Други никејски сабор

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Седми васељенски сабор)

Други никејски сабор, или Седми васељенски сабор, васељенски је сабор одржан 787. године у византијском граду Никеји. Био је седми по реду, а уједно и последњи општеприхваћени (васељенски) сабор. Такође је био и други који је одржан у поменутом малоазијском граду. На сабору су разматрана разна теолошка и еклисиолошка питања. Сабор је прописао правилан начин за поштовање икона, одбацивши иконолатрију (обожавање икона). У исто време, осуђено је иконоборство (одбацивање икона), чиме су биле поништене одлуке ранијег Цариградског сабора, који је био одржан 754. године.[1][2][3][4][5]

Икона са представом Седмог васељенског сабора

Сабору је председавао патријарх Тарасије, а било је присутно око 367 Епископа. Папа Хадријан I имао је своје изасланике као што су их имали и источни Патријарси. Сабору први пут присуствује већи број монаха. Ово је због тога што су у протеклом периоду управо монаси поднели највећи терет и жртву у одбрани светих икона од иконобораца. Оци Сабора су заузели изразито благ, хришћански став према иконоборцима, који су се јавно покајали што су прогонили иконопоштоваоце, уништавали иконе и реметили Црквени поредак. Такви су помиловани и примљени у Црквену заједницу: Епископи Константин Николијски, Теодосије Ефески и Тома Клаудиопољски.

Сабор је поводом питања о поштовању икона закључио да треба правити разлику између обожавања, које може бити усмерено само према Богу, и осталих облика побожног поштовања који се усмеравају према светитељима, непосредно или посредно, путем правилног поштовања икона, без обожавања самих икона као предмета, односно без иконолатрије.[6]

Поништене су одлуке сабора из 754. године, и формулисано је учење да предмет поштовања јесте личност представљена на икони, и да треба правити разлику између обожавања које приличи само Богу, и поштовања које доликује светима. Потврђена је и озакоњена вера Цркве да су свете иконе достојне поштовања као видљиви изрази вечне и непролазне лепоте, пре свега Господа Христа као Богочовека. У том смислу и човек је икона — слика Бога невидљивог, јер је створен по слици и прилици Божијој. Бог је зато постао човек, оваплотио се, да би показао да је човек најлепши и најдивнији Божији створ. На Сабору је одато признање бранитељима светих икона какви су били: Герман, Патријарх цариградски, Јован Дамаскин, Георгије Кипарски, затим бројни монаси који су живот свој положили бранећи иконе (Св. Стефан Нови, Андреј Каливит, игуман Јован).

Донет је познати орос,[7] исповедање вере у вези с питањем светих икона. Овај орос све до данас остао је критеријум и мерило богословско-хришћанске мисли ο иконама у Цркви као таквим. У његовој основи је богословље Св. Јована Дамаскина, најодлучнијег апологете од безбожне иконоборачке јереси, јереси која је у основи христолошка. Сабор је осудио иконоборачко саборовање из 754. год. у Јерији код Цариграда, одржано у време цара Константина V Копронима, када је велики број Епископа био приморан да прихвати учење јеретика. Седми васељенски сабор је донео укупно 22 канона.[8]

Православна црква прославља Свете оце Седмог васељенског сабора 11. октобра по јулијанском календару.

На саборском заседању су учествовали и епископи из појединих приморских градова тадашње византијске Далмације: Јован из Сплита, Урсо из Раба, Лаврентије из Осора и Јован из Котора.[9][10]

Пријем на хришћанском западу[уреди | уреди извор]

Иако је тадашњи римски папа Хадријан I (772—795) подржао одлуке сабора, такав став није наишао на опште прихватање међу западним хришћанима, првенствено у Франачкој држави. По заповести краља Карла Великог, његови сарадници су у циљу побијања појединих саборских одлука израдили теолошку компилацију која је постала позната под називом: Карлове књиге (лат. Libri Carolini). У том теолошком и полемичком делу изнета су разна франачка неслагања са одлукама Седмог васељенског сабора.[11][12]

Прво спорно питање односило се управо на иконе. Иако је Седми васељенски сабор афирмисао правилно поштовање икона, саборски оци су у исто време осудили и две супротне крајности: иконоклазам (оспоравање икона) и иконолатрију (обожавање икона). Услед погрешног разумевања саборских одлука, франачки прваци су заузели негативан став према сабору, што је навело папу Хадријана да се путем директног обраћања франачком краљу Карлу Великом заложи за разјашњење тог питања, уз нагалашавање неопходности исправног рзумевања и прихватања саборских одлука.[13]

Друго спорно питање задирало је у област хришћанске пнеуматологије. Иако је на Седмом васељенском сабору афирмисано изворно хришћанско учење о превечном исхођењу Светог Духа од Оца, уз додатно тумачење цариградског патријарха Тарасија да се то исхођење остварује кроз Сина, такав став је наишао на противљење у франачким црквеним круговима, у којима се током друге половине 8. века учврстило филиоквистичко учење о двоструком исхођењу Светог Духа, од Оца и Сина. Услед недовољне обавештености, међу франачким првацима се управо у то време проширила и заблуда да је уметак Filioque био саставни део изворног Никејско-цариградског симбола вере. Сва та питања била су додатно разматрана и на Франкфуртском сабору, који је одржан 794. године. Иако је папа Хадријан покушао да франачке прваке увери у исправност одлука које су донете на Седмом васељенском сабору, његови напори нису уродили плодом, тако да се филиоквизам учврстио у Франачкој држави, што је имало знатне последице за даљи развој западног хришћанства.[14][15]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]