Букурешки мир 1913.

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Букурештански споразум)
За другу употребу, погледајте чланак Букурешки мир.
Границе пре и границе после уговора
Слика делегата на мировној конференцији

Букурешки мир из 1913. године је трећи по реду мировни споразум потписан у Букурешту 10. августа 1913, којим је окончан Други балкански рат, и према којем је Србија добила Вардарску Македонију, Грчка Егејску Македонију, Румунија Јужну Добруџу, Турска успела да поврати Једрене, док је Бугарској остављена Пиринска Македонија.[1][2][3]

Позадина[уреди | уреди извор]

У Другом балканском рату (јун - јул 1913.) Бугарска је потиснута на северу од стране Румуније, на западу од стране савезника Грчке и Србије, и на југу од стране Турске. После пораза у рату, морала је да прихвати све тачке уговора који је потписан у Букурешту. Споразум је углавном приписивао територије побеђеним странама.

Сви важни договори и концесије који укључују исправљање контраверзних међународних граничних линија усавршени су на низу састанака одбора, инкорпорираних у одвојене протоколе и формално ратификоване накнадним деловањем генералне скупштине делегата зараћених страна, као и шест посланика великих сила.[4]

И ако је Турска учествовала у рату она није имала представника, већ су билатерални споразуми касније закључени са Бугарском и Грчком, касније склопљени Цариградским и Атинским споразумом.

Српски добитак територија[уреди | уреди извор]

Српска граница код врха Патарика је повучена код старих граница према сливу река Вардар и Струме све до грчко-бугарске границе. Горња долина Струмице је и даље остала под бугарском влашћу. Срби су добили средишњи Вардар у данашњој Македонији, укључујући Охрид и Битољ, Косово, Метохију, Штип и Кочане, и источну половину Новопазарског санџака. Овим договором је удвостручила своју територију са око 40.000 км² на 87,780 km² и добила је популацију око 1.500.000 људи.

Овим променама Србија и Црна Гора су успоставиле заједничку границу у Рашкој области (бивши Новопазарски санџак).

Телеграм Мирослава Спалајковића 1915. Министарству спољних послова Краљевине Србије у Нишу, у коме истиче жаљење што је Србија препустила Струмицу Бугарској, али на срећу није Штип и Кочане

.

Недостаци споразума[уреди | уреди извор]

Суштински недостаци Букурешког мира су резултирали тиме да тај договор није могао да буде неко трајније решење с обзиром да није решио много конкретних проблема који су били актуелни. Нове границе које су биле повучене на основу споразума нису имале готово никакве везе са националношћу становника у тим подручјима. Грчка због противљења Италије није била задовољна расподелом острва у Егејском мору, Румунија није добила територије Трансилваније, Буковине и Бесарабије где је већином живело румунско становништво, Бугарска је као главни кривац за отпочињање рата изгубила највише, укључујући скоро све битне градове и подручја, тако да ни њима овај споразум није могао да буде неко трајно решење.[5]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Букурешки мир”. Српска породична енциклопедија. Књ. 5 (на језику: (језик: српски)). Београд: Политика НМ, Народна књига. 2006. стр. 42/3. ISBN 978-86-331-2734-9 (НК) Проверите вредност параметра |isbn=: invalid character (помоћ). „'Трећи споразум, којим је окончан → Други балкански рат, склопљен је 10. августа 1913, а према његовим одредбама Србија је добила Вардарску Македонију, Грчка Егејску Македонију, Румунија Јужну Добруџу, док је Бугарској остављена Пиринска Македонија.” 
  2. ^ „Балкански ратови 1821—1913.”. Велика енциклопедија историје (на језику: (језик: српски)). Нови Сад: Змај. 2004. стр. 377. ISBN 978-86-489-0394-5. „У августу је потписан Букурештански мир. Македонија је подељена између Грчка и Србије, а Румунија је добила део бугарске територије.” 
  3. ^ „Балкански ратови 1912-13”. Српска породична енциклопедија. Књ. 2 (на језику: (језик: српски)). Београд: Политика НМ, Народна књига. 2006. стр. 171. ISBN 978-86-331-2731-8 (НК) Проверите вредност параметра |isbn=: invalid character (помоћ). „После пораза код Кукреша од грчких трупа и српске војске у Брегалничкој бици, као и уласком Румуније и Турске у рат, Бугарска је била присиљена да тражи примирје. → Букурешким миром, који је потписан 10. авуста 1913, одређене су границе у Македонији, Румунија је добила Добруџу, а Турска успела да поврати Једрене, док је Бугарска доживела потпуни пораз.” 
  4. ^ Букурешка мировна конференција
  5. ^ РТС

Литература[уреди | уреди извор]

  • „Букурешки мир”. Српска породична енциклопедија. Књ. 5 (на језику: (језик: српски)). Београд: Политика НМ, Народна књига. 2006. стр. 42/43. ISBN 978-86-331-2734-9 (НК) Проверите вредност параметра |isbn=: invalid character (помоћ). 
  • „Балкански ратови 1821—1913.”. Велика енциклопедија историје (на језику: (језик: српски)). Нови Сад: Змај. 2004. стр. 377. ISBN 978-86-489-0394-5. 
  • „Балкански ратови 1912-13”. Српска породична енциклопедија. Књ. 2 (на језику: (језик: српски)). Београд: Политика НМ, Народна књига. 2006. стр. 171. ISBN 978-86-331-2731-8 (НК) Проверите вредност параметра |isbn=: invalid character (помоћ). 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Букурешки мир 1913. на Викимедијиној остави.
Икона за клице

Овај чланак везан за историју је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити.

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Букурешки_мир_1913.&oldid=26833051”