Мит о потопу

Из Википедије, слободне енциклопедије
Потоп Густава Дореа

Мит о великом потопу се налази у предањима многих народа, између осталог у сумерском Епу о Гилгамешу, грчком Деукалиону и јеврејском предању о Нојевој барци, индијском спису Махабхарата, библији.

Нојев потоп је по јудејско-хришћанском учењу (Ис 54,9), „послан Богом на грешну земљу и потопио грешни род људски да би се спасло само осам душа смештених у ковчегу (лађи)“.[1]

„Господ је затворио врата ковчега, после чега, 600. године Нојевог живота, 17. дана другога месеца, развалише се сви извори великог бездана, и отворише се уставе небеске, и удари дожд на земљу за 40 дана и отворише се уставе небеске“ (Постање 7,11-12).

Вода је лила пет месеци и покрила брда за 15 лаката. После тога вода је почела опадати, и у 18. дан седмог месеца ковчег се зауставио на планини Арарат.

Тек после три месеца појавила се површина планинских висова, и након 40 дана Ноје је пустио голуба да сазна у којем је стању вода – три пута, који је најзад донео маслинову гранчицу (данас симбол мира), што је Ноју био знак да може изаћи са њудима и животињама (свака врста је била заступљена), а то се догодило 601. године Нојевог живота, на дан нове године, а у 27. дан другога месеца.

Ноје је изашао са својима домаћим и принео жртву благодарности. У знак завета између Бога и земље Бог је дао на небу дугу (Постање 6,8) Сведочанства која потврђују овај догађај и његов значај налазе се код Мт 24,37; Лк 17,27; 1 Пт 3,20; 2 Пт 3,6. [2][3]

Датирање потопа[уреди]

У доба просветитељства идеја Потопа, превазилази оквире традиције, и добија релевантнан значај за науку. Пре појаве Дарвинове теорије еволуције, многе промене у природи научно су објашњаване теоријом катастрофе. Посебно, француски природњак и зоолог Жорж Кивје је објашњавао нестанак многих врста животиња и промене у природи након великог потопа. Француски историчар Никол Антуан Боуланж је објаснио како су велике бујице промениле површину Земље, и описао многе верске ритуале који гаје сећање на ову глобалну катастрофу.

Црно море, је по Рајан-Питмановој теорији црноморског потопа почетком VI миленијума п.н.е., односно пре потопа било слатководно језеро. [4]

Прича о Потопу је уобичајена у традицији многих народа који живе на различитим странама света. Реконструкција апсолутне старости великих природних катастрофа дају приближно сличне резултате који се крећу од 7 до 10 хиљада година п.н.е. Палеогеографија даје податке да је последња глацијација (Отапање леда у Северној Америци) на северној хемисфери нестали од 8 до 10 хиљада година п.н.е.

Рајан и Питман у својим истраживањима повезаали су катастрофичну поплаву са растом нивоа воде Црног мора за преко 140 метара у време око 5500. године п.н.е. До ових резултата дошли су анализом потопљене обале и дистрибуције слојева седиментних стена. Последица ових промена је формирање Босфорског мореуза и повећања површине Црног мора од скоро 1,5 пута.

Истраживач дубоких мора Роберт Балард својим истраживњима потврдио је хипотезе Рајана и Питмна. Уз помоћ подводних робота, он је пронашао потонуло насеље близу обале северне Турске. Анализа података је показала да се ради о изненадној поплави огромних размера, а датум догађаја према Баларду је близак библијском. [5].

У прилог хипотези Потопа говори глобалне раст мора и водених површина, и повећање нивоа ерозије река. [6].

Руски научник палеогеограф, водећи истраживач на Институту за географију, РАН др Ендру Чепалга предводио је дуготрајна истраживања на простору Црноморско-Каспијског региона и дешавања у ери велике глацијације у периоду од 6-10 хиљада године п.н.е. Према његовим аналазима геолошки докази показују приморске седименти потопних котлина и остатке палеолошких насеља у њима. Њихова детаљна анализа, укључујући литолошке, минеролошке, геохемијске показатеље, као и изотопе састава падавина и фосила омогућава да ањ реконструише препотопско окружење, састав воде и след догађаја. Епицентар Потопа је по њему древно Каспијско море. Ту је била фокусирана већина поплава, а вишак воде се излио у Црно море. Као резултат потопа, Каспијско море се прелило на површини од око милион km², а са Арал-Сарикамиског базена њене воде премашиле су 1,1 милиона km², што је 3 пута више него савремено Каспијско море. Обим нагомиланих водених маса (130 хиљада мм3) премашио је савремени више од 2 пута. [7]

О Великом потопу осим Библије и савремених истраживања сведоче још и списи пронађени на просторима:

на многим острвима (Индонезија, Филипини, Андаманска острва, Тајван, Камчатска област, [[Нова Гвинеја|Нове Гвинеје] Микронезија и Полинезија); Међу многим индијанским племенима од Огњене земље до Аљаске.[8]

Извори[уреди]

  1. Мифы народов мира (энциклопедия) В 2 т. Т. 2. С. 324 (статья В. Н. Топорова)
  2. Великий потоп // Новый перевод
  3. Великий потоп // Восточный перевод
  4. Николаева Н. А., Сафронов В. А. Истоки славянской и евразийской мифологии. М., 1999. С. 85
  5. “Общая газета” , 10 нояб. 1999. Е.Крылов.[1] Р.Боллард. Ноев потоп был на Чёрном море.
  6. для рек бассейна Мирового океана
  7. Песни из кинофильмов
  8. Фрэзер Дж. Дж. Фольклор в Ветхом Завете. М., 1989. С. 157-158 (итоги)

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]