Васељенски сабор
 | Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. (детаљније о уклањању овог шаблона обавештења) |
| Део серије о хришћанству |
| Хришћанство |
|---|
 |
|
Сродне теме |
 Портал Хришћанство |
Васељенски сабори (грч. οικουμενικος συνοδος, лат. Concilium) су сабрања епископа који представљају цијелу Цркву, односно колегијални начин на који се васељенски епископат изјашњава о садржајима вјере и питањима дисциплине.
Епископи[уреди | уреди извор]
Црквене саборе предводе епископи као насљедници светих апостола. Сабор није надређен Цркви већ је њен законити глас и њено тијело. И поред тога што епископ има одређену помјесну службу, он има саборну одговорност у питањима од општег интереса Цркве. У периоду прије шизме (1054), карактер „васељенски“ једноме Сабору дат је присуством и представљањем епископата цијеле Империје. Стога је присуство римскога трона (италијанска дијецеза) на саборима било нужно. Мада сазивани од царева, васељенски сабори нису били царска институција. Цареви су потписивали саборска акта, али нису гласали нити су пак утицали на одлуке, остављајући епископима потпуну аутономију у расправљању и одлучивању.
Одлуке[уреди | уреди извор]
У саборским одлукама треба да се прави разлика између догмата, који има доктринарни садржај вере (ορος — finis), и канона, који има дисциплински карактер. Ни сазивање од стране цара, ни васељенско присуство и потписи епископа на саборска акта, не гарантују суштинско православље исказане вјере или симбола вјере. Одлуке васељенских сабора нису спољни критеријум учења, јер ниједна спољашња власт не може наметнути оно што је против истине вјере. Зато одлуке сабора треба да прихвати и потврди свијест Цркве. Православна традиција признаје седам сабора са васељенским карактером, између којих су се држали многобројни помјесни или регионални сабори.
Васељенски сабори[уреди | уреди извор]
Првих седам васељенских сабора које признају и православне цркве и католичка су били:
- Први васељенски сабор — Никејски сабор (мај — јун 325)
- Други васељенски сабор — Цариградски сабор (мај — јул 381)
- Трећи васељенски сабор — Ефески сабор (јун — јул 431)
- Четврти васељенски сабор — Халкидонски сабор (8. октобар — 1. новембар 451)
- Пети васељенски сабор — Други цариградски сабор (мај — јун 553)
- Шести васељенски сабор — Трећи цариградски сабор (новембар 680. — септембар 681)
- Седми васељенски сабор — Други никејски сабор (септембар — октобар 787)
Види још[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- Јевтић, Атанасије (1981). „Други Васељенски сабор” (PDF). Теолошки погледи. 14 (1-3): 81—96.
- Јевтић, Атанасије (2012). „Свети Васељенски Сабори: Осми (879–880. г.) и Девети (1351. г.)” (PDF). Теолошки погледи. 45 (1): 69—90.
- Meyendorff, John (1989). Imperial unity and Christian divisions: The Church 450-680 A.D. The Church in history. 2. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press.
- Мајендорф, Џон (1997). Империјално јединство и хришћанске деобе: Црква од 450. до 680. године. Крагујевац: Каленић.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Поповић, Радомир В. (2011). Васељенски сабори: Пети, Шести и Седми: Одабрана документа. Књ. 2. Београд: Академија Српске православне цркве за уметности и консервацију.
- Поповић, Радомир В. (2012). Васељенски сабори: Први, Други, Трећи и Четврти: Одабрана документа. Књ. 1. Београд: Академија Српске православне цркве за уметности и консервацију.