Бошко Чолак-Антић (преводилац)

С Википедије, слободне енциклопедије

Бошко Чолак-Антић (1931) је српски и југословенски преводилац и новинар, који је важио за једног од најбољих симултаних преводилаца у СФР Југославији, посебно са енглеског и француског језика.[1] Потомак је познате породице Чолак-Антић.

Биографија[уреди | уреди извор]

Порекло[уреди | уреди извор]

Бошко је изданак породице Чолак-Антић, чији је родоначелник војвода Чолак Анта Симеоновић, један од значајнијих предводника Првог српског устанка. Његов деда је био дивизијски генерал Војин И. Чолак-Антић, први ађутант краља Петра II Карађорђевића и учесник Мајског преврата. Бошков деда-стриц је био маршала двора Бошко Чолак-Антић.

Образовање и каријера[уреди | уреди извор]

Рођен је 1931. године, као син коњичког потпуковника Петра Чолак-Антића. Његов млађи брат Славко се родио три године касније и преминуо 2011. године. Студије англистике је уписао 1952. године на Филолошком факултету Универзитета у Београду, где је дипломирао 1956. године.

Највећи део професионалне преводилачке каријере је провео у Танјугу. Као преводилац је био ангажован у пословима и за потребе највиших политичких функционера, међу којима су били Јосип Броз Тито, Едвард Кардељ, Вељко Влаховић, Коча Поповић, Милан Панић, Војислав Коштуница, Борис Тадић.[2]

Аполо 11[уреди | уреди извор]

Као симултани преводилац, уживо је преносио слетање мисије Аполо 11 на Месец, 21. јула 1969. године, када је Нил Армстронг постао први човек који је корачао по Месецу.[3] Октобра 1969. године, био је званични преводилац члановима посаде Аполо 11 - астронаутима Нилу Армстронгу, Едвину Олдрину и Мајклу Колинсу, приликом њихове посете Београду.[4]

Добио је награду Радија Београд за пренос човековог слетања на Месец, али и специјалну награду НАСА за најбоље праћење летова на Месец из целокупног Аполо програма, за медије ван енглеског говорног подручја.[3]

Породица[уреди | уреди извор]

Има ћерку Тијану (1962), сина Војина (1965) и ћерку Јелену (1983). Тијана има сина Стевана Поповића (1997), а Војин сина Ивана (1994) и ћерку Милу (1997).

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Veterani Tanjuga: Gnev, tuga i poneka suza”. Večernje novosti. 06. 11. 2015. 
  2. ^ „Nevolje sa „novokomponovanim” prevodiocima”. Politika. 30. 1. 2013. 
  3. ^ а б „U Prirodnjačkom muzeju otvorena izložba „Put na Mesec. Danas. 28. jul 2019. 
  4. ^ 10. januar 2020. „Apollo 11 – Američka rapsodija u Beogradu 1969.”. N1.