Ватaца Ласкарис

Ватаца Ласкарис, Ватаца Ласкарина, или Ватаца де Ласкарис е Вентимиља (Вентимиља, око 1270 – Коимбра, 1336) била је италијанска племкиња византијског порекла из владарске породице Никејског царства која је пратила краљицу Изабелу од Арагона и португалског краља Диниса на португалском двору.

Ћерка византијске принцезе Евдокије Ласкарис, која је нашла уточиште на двору Арагона после узурпације престола Никеје 1261. године, Ватаца Ласкарис је дошла у Португал као, пријатељица и даља рођака свете Исабеле Арагонске, краљице Португала, обе су потомци преко мајке угарског краља Андрије II, оца Свете Јелисавете Угарске. Била је старатељ њене ћерке Констанце од Португала, краљице Кастиље, коју је пратила током брака са краљем Кастиље, поставши заузврат заштитник њеног прворођеног сина Алфонса XI од Кастиље. По повратку у Португал, награђена је похвалом Сантиаго до Цацем, пошто је оставила вредна дела и реликвије у земљи.

Године 1288. и 1314. године, Орденом Сантјага земље су поклоњене Д. Ватаци де Ласкарис, унуци цара Теодора II Ласкариса, цара Никеје и служавки краљице Д. Изабеле од Арагона, при чему је последња донација дата команданту и госпођи. од Паноје (Оурикуе).

Биографија

Породично порекло и ране године

Ватаца је била ћерка царске принцезе Евдокије Ласкарис (1254-1311) од Никејског царства и Гиљерма Педра, првог грофа Винтимиље и Тенде (1230-1282). Стога је била унука по мајци цара Теодора II Ласкариса од Никеје, „Царства“ створеног да успостави отпор против Латина који су освојили Константинопољ након Четвртог крсташког рата 1204. године.

Његовог сина, цара Јована IV Ласкариса (дакле Ватацин ујак), уклонио је цар Михаило VIII Палеолог у доби од 11 година, након поновног освајања Константинопоља. Цар Михајло VIII се, након што је преузео намесништво, прогласио за цара, ослепевши и прогнавши младог наследника и оженивши принцезе странцима, како би их држао подаље од царства. И на тај начин се Ватачина мајка, још веома млада, удала 1261/63, у Цариграду, за Гиљерма Педра, грофа од Вентимиље (у региону Алпе-Маритимес, који је од тада почео да носи царски грб) а затим су отишли у Лигурију. У исто време, удовица царица Ана Хоенштауфен, маћеха цара Теодора II и удовица Ватациног прадеде, Светог цара Јована III Дуке Ватаца, такође је напустила Никеју, вративши се кући на Сицилију, где је владао њен брат краљ Манфред од Сицилије.

Године 1266, смрт краља Манфреда и заузимање Сицилије од стране краља Карла I Анжујског окончали су доминацију немачке царске куће у јужној Италији, а Ватацин отац, гроф од Вентимиље, такође је умро у исто време. У то време породица је била раздвојена: Ватачина браћа су остала у Италији, пошто су наследили један другог у очевом наследству, Ђовани и Ђакомо, као грофови, а трећи, Ото, постао је бискуп.

Недавно удовица грофица Евдокија Ласкарис склонила се код удовице царице Ане и њене братанице на двор Ђаумеа I Арагонског (унука такође византијске принцезе Евдокије Комнин), код краљице Констанције Хоенштауфен, последње из њене лозе, супруге Переа III од Арагона и мајка Изабеле, будуће краљице Португала и краљева Алфонса III и Ђаумеа II од Арагона. У овом двору Ватаца је одрасла у заштићеном окружењу, са својом мајком и сестрама, с обзиром на моћ коју су представљали у јужној Европи у којој су арагонске, сицилијанске и византијске силе створиле савезе међу собом који су принцезу Изабелу учинили не само њеном седмом рођаком, већ и такође блиском пријатељицом која је делила њена интересовања.

Број Ватациних сестара варира: познато је да је имала најмање једну, Беатрис, иако други извори указују да је имала више сестара, према којима се Беатрис не би удала за Арналда Рогерија де Паларса, већ Гиљерма де Монткада, господар Фраге. Арналдова жена би била још једна сестра, Лукреција. Ватаца би имала још једну сестру, Виоланту, која би се удала за Ксимена Корнела и касније Гиљерма де Рибагорсу.

Долазак у Португал

Динис, краљ Португала, склопио је савез са Арагоном, удавши инфанту Изабелу, стару 12 година, за португалског краља, старог 20 година, 1282. године, по пуномоћју, у Барселони. Ватаца је затим пратила Изабелину пратњу у Португал, где је стигла 1288. године, дворска дама и пријатељица будуће краљице, била је одговорна за образовање њене деце, Констанце и Афонса.

Ватацин први брак био је 1285. или 1288. године, са португалским аристократом, Мартимом Анесом де Соверозом, познатим као О Тио, и последњим из његове лозе. Био је неколико година старији од Ватаце, пошто се Мартим касно оженио. Брак је трајао око десет година и није било потомства, а Мартим је умро 25. августа 1295. године. Недостатак потомства би се приписао већ поодмаклој старости и вероватној стерилности мужа, који би се у Родословним књигама звао Пеко.

Ватаца је спровела погреб за супруга са својом мајком, и оставила десет фунти по миси за његову душу у катедрали у Коимбри. Следеће године се удала за Педра Јордана де Уријеса, господара Лоара (ум. 1350), који се истакао у служби круне Арагона на Сицилији, пружајући помоћ краљу Алфонсу III од Арагона.

Боравак у Кастиљи

Године 1302. пратила је Инфанту Д. Констанцу када ју је оженио краљ Фернандо IV од Кастиље, да би запечатио Алканизски споразум. Остала је тамо до смрти краљице Констанце, која јој је оставила свог сина краља Алфонса XI од Кастиље на старање када је отпутовала у Авилу, где ће Кортеси донети одлуку о старатељству над новим тада малолетним краљем. Краљица је умрла на путовању и Ватаца се вратила у Португал.