Васељенски сабори

Васељенски сабори (грч. οικουμενικος συνοδος, лат. Concilium) су сабрања епископа који представљају цијелу Цркву, односно колегијални начин на који се васељенски епископат изјашњава о садржајима вјере и питањима дисциплине.

Садржај

1 Епископи
2 Одлуке
3 Васељенски сабори
4 Види још
5 Литература
6 Спољашње везе

Епископи[уреди]

Саборе предводе епископи као насљедници светих апостола. Сабор није надређен Цркви већ је њен законити глас и њено тијело. И поред тога што епископ има одређену помјесну службу, он има саборну одговорност у питањима од општег интереса Цркве. У периоду прије шизме (1054), карактер „васељенски“ једноме Сабору дат је присуством и представљањем епископата цијеле Империје. Стога је присуство римскога трона (италијанска дијецеза) на саборима било нужно. Мада сазивани од царева, васељенски сабори нису били царска институција. Цареви су потписивали саборска акта, али нису гласали нити су пак утицали на одлуке, остављајући епископима потпуну аутономију у расправљању и одлучивању.

Одлуке[уреди]

У саборским одлукама треба да се прави разлика између догмата, који има доктринарни садржај вере (ορος — finis), и канона, који има дисциплински карактер. Ни сазивање од стране цара, ни васељенско присуство и потписи епископа на саборска акта, не гарантују суштинско православље исказане вјере или симбола вјере. Одлуке васељенских сабора нису спољни критеријум учења, јер ниједна спољашња власт не може наметнути оно што је против истине вјере. Зато одлуке сабора треба да прихвати и потврди свијест Цркве. Православна традиција признаје седам сабора са васељенским карактером, између којих су се држали многобројни помјесни или регионални сабори.