Охрид

Из Википедије, слободне енциклопедије
Охрид
Самуилова крепост, Охрид, Македония.jpg
Административни подаци
Држава  Република Македонија
Општина Охрид
Становништво
Становништво
 — (2002) 43.374
Географске карактеристике
Координате 41°07′18″ СГШ; 20°49′10″ ИГД / 41.12162004016122° СГШ; 20.81944105418056° ИГД / 41.12162004016122; 20.81944105418056Координате: 41°07′18″ СГШ; 20°49′10″ ИГД / 41.12162004016122° СГШ; 20.81944105418056° ИГД / 41.12162004016122; 20.81944105418056
Временска зона UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Надм. висина 717 м
Охрид на мапи Републике Македоније
Охрид
Охрид


Охрид је град у Републици Македонији, на североисточној обали Охридског језера и средиште Охридске архиепископије. Охридска општина се састоји од града Охрида и још 28 села који заједно имају око 55.000 становника. Лежи у дну Охридског Поља, на осамљеној вапненачкој хриди (792 m), која ртасто залази и високо се диже изнад Охридског језера (695 m). По таквом положају на хриди (на македонском уместо „брдо“ се каже „рид“, тако „у брду“=„во рид“,„о брдо“=„о рид“,) дошло је словенско име Охрид. Од 1980. године су Охрид и Охридско језеро на списку светских баштина УНЕСКО-а.[1]

Историја[уреди]

Охрид се спомиње већ у 3. веку п. н. е. Антички се звао Lihnidos, а језеро Лихнидско, што значи Бело Језеро. Тако се у житију Св. Наума спомиње, како је он подигао манастир „на исход Белаго Језера“ (почетком 10. века). Пошто су Римљани завладали овим крајевима (168. п. н. е.) један од најважнијих градова на путу Виа Егнатиа био је Lychnidus, главно средиште области Dassaretia у Илирији, а затим главни град провинције Нови Епир. За владе цара Диоклецијана (284.305. п. Хр.) и његовог савладара Максимилијаииа, у Охриду је проповедао хришћанство и био први епископ Св. Еразмо, мисионар из Антиохије. У 5. веку спомиње се Охрид као богата варош са тврђавом (479.), и као столица епископа Антонија (449. — 459.) и Лаурентија (497.).

Охридска архиепископија 1020. године

Крајем 9. века Охрид је постао средиште ширења хришћанства међу Словенима, на чему су тада започели у Охриду рад ученици Св. Ћирила и Методија: Св. Наум, први словенски монах и Св. Климент, први словенски епископ. У Охриду као духовном средишту балканских Словена подигнуто је тада и касније више знаменитих цркава, као Св. Софија и Св. Богородица Перивлепти. Охрид је био престолница цара Самуила (976. — 1014.), а од епископије постао је 3 столицом охридске патријаршије. Пропашћу Самуиловог царства, охридска патријаршија је 1018. године сведена на степен архиепископије, а као таква трајала је све до укидања у 18. веку (1767.).

Предримска, римско-византијска и Самуилова тврђава царског престолног града Охрида одржала се и до сада, на високој хриди изнад језера, где је и најстарији део града са најважнијим црквеним грађевинама. Град Охрид рушен је и обнављан више пута, но и сад се добро држи, са 18 кула, које појачавају градске зидине са четверо врата, и са најважнијим делом тврђаве у унутрашњем граду, на самом врху охридске камените хриди. (Детаљније: Самуилова тврђава)

Светска баштина Унеска
Природно и културно наследство охридског региона
Назив на званичном списку светске баштине
Св Климент.JPG
Локација  Република Македонија
Тип природна и културна
Критеријум i, iii, iv, vii
Референца 99
Унеско регија Европа
Историја уписа у светску баштину
Упис 1979. (3. седница)
Додатни упис 1980

Стари Охрид, словенска царска и патријаршијска престоница, имао је бурну прошлост. Крајем 11. века претрпео је најезду Нормана из Италије, а затим је потпадао под Бугарску, па опет под Византију (13. век). Средином 12. века био је познат као важан трговачки град, а у 13. веку имао је и трговачку колонију Јермена. Краљ Душан је 1334. заузео Охрид, који се назива славни град. За владе цара Душана био је господар града Охрида севастократор Бранко Младеновић, родоначелник владалачке породице Бранковића. Приликом Душановог крунисања за цара (1346.) сарађивао је и ондашњи охридски архиепископ Николај.

За време цара Душана постојао је на Охридском језеру знатан риболов, а у Охриду главни рибарски трг. Већина ловишта и рибара припадали су црквеним властелинствима. Тако је Душан као краљ (око 1337.) приложио прилепском манастиру Трескавцу у Охриду метох цркве Св. Јована Богословца »с ловиштем« (сада Св. Јован Богослов и рибарски крај Канево), а једном повељом од 1342. до 1345. потврдио је властелинство охридском манастиру Св. Богородице Перивлепте. Том приликом приложио је манастиру ова рибарска насеља на Охридском језеру: Радобужда (сада Радожда) „с ловиштем“, Ходуништа (Удуништа) „с ловиштем“, Струга Вранијска и Струга Мала (варош Струга), у граду на језеру црква Св. Николе са „седам рибара“, Фругови Власи (Фригово и Мали Влај), црква и метох Св. Богородице у Радовлишти (Радолиште), Подмоли (Подмоље), Момлишта (Мумулиште), и још на Црном Дриму Луково „с ловиштем“.

За време цара Уроша Охридом је управљао цезар Гргур, старији брат Вука Бранковића. Гргурова је задужбина манастир Наум (1361.). — За владе краља Марка господарио је у Охриду његов рођак Андрија Гропа а ту је био и Гропин зет властелин Остоја Рајаковић. Гропа је у Охриду ковао новац са натписом: По милости Божијој жупан Гропа. Гропина је задужбина црква Стари Св. Климент (1378.), а у цркви Св. Богородице Перивлепте (Св. Климент) налази се гроб и фреско-слика Остоје Рајаковића. У средјевековно време Охрид се звала и област око града и Охридског језера; сада се зове Оридско, а становништво Ориданци. После смрти краља Марка (1394.), Охрид је окупиран од стране Турака.

Реконструисана црква Св. Климента.
Црква Св. Софије, 11. век
Св. Наум код Охрида, 8-9. век

Првих неколико деценија под Турцима Охрид није страдао. Први пут је Охрид пострадао од Турака, када га је 1466. заузео Скендербег, па га је султан Мухамед II. поновно узео и одатле продро до Драча, а приликом повратка у Охрид поробио много охридских „бољара“ и других Охриђана и преселио их у Цариград. Тада је охридски архиепископ Доротеј држао код себе Кратовца Димитрија ђака, који му је преводио на српски велики црквени устав за потребе његових епархија. У 16. веку Охрид је био важан рибарски трг, нарочито се спомињу охридске пастрве и шарани (1510.), а охридску рибу хвале млетачки путописци као чувену у свој Турској. Охрид је онда био слабо насељен, ма да је био средиште санџака. У то доба под охридском архиепископијом био је и православни владика цијеле Италије са седам епархија (Пуљ, Абруззи, Калабрија, Басилика, Сицилија, Малта, Далмација).

За архиепископију је тада настало тешко доба. Архиепископа Валама су 1598. посекли Турци у Велесу. У 17. веку Охрид је познат у Русији као столица архиепископа и као град српске земље. Онда су и католици имали у Охриду надбискупа, чија се надбискупија рачунала у Србију. Ради турског и арнаутског притиска и насељивања, а прогањања хришћана, православно становништво било је јако спало. 1664. било је у Охриду свега 142 куће православних.

У 18. веку Охрид је био врло значајно трговачко средиште на старом путу од Драча и Елбасана за Битољ и Македонију. Хршишћанско становништво, које је држало главну трговину, било је веома богато и живело је раскошно, тако да су црквене власти средином тог века заклетвама и казнама приморавале Охриђане и њихове жене да не воде луксузан живот. Крајем 18. века Охрид је био једно од главних места битољског вилајета, врло утврђен град, живог караванског саобраћаја, а имао је до 5.000 становника. Онда је у њему загосподарила арбанашка породица Џеладин-бега. Она се држала царског одметника Али-паше Јанинског, а затим Мустафа-паше Шкодранина.

Охрид из ваздуха 1930. године

Најзад је енергичним провођењем рефорама у Турској узурпатор власти Џеладин-бег 1830. присиљен да бежи. Тада су порушени раскошни дворци Џеладин-бега, Горњи Шарај у тврђави. 1835. постао је седиште кајмакама. Тада је у вароши било око 6.000 становника, већином хришћана, а мало Арнаута и Турака. Поред великог рибарског трга за сушену и усољену рибу, у чаршији је било око 250 дућана. Средином 19 века Охрид је, поред риболова, био чувен и са трговином и преради кожа. Преко Драча се трговало са Лајпцигом. Бечом и Трстом. По једном опису из 1868. године: "Охрид је варош, поред којег протиче поток Драгор, са 4-5.000 становника на северном "брегу" (обали) Охридског језера, из којег се ваде најбоље јегуље. Варош је на лепом "брдељку", који има заравњен врх, па на њему има лепу цитаделу. У околини се копа сребро". Крајем 19. века имао је 2.409 кућа са 11.900 становника, од којих су 5.408 били муслимани, а остало хришћани. Трговина је после опадала због арнаутске анархије, а сва се главна привреда била свела скоро само на риболов. Охрид је од ослобођења од Турака 1912, до 1941. године припадао Краљевини Југославији као Вардарска бановина, када је Македонија подељена између Сила Осовине.

Срби у Охриду и околини[уреди]

Године 1013. бугарски цар Самуило је преотео Охрид од српског Св. краља Владимира.[2] Од 10. века Охридски архиепископ се називао "патријархом свију Бугара и Срба", задобивши тај назив као законито наследство од архиепископа прве Јустинијане (из 6. века), који су имали велики просветитељски уплив како на Бугаре, тако и на Србе од 6. до 7. века. На царском српском сабору у Скопљу 1347. године били су поред српског патријарха, бугарски патријарх и охридски архиепископ. Епископ српски "Дебрцки" који је ту седео од времена Св. Саве, се преместио из Охрида за време властелина Баошића, на једно место наспрам села Боровца. Ту су тада владали Баошићи, па су ту остале развалине те "Бискупије" и њиховог "града Ђурђа Баошића". Цариградски патријарх Јеремија I својом граматом из 1531. године припојио је српску (Пећку) патријарпију Охридској архиепископији. Охридски архиепископи су иначе владали српском црквом, још од 1459. године. Од пећког патријарха Макарија 1557. године, поново је самостална српска патријаршија.[3] Област Пећке патријаршије и Охридске архиепископије прве Јустинијане, сједињена је са Цариградском патријаршијом тек 1765-1767. године. Охрид је пре 1246. године био под влашћу Срба и Бугара, али га је освојио Михајло II епирски краљ. Никејски цар Јован Дука дао је тада моћном Михајлу деспотску титулу. Након сукоба и војног пораза Охрид је Михајло морао да 1254. године препусти Никејцима. Пао је Охрид са околином, у руке српског цара Стефана Душана, 26. августа 1340. године.[4] Цар је Охрид и Прилип (Прилеп) предао префекту "Пладики" (или Плакиди). После смрти цара, остао му је тај посед у власништву. У Охриду је била тада црква "Андришка" позната, као српска задужбина. Син Плакиде, Душановог намесника био је Бранко, родоначелник Бранковића. Године 1361. севастократор Бранко био је "господин града Охрида". То је био отац Вука Бранковића, зета српског кнеза Лазара Хребељановића, који је био за време цара Душана, владар Срема и Мачве. Вук је од цара добио и Браничево, Кучево и "прочаја места". [5] Вук Бранковић је био потом немесник Охрида, сматра се да је још за живота то намесништво, међу синовима његовим подељено.[6]

У Струги код Охрида је једна српска породица која се бавила соколарством, добила турски ферман са повластицама 1724. године. По извештају француског генерала Мармона из 1807. године наводи се за Охрид - "пут којим се може ићи колима, а једним делом на коњу. Језик је арбанашки, влашки и српски. У дистрикту има осам хиљада муслимана, тридесет хиљада хришћана. У самом граду је 3000 становника; пола муслимани, пола Хришћани".[7]

Број кућа у вароши "Охри"(ду) среском месту, износио је 1838. године - 750. Ту се виде православни манастири Св. Петке и Св. Ђурђа. У Ђурђевском манастиру је зграда - седиште православног митрополита "Западне Албаније", и ту се поред цркве са звонима, налази и зграда "конвикт", при којој се учи осморо грчке и "словенске" деце.[8] Српски митрополит призренски Јоанићије се према турском ферману од 1808. године, почео називати и "Охридским".[9] Помињу се 1832. године пренумеранти једне српске књиге из Охрида: Петар Димчоглић и Ангели Робе.[10] У Охриду је рођен Цинцар Јанко Поповић крајем 18. века, у свештеничкој породици. Пребегао је у Србију 1800. године, и прво се населио у Ваљеву. Истакао се још као врло млад за време Првог српског устанка, као српски устаник и велики јунак. Од бимбаше Карађорђевог, напредовао је до титуле војводе пожаревачког. Умро је у 44-ој години, и као угледни, заслужни Србин 1833. године, сахрањен у порти манастира Раванице.[11] Руски научник В. Глигоровић је видео 1846. године у Струги код Охрида, код неког мештанина један од старих рукописа Душановог законика. Охрид је старословенски и први у "Мацедонији" град. Лежи на језеру званом "Лихнидом". У Охриду су живели у 19. веку "Старословени", и одатле се раширила Христова истина међу свим Словенима. Охридске су све цркве обновили Никола Жупан, Вукашин и Марко, "и други српски господари, и много подписа и надписа србски има".[12] Књигу Стејићеву о забави купио је 1831. године претплатом у Ваљеву, Јанко Митровић из Охрида, иначе тада трговац Коцељевски.[13] у Охриду је рођен истакнути српски национални радник Коста Групчевић, који је деловао у Цариграду. Између 1868-1874. године било је српских школа у селима "Охридске казе": Боровцу, Вевчану, Лешану, Смиљеву. Срби охридски су од 1870. године маргинализовани и изложени асилилацији. Охрид је тада био центар пропаганде и најјаче упориште Бугарских егзархиста, који су се наметнули словенском становништву, својом борбом против "Јелинства" - тачније владике Мелентија, Грка.[14] Уз помоћ Руса, Бугари су 1873. године добили првог свог владику у Охриду, Натанаила.[15] У околини Охрида у селу Дримколу страдао - убијен из пушке од стране нападача Бугара, Србин, непокорни поп Стојан Крстић као "мученик за Српство" (пре 1894).[16] Српски свештеник у Охриду био је 1896. године поп Југовић, родом са Косова.[17]

Галерија[уреди]

Становништво[уреди]

Етничка структура[уреди]

По последњем попису становништва из 2002. године, град Охрид је имао 43.374 становника, следеће националне припадности:

Попис 2002.‍
Македонци
  
35.128 80,98 %
Албанци
  
2.959 6,82 %
Турци
  
2.256 5,20 %
Срби
  
333 0,76 %
Власи
  
308 0,71 %
Роми
  
69 0,15 %
Бошњаци
  
29 0,06 %
остали
  
2.292 5,28 %
укупно: 43,374

Према попису становништва из 2002. године општина Охрид има 55.749 становника. Етничка структура је следећа:

Познате личности[уреди]

Села у охридској општини[уреди]

Привреда[уреди]

Охридске рибе[уреди]

Охридске рибе биле су познате још Страбону (умро 24. године после Христа). У нашим народним песмама славе се рибе од Орида. У Охридском језеру има до 17 врста риба. Највише се лови »питома риба«: белвица, стрв, кресница, летница и пастрмка или чиста риба, која је и најкрупнија (до 10 kg). Мање је укусна »дивља риба« од које су најситније: мренац, шљунец, плашица, грунец, моранец, скобаљ и мрена. Крупније су врсте и више се лове: скобуст, пиша, клен и крап или шаран, који је најкрупнији од свих (до 20 kg). Позната Охридска јегуља (до 3 kg) много се лови на истеку језера у ловиштима Црнога Дрима ниже Струге.

На самом језеру главна су ловишта код Охрида: Пештана, Трпезице, Калишта, Радожде, а преко арбанске границе код Лина и Подградца. Највјештији били некада рибари из Пештана и Трпезице који су имали посебне чунове, подешене и за буру на језеру, а рибу су хватали разним справама, којих је било око тринаест: пештански и мегдански влак, влаче, кључ, мрежа итд.

Цркве и манастири у Охриду[уреди]

Манифестације[уреди]

  • Охридско лето, позориншна и музичка извођења, од јула до августа
  • Балкански фестивал народних песама и ора, у јулу
  • Балкански музички плоштад, музички фестивал у августу

Побратимљени градови[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Охридско Езеро, makedonskibiser.com, 16. 5. 2015.
  2. "Гласник друштва српске словесности", Београд 1871. године
  3. "Српски сион", Карловци 1905. године
  4. "Гласник друштва српске словесности", Београд, 1856. године
  5. "Гласник друштва српске словесности", Београд 1870. године
  6. "Даница", Нови Сад 1867. године
  7. "Политика", Београд 1922. године
  8. "Српски летопис", Будим 1857. године
  9. "Гласник друштва српске словесности", Београд 1874. године
  10. Георгије Захаридис: "Славенска граматика", Будим 1832. године
  11. Милан Милићевић: "Кнежевина Србија", Београд 1876. године
  12. "Световид", Беч 1855. године
  13. Јован Стејић: "Забава за разум и срце", други део, Беч 1831. године
  14. "Дело", Београд 1899. године
  15. "Отаџбина", Београд 1892. године
  16. "Дело", Београд 1894. године
  17. "Застава", Нови Сад 1896. године

Литература[уреди]

  • К. Костић, Наши нови градови на југу (1922)
  • Ј. Цвијић, Основе за географију и геологију Македоније и Старе Србије III. (1911)
  • Ј. Хаџи-Васиљевић, Охрид (Братство, 17)
  • Групчевић, О Охриду и Охридском језеру (1900)
  • Љ. Ковачевић, Прилеп, Велес, Охрид (Братство, 1)
  • Ст. Симић, Охрид (1925)

Спољашње везе[уреди]