетика Сертификат, Мастер (М.А.) [89]
    Централни индијски теолошки семинар Итарси, Индија Мастер теологије (M.Th.), Докторат (Ph.D.) [90]

    [91]

    Универзитет Кларкс Самит Саут Абингтон Тауншип, Пенсилванија, САД Библијска апологетика Мастер (М.А.) [92]
    Хришћански универзитет Колорадо Колорадо, САД Примењена апологетика Сертификат, диплома, М.А. [93]
    Семинар у Денверу Апологетика и етика М.А., M.Div. са нагласком [94][95]
    Хонгконшки центар за хришћанску апологетику Хонгконг Хришћанска апологетика Сертификат из хришћанске апологетике [96]
    Хришћански универзитет у Хјустону Хјустон, Тексас, САД М.А.А. (Master of Arts in Apologetics) [97]
    Библијски колеџ Ланкастер Ланкастер, Пенсилванија М.А. [98]
    Колеџ Морлинг Сиднеј, Аустралија M.Div [99]
    Баптистички теолошки семинар у Њу Орлеансу Њу Орлеанс, Луизијана М.А., M.Div., D.Min., Ph.D. [100]
    Веслијански универзитет Оклахома Бартлсвил, Оклахома М.А.
    Вестминстерски теолошки семинар Филаделфија, САД Апологетика Докторски, мастер, сертификатски програми [101]
    Јужноафрички теолошки семинар Јоханезбург, Јужноафричка Република Th.M. [102]
    Јужни баптистички теолошки семинар Луивил, Кентаки Апологетика/Апологетика и погледи на свет М.А., Ph.D. [103]
    Јужни евангелистички семинар Шарлот, Северна Каролина Апологетика/Научна апологетика Сертификат, М.А., M.Div., D.Min. [104]
    Глобал Лајф универзитет/Рацио Кристи Филипини Пасиг, Филипини Хришћанска апологетика Сертификат, М.А. [105]
    Гимлеколен НЛА колеџ Кристијансанд, Норвешка Комуникација, поглед на свет и хришћанска апологетика Сертификат, диплома [106]
    Универзитет Либерти Линчбург, Вирџинија, САД Хришћанска апологетика (М.А.), Библијска апологетика (B.S.) Диплома (B.S.), Мастер (М.А.) [107][108]

    Види још

    [уреди | уреди извор]

    Референце

    [уреди | уреди извор]
    1. ^ „ἀπολογία”. Blue Letter Bible-Lexicon. Приступљено 7. 5. 2012. 
    2. ^ „Meaning of apologetics”. Catholic Encyclopedia. Приступљено 5. 11. 2016. 
    3. ^ а б Goodspeed, Edgar J. (1966). A History of Early Christian LiteratureНеопходна слободна регистрација. Chicago: University of Chicago Press. стр. 93-100. ISBN 0226303861. 
    4. ^ Ferguson, Everett (1993). Backgrounds of Early ChristianityСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата (second изд.). Grand Rapids, Michigan: William B. Eerdmans Publishing Company. стр. 562–564. ISBN 0-8028-0669-4. 
    5. ^ Thomas, Stephen (2004). „Celsus”. Ур.: McGuckin, John Anthony. The Westminster Handbook to Origen. Louisville, Kentucky: Westminster John Knox Press. стр. 72–73. ISBN 0-664-22472-5. 
    6. ^ а б в г Olson, Roger E. (1999). The Story of Christian Theology: Twenty Centuries of Tradition & Reform. Downers Grove, Illinois: InterVarsity Press. стр. 101. ISBN 978-0-8308-1505-0. 
    7. ^ а б в McGuckin, John Anthony (2004). „The Scholarly Works of Origen”. The Westminster Handbook to Origen. Louisville, Kentucky: Westminster John Knox Press. стр. 32—34. ISBN 0-664-22472-5. 
    8. ^ Grant, Robert M. (1967). „Origen”. Ур.: Edwards, Paul. The Encyclopedia of Philosophy. 5. New York City, New York: The MacMillan Company & The Free Press. стр. 551—552. 
    9. ^ Gregerman, Adam (2016). „Chapter 3: Origen's Contra Celsum”. Building on the Ruins of the Temple. Texts and Studies in Ancient Judaism. 165. Tübingen, Germany: Mohr Siebeck. стр. 60. ISBN 978-3-16-154322-7. 
    10. ^ Goodspeed, Edgar J. (1966). A History of Early Christian Literature: Revised and Enlarged by Robert M. Grant. Chicago: Chicago University Press. стр. 97—188. ISBN 0226303861. 
    11. ^ Stuart Nicolson (1. 11. 2024). „The Justinian Apologetical Turn, away from Original Petrine Apologetics” (PDF). Acta Universitatis Carolinae Theologica. Праг: Католички теолошки факултет Карловог универзитета. 14 (1): 97—115. ISSN 1804-5588. doi:10.14712/23363398.2024.8 Слободан приступ. Приступљено 2. 12. 2024.  (OCLC 10414141836; овде: апстракт)
    12. ^ Dulles, Avery Robert Cardinal (2005). A History of Apologetics. San Francisco: Ignatius Press. стр. 120. ISBN 0898709334. 
    13. ^ L Russ Bush, ур. (1983). Classical Readings in Christian Apologetics. Grand Rapids: Zondervan. стр. 275. ISBN 031045641X. 
    14. ^ „Descartes' Ontological Argument”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University. 2021. 
    15. ^ Pascal, Blaise. Pensées [Мисли]. стр. 187. 
    16. ^ Groothuis, Douglas (2011). Christian Apologetics. Downers Grove: IVP Academic. стр. 25–31. ISBN 978-0830839353. 
    17. ^ Chesterton, G K (2008). The Everlasting Man. Radford: Wilder Publications. стр. 180. ISBN 978-1604592467. 
    18. ^ Lewis, C S (2001). „The Shocking Alternative”. Mere ChristianityНеопходна слободна регистрација (HarperCollins изд.). San Francisco: Harper San Francisco. стр. 54–56. ISBN 0060652888. 
    19. ^ Plato, Apology 24b; упоређено са хришћанском апологетиком од стране Anders-Christian Jacobsen, „Apologetics and Apologies—Some Definitions”, у Continuity and Discontinuity in Early Christian Apologetics (Peter Lang, 2009), стр. 14.
    20. ^ Kevin Butcher, Roman Syria and the Near East (Getty Publications, 2003) стр. 378.
    21. ^ Graham Anderson, The Second Sophistic: A Cultural Phenomenon in the Roman Empire (Routledge, 1993, 2003), стр. 203.
    22. ^ Jacobsen, „Apologetics and Apologies, стр. 6.
    23. ^ Jacobsen, „Apologetics and Apologies, стр. 8.
    24. ^ а б Jacobsen, „Apologetics and Apologies, стр. 14.
    25. ^ Maureen A. Tillby, „North Africa”, у Cambridge History of Christianity: Origins to Constantine (Cambridge University Press, 2006), vol. 1, стр. 388, цитирајући Акта мученика Скилитанских.
    26. ^ Margaret M. Mitchell, „Gentile Christianity,” стр. 107, и „Emergence of the Written Record” стр. 193, у Cambridge History of Christianity, vol. 1.
    27. ^ Jacobsen, „Apologetics and Apologies, стр. 14 et passim.
    28. ^ Dulles, Avery Robert Cardinal (2005). A History of Apologetics. San Francisco: Ignatius Press. стр. 31—42. ISBN 0898709334. 
    29. ^ Dulles, Avery Robert Cardinal (2005). A History of Apologetics. San Francisco: Ignatius Press. ISBN 0898709334. 
    30. ^ Jacobsen, „Apologetics and Apologies, стр. 19–20.
    31. ^ Sproul, R C (2009). Defending Your Faith. Wheaton: Crossway Books. стр. 9. ISBN 978-1-4335-0315-3. 
    32. ^ 1 Peter 3:15
    33. ^ Isaiah 1:18
    34. ^ Geisler, Norman L (1988). Christian ApologeticsСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата (Paperback изд.). Grand Rapids: Baker Book House. стр. 11–12. ISBN 0-8010-3822-7. 
    35. ^ Psalms 19:1
    36. ^ Romans 1:20
    37. ^ Anderson, Owen (2008). Reason and Worldviews. Plymouth, U.K.: University Press of America. стр. 2. ISBN 978-0-7618-4038-1. 
    38. ^ Bloomberg, Craig (1987). The Historical Reliability of the Gospels. Downeres Grove: Inter-Varsity Press. ISBN 0-87784-992-7. 
    39. ^ Roberts, Mark D. (2007). Can We Trust The Gospels. Crossway. ISBN 978-1-58134-866-8. 
    40. ^ Geisler, Normal L. (1999). „Apologetics, Types of”. Baker Encyclopedia of Christian Apologetics. Grand Rapids, MI: Baker Academic. стр. 43. 
    41. ^ Lewis, Gordon R. (1990). Testing Christianity's Truth Claims: Approaches to Christian Apologetics. Lanham, MD: University Press of America. 
    42. ^ Greenleaf, Simon. „Testimony of the Evangelists”. University of Missouri-Kansas City School of Law. Приступљено 8. 5. 2012. 
    43. ^ Montgomery, John Warwick (2004). „The Jury Returns: A Juridical Defense of Christianity”. Ур.: John Warwick Montgomery. Evidence for Faith. Edmonton: Canadian Institute for Law, Theology, and Public Policy. ISBN 1896363172. Архивирано из оригинала 1. 12. 2007. г. Приступљено 8. 5. 2012. 
    44. ^ Ankerberg, John; John Weldon. „Could the Evidence Stand-Cross Examination in a Modern Court of Law?”. The Evidence for the Resurrection of Jesus Christ. Ankerberg Theological Research Institute. Архивирано из оригинала 23. 10. 2007. г. Приступљено 8. 5. 2012. 
    45. ^ Wallace, J. Warner (2013). Cold Case Christianity. Canada: David C. Cook Distribution. ISBN 978-1-4347-0469-6. 
    46. ^ Yamauchi, Edwin. „Easter: Myth, Hallucination, or History”. Приступљено 8. 5. 2012. 
    47. ^ „Refuting the Myth that Jesus Never Existed”. James Hannam. 6. 10. 2001. Приступљено 8. 5. 2012. 
    48. ^ Kreeft, Peter (1994). Handbook of Christian Apologetics. Downers Grove: Intervarsity Press. стр. 72. ISBN 0-8308-1774-3. 
    49. ^ „Select Sermons - Christian Classics Ethereal Library”. ccel.org. 
    50. ^ The Four Spiritual Laws – English
    51. ^ Peters, Thomas C. (1997). Simply C. S. Lewis: A Beginner's Guide to the Life and Works of C. S. LewisНеопходна слободна регистрација. Wheaton, Illinois: Crossway Books. стр. 180–184. ISBN 0-89107-948-3. 
    52. ^ Geisler, Norman L. (1988). Christian Apologetics. Grand Rapids, Michigan: Baker Academic. стр. 29, 30. ISBN 978-0-8010-7186-7. 
    53. ^ „Are Miracles Logically Impossible?”. Come Reason Ministries, Convincing Christianity. Приступљено 21. 11. 2007. 
    54. ^ „"Miracles are not possible," some claim. Is this true?”. ChristianAnswers.net. Приступљено 21. 11. 2007. 
    55. ^ Paul K. Hoffman (пролеће 1999). „A Jurisprudential Analysis Of Hume's "In Principal" Argument Against Miracles” (PDF). Christian Apologetics Journal. 2 (1). Архивирано из оригинала (PDF) 26. 10. 2007. г. Приступљено 21. 11. 2007. 
    56. ^ „Evidences for God from Space”. Архивирано из оригинала 2. 8. 2005. г. Приступљено 27. 8. 2005. 
    57. ^ „Does God Exist? Examining the Evidence”. apologeticspress.org. Приступљено 3. 7. 2025. 
    58. ^ „Keith H. Wanser, Physics”. answersingenesis.org. 
    59. ^ A brief history of design Архивирано 2005-11-21 на сајту Wayback Machine
    60. ^ „Morality Apart From God: Is It Possible?”. 
    61. ^ „Faculty Commons”. cru.org (на језику: енглески). Приступљено 3. 7. 2025. 
    62. ^ „Does God Exist? Examining the Evidence”. apologeticspress.org. 
    63. ^ Copleston, Frederick Charles (1958). History of Philosophy: Descartes to Leibniz. Paulist Press. стр. 155. ISBN 0809100681. 
    64. ^ Hammond, Nicholas (2000). „Blaise Pascal”. Ур.: Hastings; et al. The Oxford Companion to Christian ThoughtНеопходна слободна регистрација. Oxford University Press, USA. стр. 518. ISBN 9780198600244. 
    65. ^ а б John M. Frame (2006). „Presuppositional Apologetics”. Ур.: W. C. Campbell-Jack; Gavin J. McGrath; C. Stephen Evans. New Dictionary of Christian Apologetics. InterVarsity Press. ISBN 978-0-8308-2451-9. Приступљено 12. 3. 2007. 
    66. ^ Greg Bahnsen, Van Til's Apologetic, P&R Publishing, 1998, ISBN 0-87552-098-7, стр. 275–77.
    67. ^ Chapter 2 Архивирано 2011-07-24 на сајту Archive.today, Science Speaks, Peter Stoner
    68. ^ McDowell, Josh. The New Evidence that Demands a Verdict. chapter 8. 
    69. ^ Pascal, Blaise (1966). Pensées. England: Penguin Group. стр. x,xii,xiii. 
    70. ^ Jitse M. van der Meer and Scott Mandelbrote, Nature and Scripture in the Abrahamic Religions: Up to 1700, BRILL, 2009, ISBN 90-04-17191-6, стр. 295.
    71. ^ Kenneth Boa and Robert M. Bowman, Faith Has Its Reasons: Integrative Approaches to Defending the Christian Faith, Biblica, 2006, ISBN 1-932805-34-6,стр. 173.
    72. ^ Catechism of the Catholic Church, 2nd ed. #287.
    73. ^ Avery Cardinal Dulles, A History of Apologetics, 2nd ed., Ignatius Press, 2005, ISBN 0-89870-933-4, стр. 159.
    74. ^ Jean Lacouture (tr. Jeremy Leggatt), Jesuits: A Multibiography, Counterpoint Press, 1997, ISBN 1-887178-60-0, стр. 189.
    75. ^ Markos, Louis (2010-10-06). Apologetics for the Twenty-First Century (на језику: енглески). Crossway. ISBN 978-1-4335-2465-3. 
    76. ^ na (на језику: енглески). Xulon Press. ISBN 978-1-60477-520-4. 
    77. ^ „Evolutionary Creation: Moving Beyond the Evolution Versus Creation Debate” (PDF). ualberta.ca. 
    78. ^ van den Brink, Gijsbert (17. 11. 2022). „Theology and Evolution. Section 5: Beyond apologetics: theologies of evolution”. St Andrews Encyclopaedia of Theology. University of St Andrews. paras 3, 4, & 5. Приступљено 14. 4. 2024. 
    79. ^ Dulles, Avery (2005). A History of Apologetics (на језику: енглески). Ignatius Press. ISBN 978-0-89870-933-9. 
    80. ^ Suprema Sacra Congregatio Sancti Officii [Supreme Sacred Congregation of the Holy Office] (1. 7. 1962). „Monitum” [Admonition]. L'Osservatore Romano (на језику: Latin). Vatican City State. стр. 1.  (The admonition is dated 30 June 1962).
    81. ^ Isaak, Mark. „CH311: Vapor canopy's effect on lifespan”. 
    82. ^ „Why Does Nearly Every Culture Have a Tradition of a Global Flood? - The Institute for Creation Research”. 
    83. ^ „The Flood”. 
    84. ^ „TOWER OF BABEL - Is there archaeological evidence of the Tower of Babel? • ChristianAnswers.Net”. 
    85. ^ „CONFUSION OF LANGUAGES - Is there any reference in early Mesopotamian literature to what happened at the Tower of Babel? • ChristianAnswers.Net”. 
    86. ^ „The Tower of Babel: Legend or History?”. 
    87. ^ Ross, Hugh; Endara, Miguel (31. 12. 1990). „Response to Genesis and the Big Bang by Gerald Schroeder”. Reasons To Believe. Архивирано из оригинала 27. 9. 2011. г. Приступљено 3. 12. 2010. 
    88. ^ Russell, Ryan. „Day 1 (Genesis 1:1-5)”. Genesis: verse-by-verse Bible Study. Christian Knowledge. Архивирано из оригинала 24. 7. 2012. г. Приступљено 3. 12. 2010. 
    89. ^ „Biola University”. Приступљено 16. 7. 2014. 
    90. ^ „Central India Theological Seminary”. Приступљено 16. 7. 2014. 
    91. ^ „MTh Programs at CITS”. Приступљено 16. 7. 2014. 
    92. ^ „Master of Arts In Biblical Apologetics - Clarks Summit University”. Clarks Summit University (на језику: енглески). Приступљено 11. 7. 2017. [мртва веза]
    93. ^ „Online Master's Degree in Apologetics”. www.ccu.edu (на језику: енглески). Приступљено 21. 1. 2021. 
    94. ^ „Denver Seminary Program Information”. Приступљено 21. 9. 2014. 
    95. ^ „Denver Seminary Program Information”. Архивирано из оригинала 6. 6. 2017. г. Приступљено 21. 9. 2014. 
    96. ^ „Hong Kong Centre for Christian Apologetics”. Архивирано из оригинала 4. 12. 2017. г. Приступљено 3. 12. 2017. 
    97. ^ „Houston Baptist University”. 27. 4. 2022. Архивирано из оригинала 4. 10. 2016. г. Приступљено 18. 7. 2016. 
    98. ^ „Lancaster Bible College”. Приступљено 26. 1. 2024. 
    99. ^ „Defending the faith”. Morling College. Приступљено 27. 6. 2022. 
    100. ^ „NOBTS”. Приступљено 8. 11. 2017. 
    101. ^ „Westminster Theological Seminary”. Архивирано из оригинала 8. 7. 2014. г. Приступљено 16. 7. 2014. 
    102. ^ „My SATS”. Приступљено 25. 7. 2014. [мртва веза]
    103. ^ „Apologetics and Worldview - The Southern Baptist Theological Seminary”. Doctoral (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 20. 5. 2017. г. Приступљено 20. 5. 2017. 
    104. ^ „Southern Evangelical Seminary Degrees”. Архивирано из оригинала 15. 7. 2019. г. Приступљено 23. 8. 2015. 
    105. ^ „Global-Life University”. 
    106. ^ „NLA Communication and Worldview Subject plans”. Архивирано из оригинала 16. 1. 2017. г. Приступљено 10. 5. 2016. 
    107. ^ „MA in Christian Apologetics, Thesis Track”. 
    108. ^ „BS in Bible”. 25. 7. 2024. 

    Литература

    [уреди | уреди извор]
    Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Хришћанска_апологетика&oldid=30895712”