Бела Гутман

С Википедије, слободне енциклопедије
Бела Гутман
(Guttmann Béla)
Гутман 1953.
Лични подаци
Датум рођења (1899-01-27)27. јануар 1899.[1]
Место рођења Будимпешта[1], Аустроугарска
Датум смрти 28. август 1981.(1981-08-28) (82 год.)[1]
Место смрти Беч,[1], Аустрија
Држављанство мађарско
Националност Мађар
Позиција Везни[2]
Јуниорска каријера
1917 — 1919. Мађарска ФК Тереквеш
Сениорска каријера*
Године Клуб Наст. (Гол)
1919 — 1920. Мађарска ФК Тереквеш 17 (0)
1921/22. Мађарска МТК Хунгарија 16 (1)
1922 — 1926 Аустрија Хакоах Беч 96 (8)
1926. Сједињене Америчке Државе ФК Бруклин вондереси
1926 — 1929. Сједињене Америчке Државе ФК Њујорк џајантси 83 (2)
1929/30. Сједињене Америчке Државе Њујорк Хакоах 21 (0)
1930. Сједињене Америчке Државе ФК Њујорк 22 (0)
1931/32. Сједињене Америчке Државе Хакоах Ол−старс 50 (0)
1932. Француска Мец[3] 1 (0)
1932/33. Аустрија Хакоах Беч 4 (0)
Репрезентативна каријера
1921 — 1924. Мађарска[1] 4 (1)
Тренерска каријера
1933 — 1935. Аустрија Хакоах Беч
1935 — 1937. Холандија Еншеде
1937/38. Аустрија Хакоах Беч
1938/39. Мађарска Ујпешт
1945. Мађарска Вашаш
1946. Румунија Макаби Букурешт
1947. Мађарска Ујпешт
1947/48. Мађарска Кишпешт
1948. Мађарска Мађарска
1949/50. Италија Калчо Падова
1950/51. Италија Триестина калчо 1918.
1953. Аргентина Килмеш АК
1953. Кипар Апоел
1953/55. Италија Милан
1955/56. Италија Виченца
1956/57. Мађарска Хонвед
1957/58. Бразил Сао Пауло
1958/59. Португалија Порто
1959 — 1962. Португалија Бенфика
1962. Уругвај Пењарол
1964. Аустрија Аустрија
1965/66. Португалија Бенфика
1966/67. Швајцарска Сервет
1967. Грчка Панатинаикос
1973. Аустрија ФК Аустрија Беч
1973. Португалија Порто
* Датум актуелизовања: 24. септембар 2023.

Бела Гутман (мађ. Guttmann Béla; Будимпешта, 27. јануар 1899 — Беч, 28. август 1981)[4]) је бивши мађарски фудбалски менаџер и бивши играч и репрезентативац Мађарске који је играо на позицији везног играча.

Пре Другог светског рата је играо на позицији везног играча за МТК Хунгариа ФК, СК Хакоах Виен и неколико клубова у Сједињеним Државама. Гутман је такође играо за фудбалску репрезентацију Мађарске, укључујући и Олимпијске игре 1924. године.[5]

Гутман је радио као тренер у десет различитих земаља од 1933. до 1974. годинеи освојио десет националних првенстава и, што је најважније, два узастопна европска купа са Бенфиком. Тренирао је и репрезентације Мађарске и Аустрије, а тренирао је и клупски фудбал у Холандији, Италији, Бразилу, Уругвају и Португалу. Највише се памти као тренер и менаџер Милана, Сао Паула, Порта, Бенфике и Ц.А. Пењарол. Највећи успех постигао је са Бенфиком када их је водио до две узастопне победе у Европском купу, 1961. и 1962. године.

Био је пионир формације 4–2–4 заједно са |Мартоном Буковијем и Густавом Шебешем, формирајући тријумвират радикалних мађарских тренера, а такође је заслужан за менторство Еузебија. Међутим, током своје каријере никада није био далеко од контроверзи. Много је путовао, и као играч и као тренер, ретко је остајао у клубу дуже од две сезоне, а цитиран је да је рекао „трећа сезона је фатална“. Отпуштен је у Милану док су били на врху Серије А, а такође је напустио Бенфику након што су они наводно одбили захтев за повећање плате.

Породица и образовање[уреди | уреди извор]

Гутман је рођен у Будимпешти, Аустроугарска, и био је Јевреј.[6] Његови родитељи, Абрахам и Естер, били су учитељи плеса.[6] И сам је постао обучени инструктор плеса, са 16 година.[7][8] Дипломирао је психологију у Аустрији.[9][7]

Играчка каријера[уреди | уреди извор]

Клупска каријера[уреди | уреди извор]

Гутман је био истакнути члан тима МТК Хунгариа ФК раних 1920-их.[10] Играјући полубека или центархалфа заједно са Ђулом Мандијем, помогао је МТК-у да освоји титулу шампиона у Мађарској лиги 1920. и 1921. године.[5][11]

Гутман се 1922. године преселио у Беч, у Аустрији, да би избегао антисемитизам режима адмирала Хортија, пошто су током 1919. до 1921. године контрареволуционарни војници спроводили репресивно насиље да униште све присталице мађарске кратковечне совјетске републике и њеног Црвеног терора. Неколико стотина људи је убијено, многи од њих су били Јевреји у кампањи познатој као Бели терор, коју је организовала мађарска националистичка влада.[12]У Бечу се придружио јеврејском клубу СК Хакоах Виен и играо за њих као њихов центар бека од 1922. до 1926. и 1933. године.[12] За мајице тима носили су плаво-беле боје ционистичког националног покрета, а велика Давидова звезда је била њихова значка.[12] Године 1925. освојио је још једну лигашку титулу када је Хакоах освојио Аустријску лигу.[5] У априлу 1926. екипа СК Хакоах Виен отпловила је у Њујорк да започне турнеју са десет утакмица по Сједињеним Државама.[13] Дана 1. маја, публика од 46.000 гледала их је како играју Америчку фудбалску лигу XI на Поло Гроундс-у, што је амерички рекорд за фудбалску утакмицу до 1977. године.[11][14][15] АСЛ тим је победио са 3 : 0. Најмање шест играча Хакоаха касније је убијено у Холокаусту.[15]

Након турнеје, Гутман, који је био Хакоин најистакнутији играч, и неколико његових саиграча одлучили су да остану у САД.[13][14] Након што је првобитно играо за Бруклин вондерерс, потписао је за Њујорк џајантсе из Америчке фудбалске лиге (АСЛ), одигравши 83 утакмице и постигао два гола током две сезоне.[5][11] Године 1928, Џајантси су суспендовани из АСЛ-а као део „Фудбалског рата“, спора између АСЛ-а и Фудбалског савеза Сједињених Држава.[16]

Гутман и Џајантси су се придружили Источној фудбалској лиги, али Гутман се убрзо преселио у Њујорк Хакоах, тим састављен од бивших играча СК Хакоа Беч, укључујући Рудолфа Николсбургера.[тражи се извор] Године 1929. помогао им је да освоје Отворени куп САД (тада познат као Натионал Челенѕ кап).[17][18]

Након спајања са Бруклин Хакоахом, постали су 1930. године Хакоах Ол-Старси. У јесен 1930. Гутман се поново придружио Џајантсима, сада познатим као фудбалски клуб Њујорк, али се вратио на Ол-старс у пролеће 1931. године и тиме завршио своју играчку каријеру каријеру.[19] Када се повукао као играч имао је 32 године и одиграо је 176 АСЛ утакмица.[11]

Осим што је играо фудбал, док је био у Њујорку, Гутман је такође предавао плес, купио пијацу, инвестирао у берзу и скоро све изгубио након краха на Волстриту 1929. године.[20][21][22]

Репрезентација Мађарске[уреди | уреди извор]

Репрезентација 1924. Гутман 6 с лева

Између 1921. и 1924. Гутман је такође играо четири пута (плус јиш 2 незваничвне утакмице, против јужне Немачке и Сара)за фудбалску репрезентацију Мађарске, дајући гол на свом дебију 5. јуна 1921. у победи од 3 : 0 против Немачке. Касније истог месеца играо је и против репрезентације јужне Немачке XI. Његова преостала четири наступа дошла су у мају 1924. у утакмицама против Швајцарске, Сара, Пољске и Египта. Последња два су била на Олимпијским играма у Паризу 1924. године. Током припрема за такмичење Гутман је приговорио што је у репрезентацији Мађарске било више званичника него играча.[23] Такође се пожалио да је хотел више погодан за дружење него за припрему утакмице, а да би показао своје неодобравање окачио је мртве пацове на врата путујућих званичника.[22]

Тренерска каријера[уреди | уреди извор]

Гутман је тренирао двадесетак тимова у десет земаља, од 1933. до 1974. године, и освојио два европска купа и десет националних првенстава.[24][11] Тренирао је и репрезентације и тимове из Мађарске, Аустрије, Холандије, Италије, Бразила, Уругваја, Португала.[11] Као тренер, тактички је био пионир формације 4–2–4, а његови тимови су играли неустрашиви нападачки фудбал.[25][26] Поред тога, захтевао је да његови играчи прате његов режим исхране, ригорозне кондиције и напорне тренинге.[26][27][28]

Достигнућа[уреди | уреди извор]

Играч[уреди | уреди извор]

ФК МТК Хунгариа

СК Хакоах Беч

Њујорк Хакоах

  • УС опен кап: победник 1929.

Тренер[уреди | уреди извор]

ФК Ујпешт

Сао Пауло

  • Кампеонато Паулиста: шампион 1957.

Порто

Бенфика

Пењарол

Панатинаикос

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в г д Rota, Davide (9. 1. 2001). „Hungarian Players and Coaches in Italy”. Rec.Sport.Soccer Statistics Foundation. Приступљено 24. септембар 2023. 
  2. ^ Jonathan Wilson (17. 1. 2007). „Chelsea be warned: a Guttman is hard to find”. The Guardian. 
  3. ^ https://guttmannbela.blog.hu/2021/04/18/guttmann_bela_francia_csapatokban
  4. ^ Бела Гутман
  5. ^ а б в г „Béla Guttmann”. Holocaust Memorial Day Trust. 
  6. ^ а б Siegman, Joseph M. (1992). The International Jewish Sports Hall of Fame. SP Books. ISBN 9781561710287 — преко Google Books. 
  7. ^ а б Ray, John. „Bela Guttmann : The Original Jose Mourinho”. Bleacher Report. 
  8. ^ Jack Porter (28. 8. 2020). „Bela Guttmann and the European Curse That Could Last A Century For Benfica; The legendary manager's legacy with the Portuguese giants still remains today”. The Sportsman. 
  9. ^ James Masters (16. 5. 2013). „Benfica and 'the curse of Bela Guttmann'”. CNN. 
  10. ^ Béla Guttmann at nela.hu
  11. ^ а б в г д ђ Joseph Siegman (2020). Jewish Sports Legends; The International Jewish Sports Hall of Fame
  12. ^ а б в „Revolutionary coach who survived Nazi labour camp to become world's first superstar manager”. Sportal – World Sports News. 27. 9. 2019. 
  13. ^ а б Chris Wright (20. 3. 2020). „Spanish flu spawned Benfica legend”. The Portugal News. 
  14. ^ а б Gabriel Kuhn (2011). Soccer Vs. the State; Tackling Football and Radical Politics[мртва веза]
  15. ^ а б Kevin E. Simpson (2016). Soccer Under the Swastika; Stories of Survival and Resistance During the Holocaust
  16. ^ Colin Jose (1998). The American Soccer League; The Golden Years of American Soccer 1921–1931
  17. ^ Encyclopaedia Judaica, Vol. 15, 1996.
  18. ^ Frank Dell’Apa (24. 8. 2019). „The Benz' Date with Open Cup History”. US Soccer. 
  19. ^ Jose, Colin (1998). American Soccer League, 1921–1931 (Hardback). The Scarecrow Press. ISBN 0-8108-3429-4. (). 
  20. ^ „Bela Guttmann: The Coach, The Curse & The Lament of The Eagles”. Sports Nova. 24. 9. 2019. Архивирано из оригинала 16. 8. 2021. г. Приступљено 14. 9. 2020. 
  21. ^ Alan McDougall (2020). Contested Fields; A Global History of Modern Football
  22. ^ а б Bolchover, David (2017). The Greatest Comeback: From Genocide To Football Glory: The Story of Béla Guttman. Biteback Publishing. ISBN 9781785902642 — преко Google Books. 
  23. ^ „Béla Guttmann”. Olympedia. Приступљено 23. 8. 2021. 
  24. ^ Daniel Sugarman (25 September 2017). "Biography of Béla Guttmann longlisted for William Hill Sports Book of the Year award; The football manager survived the Holocaust and went on to win two European cups with Benfica, before supposedly putting a curse on the team," The Jewish Chronicle.
  25. ^ Bolchover, David (27. 9. 2019). „Coach who survived Nazi labour camp to become world's first superstar manager”. Mirror. 
  26. ^ а б „The Blessings of Bela Guttman”. Football Bloody Hell. 15. 2. 2019. 
  27. ^ "Football’s greatest comeback; David Bolchover's new book examines the life and legacy of legendary football coach Bela Guttmann," The Jewish Chronicle, 2 June 2017.
  28. ^ „Crown & 'curse': Benfica's jinx after Eusebio magic”. Telegraph India. 5. 1. 2020. 
  29. ^ „Intercontinental Cup 1961”. FIFA. 7. 5. 2007. Архивирано из оригинала 25. 9. 2019. г. Приступљено 25. 9. 2019. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бела_Гутман&oldid=27694880”