Бор (биљка)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Уколико сте тражили друго значење, погледајте чланак бор (вишезначна одредница).
Бор
Oldest Pinus peuce.jpg
Pinus peuce - молика, терцијерни реликт и ендемит Балканског полуострва
Таксономија
Царство: Plantae
Одељак: Pinophyta
Класа: Pinopsida
Ред: Pinales
Породица: Pinaceae
Род: Pinus
L.
CL-01 Pinus world range map.png
Распрострањеност борова у свету

Бор (Pinus) је род зимзеленог четинарског дрвећа, ређе жбуња из породице Pinaceae. Род обухвата око 115 врста.[1]

Распрострањеност[уреди]

Борови су распрострањени у шумским подручјима умереног појаса, већином на северној земљиној полулопти, од поларног круга до Гватемале, западне Индије, северне Африке и Индонезије.[2]

Борови живе под врло различитим еколошким условима. Отпорни су према мразу и изразито су светлољубиве врсте. Добро успевају и на слабијим, каменитим, пешчаним и сувим земљиштима. Размножавају се генеративно и вегетативно.[1]

Борови у Србији[уреди]

У шумама Србије расте пет аутохтоних врстa борова:

Молика и муника су терцијерни реликти и ендемске врсте Балканског полуострва.

Друге интересантне врсте борова[уреди]

Шишарке различитих врста борова: алепски бор, планински бор и пињол.

Интересантне су и друге врсте борова, значајне због својих декоративних или употребних особина:

  • Хималајски бор - Pinus wallichiana, врста изузетне лепоте, честа на зеленим површинама,
  • Вајмутов бор, боровац - Pinus strobus, прилагодљива врста, значајна за пошумљавање голети,
  • Пињол, пинија - Pinus pinea, врста која осим изузетне лепоте има и јестиве семенке,
  • Алепски бор - Pinus halepensis, приморска врста изузетне лепоте и
  • Pinus longaeva, врста борова која се убраја у најдуговечније живе организме на планети.

Изглед[уреди]

Четине се развијају на краткорастима, по 2, 3 или 5 у заједничком прозрачном рукавцу.[2]

Мушке цвасти су висеће и развијају се у скупинама на врху овогодишњих изданака. Поленова зрнца имају два ваздушна мехурића. Опрашивање се врши ветром, али процес оплодње обавља се тек годину дана касније, а за то време у семеном заметку развија ембрионска врећица и примарни ендосперм са јајним ћелијама.[1][2]

Женске цвасти, које уобичајено зовемо шишарке, обично се развијају под вршним пупољком. Стерилне љуспе су врло ситне, а касније закржљале. Фертилне љуспе при врху имају задебљали део - апофизу, на којој је грбица - умбо. Шишарке су зреле у другој или трећој години. Семе је са криоцетом.[2]

Употреба[уреди]

Јестива семенка пињола

Дрво многих врста борова углавном је цењено у столарству, грађевинарству, бродоградњи, али и у резбарству. Код неких врста се користи и за добијање смоле - смоларење.[2]

Младе четине борова садрже витамин Ц, па се од њих могу справљати чајеви и витамински напици. У неким земљама од мушких цвасти праве се посластице, тако што се оне кандирају умакањем у густи, врући сируп. Семенке борова су по правилу јестиве, али су углавном веома ситне и неиздашне, осим семенки пињола (Pinus pinea), које су крупне, укусне и користе се као зачин, или се једу сирове попут орашастог воћа, дуж целог Медитерана.[3]

Више о употреби борова код сваке врсте појединачно.

Значај у озелењавању[уреди]

У пејзажној архитектури род борова је изузетно цењен. Многе врсте борова користе се као украсне у озелењавању урбаних предела. Посебно су значајни за постизање колорита зелене површине током зимских месеци. Обзиром да су углавном прилагођени суровим климатским условима и сиромашним земљиштима неке врсте борова (попут црног бора) користе се као пионирске врсте за пошумљавање голети.[2]

Бор у народној традицији[уреди]

Свети бор са Камене горе

У народној традицији бор је сматран светим дрветом, чак отелотворењем божанства. Ово веровање у нашем народу потиче још од старих Словена. Тако се и данас у неким крајевима може чути заклетва "бора ми". Стари борови и данас често представљају записе, стабла која се не смеју сећи нити на други начин оштетити.. У прошлости су се под њиховим крошњама организовали сабори и друга народна окупљања. Нарочито су била цењена стара стабла, попут бора краља Милутина, или бора цара Уроша у Урошевцу који је жив и данас и заштићен као споменик природе.[4] Такође на Каменој Гори надомак Пријепоља расте стабло црног бора старо више од 400 година. Мештани га зову Свети Бор или Светибор. И овај бор је један од древних борова који су под заштитом државе, као споменици природе.

Бор је поштован код многих народа, па се тако може наћи на поштанским маркама, грбовима и заставама многих земаља.

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 „Bor”. http://www.enciklopedija.hr. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Приступљено 9. 2. 2016. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 2,5 Вукићевић (1982). стр. 101-102.
  3. GRLIĆ (1986). стр. 37-39.
  4. Чајкановић (1994). стр. 34-36.

Литература[уреди]

  • Чајкановић, Веселин (1994). Речник српских народних веровања о биљкама. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 34—36. ISBN 978-86-379-0283-6. 
  • GRLIĆ, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: "August Cesarec". стр. 37—39. 
  • Вукићевић, Емилија (1982). Декоративна дендрологија. Београд: Привредно финансијски водич. стр. 101—102. 

Види још[уреди]

  • Вукићевић, Емилија (1982). Декоративна дендрологија. Београд: Привредно финансијски водич. стр. 101—102. 
  • GRLIĆ, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: "August Cesarec". стр. 37—39. 

Спољашње везе[уреди]