Други васељенски сабор

Из Википедије, слободне енциклопедије
Сабор у Константинопољу - минијатура из 19. века

Други васељенски сабор одржан је од маја до јула 381. године у Цариграду, због чега се назива још и Први цариградски сабор. Сазвао га је цар Теодосије I. На њему је утврђено православно учење о исхођењу Светог Духа од Оца и проглашени су за јерес пневматомахијанизам (духобоство) - вера да је Свети Дух инфериорнији од Оца и Сина, аполинаријевство, Македонијева јерес. Осим тога, установљен је статус епископа Константинопољског као епископа Новог Рима, другог по части после Римског епископа[1], престигавши епископа Александријског, до тада сматраног за првог на Истоку, носиоца титуле "папа". Исход тога била такозвана пентархија — петорка главних епископских катедри (помесних Цркви) хришћанског света: Рим, Константинопољ, Александрија, Антиохија и Јерусалим.

Сабору је учествовало 186 епископа. Између осталих, учетвовали су: Мелетије Антиохијски, Тимотеј I Александријски, Кирил Јерусалимски, Геласије Кесаријско-Палестински, Асхолије Солунски, Григорије Ниски, Амфилохије Иконијски, Оптим Антиохијски, Диодор Тарски, Пелагије Лаодикијски. Собором је председавао Мелетије Антиохијски, који је умро током Собора, а заменио га је Григорије Ниски.

На Сабору је допуњен симбол вере тако да гласи како је сачуван до данашњих дана, због чега се назива Никејско-цариградски символ вере.

Спомен Отаца II Всељенског Собора празнује се у Цркви 22. маја (4 јуна).

Учесници[уреди]

Саборске одлуке[уреди]

Собор је издао Посланицу, која је доцније била раздељена на 7 правила. У Крмчији (Законоправилу или Номоканону) 7. правило је раздељено на два.

О јересима (1. правило)[уреди]

О аутокефалној управљању помесним Црквама (2. правило)[уреди]

Собор је увео забрану епископима једних помесних цркава да се мешају у послове других помесних цркава.

О статусу Константинопољског епископа (3. правило)[уреди]

До времена Другог Васељенског Собора на Истоку се првом катедром сматрала Александријска. Стога је поредак у древној Цркви, у којем су катедре набрајане и указивана им част, био овакав: Рим, Александрија, Антиохија, Јерусалим. Пошто је Константинопољ постао пребивалиште цара и престоница - Нови Рим, углед Константинопољског архиепископа је порастао, и 3. правило Другог Васељенског Собора уздигло је Константинопољ на друго место по части, одмах после Рима.

Иако су на Сабору били присутни само источни епископи, Грци су га прогласили Васељенским. Ово правило Другог Васељенског сабора римске папе нису признале. Папа Дамас I је у Риму примио Символ вере, али не и каноне (законе), барем не канон о старешинству Константинопоља после Рима. То је био почетак црквено-правне расправе и великог црквеног раскола Истока и Запада. У ствари, Рим је признао старешинство Константинопоља после Рима тек на IV Латеранском собору 1215. године, у време Латинског царства установљеног у окупираном Константинопољу, које су прогласили Латини после Четвртог крсташког похода.

О Максиму Кинику (4. правило)[уреди]

О Никео-Цариградском Символу вере (5. правило)[уреди]

О жалбама приватног и црквеног карактера (6. правило)[уреди]

О форми црквеног суда и примању јеретика у црквено општење (7. правило)[уреди]

Спољашње везе[уреди]