Битољско-прилепско поље

Из Википедије, слободне енциклопедије
Пелагонија.

Битољско-прилепско поље је котлина у Републици Македонији, у битољској области. Заузима површину од 1.212,5 km². Старији назив поља био је Пелагонија, а народ га сада најчешће назива само »Поље«. Котлина је са свих страна оивичена планинама, на западу је Баба са врхом Пелистер, на истоку Ниџе, Чуке, Висока и Борила, на сјеверу Бабуна, на југу Малко Ниџе у Грчкој.

Котлина Пелагоније, Грчки део - Снимак града Флорине.

Дно јој је равно, високо 550 до 700 m и нагнуто је ка југу, у коме правцу протиче Црна Река и пробија се између Чука и Ниџе окуком на сјевер у планинску корутину Маријово. Јако продужена у меридијанском правцу, котлина је Тополчанском клисуром Црне Реке скоро по средини подељена на Прилепско поље на сјеверу, и Битољско поље на југу. Ово ниже поље је права Пелагонија и језгро за »Битољску«, област по народном веровању (В. Битољско). Блато је највећа река Прилепског поља и притока је Црне у коју утиче пред Тополчанском клисуром, док је Црна само ивична, долазећи из Железника са запада. У Битољском Пољу Црна се разлива у баруштине. Пред излазом из котлине прима Сакулеву, чији је скоро цео слив, у јужном делу поља, прелази из Македоније у Грчку. Долином клисуре Црне у Морихову, изолована од Вардара и главне комуникације, котлина је са овом ипак спојена преслапима према Рајцу (Плетвар) и Бабуни (Присат). И према другим околним котлинама постоје лако проходни превоји, од којих је најважнији Дават, према Преспи, и Кизли-Дервен, према Острову, којим се користио још римски пут Via Egnatia, водећи преко Пелагоније. Стога је ова котлина средишња област за све околне крајеве, до Морихова, Бабуне, Кичева, Дебра, Охрида, а преко садашње државне границе до Корче (у Арбанији) и Острова (под Грцима). Интереси свих ових мањих околних области упућени су на ову котлину и с њоме чине целину.

Равно и добро натопљено, Битољско-прилепско поље врло је плодно и прави је земљораднички предео. Домаћинства су већином старија. Македонци православни: (зову се Пољани). (1927. године, оп. Голија). Женска им се ношња одликује гломазношћу, једно одело тежи до 50 kg. Има и досељеника Срба, нарочито с планинског оквира котлине, затим од Морихова, Преспе, Охрида, као и избеглица са српских насеља од Корпе, Опари, Елбасана у Арбанији и Јањине у Епиру. (подаци су из 1927. године)

Литература[уреди]

Види још[уреди]