Овај чланак је добар. Кликни овдје за више информација.

Виктор Цој

Из Википедије, слободне енциклопедије
Виктор Цој
Victor Tsoi 1986 cropped.jpg
Виктор Цој, певач, вођа бенда Кино
Основне информације
Пуно име Виктор Робертович Цој
Датум рођења (1962-06-21)21. јун 1962.
Место рођења Лењинград
Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република Руска СФСР, Савез Совјетских Социјалистичких Република СССР
Датум смрти 15. август 1990.(1990-08-15) (28 год.)
Место смрти Тукумс
Летонска Совјетска Социјалистичка Република Летонска ССР, Савез Совјетских Социјалистичких Република СССР
Активни период 1981. — 1990.
Занимање кантаутор
Жанр(ови) рок, нови талас, пост-панк
Издавачка кућа АнТроп, Мелодия
Везани чланци Кино

Виктор Робертович Цој (рус. Ви́ктор Ро́бертович Цой, кор. 빅토르 최, рођен 21. јуна 1962. године у Лењинграду — погинуо 15. августа 1990. године, недалеко од Тукумса у летонском дијелу СССР, близу Риге) био је један од најпознатијих руских и совјетских рок музичара 1980их година, вођа рок групе „Кино“.

Почео је да пише пјесме кад је имао 17 година. Пјесме су углавном обрађивале теме попут уличног живота у Лењинграду, љубав и дружење са пријатељима. Године 1982. је упознао своју будућу супругу, Марину Игоревну, да би се њом оженио три године касније, 1985. године. Исте године, 26. августа, добили су сина Сашу. Виктор је са групом Кино издао укупно 8 студијских албума и снимио је неколико филмова током осамдесетих година 20. вијека.

Дана 15. августа 1990. године, Виктор Цој је погинуо у саобраћајној несрећи у Тукумсу, у Летонији, недалеко од Риге.[1][2][3] Утицај Виктора Цоја на младе у Русији је био велик. И дан-данас се јављају бројни графити посвећени њему и његовом раду, организују концерти у његово име, а у једној од главних улица у Москви, у Старом Арбату, се налази велики меморијални зид посвећен Цоју, гдје долазе бројни његови поштоваоци да му одају почаст.

Биографија[уреди]

Виктор Цој је рођен у Лењинграду у породици професорке физичког образовања Валентине Васиљевне Цој и инжињера Роберта Максимовича Цоја. Био је њихово једино дијете.

Од 1974. до 1977. године је похађао наставу у средњој умјетничкој школи, гдје је основао групу „Палата № 6“ на челу са Максимом Пашковим. Након искључења из умјетничке школе због неуспјеха, уписао се на СГПТУ-61 да учи дрворез.[4] Поред матерњег руског језика, Цој је врло добро говорио енглески, упркос чињеници да је у школи учио њемачки.[5] Имао је једног полубрата, са очеве стране.[6]

Године 1982. је упознао своју будућу супругу, Марину Игоревну, да би се њом оженио три године касније, 1985. године. Исте године, 26. августа, добили су сина Сашу.

Стваралаштво[уреди]

Прије групе „Кино“[уреди]

Виктор Цој на поштанској марки Русије из 1999. године

Почео је да пише пјесме кад је имао 17 година. Пјесме су углавном обрађивале теме попут уличног живота у Лењинграду, љубав и дружење са пријатељима, особе са ограниченим могућностима које покушавају да преживе у свом свијету итд. Током тог времена, рок је представљао музику подземља, и углавном се слушао у Лењинграду. У Москви је сценом углавном владао поп, који је заузимао већину медијског простора и листи. Такође, за разлику од рок музике, поп музици су били наклоњени и влада и јавност. Рок музичарима је било тешко да пронађу покровитеље, и углавном су били жигосани као дрогераши и беспосличари. Крајем 1970их и почетком 1980их, Цој, који је тада свирао бас-гитару у „Палати № 6“ је почео да се дружи са Алексејем Рибиним из аматерске групе „Пиљигрими“, са којим је гостовао код Мајка Науменка (из групе „Зоопарк“) и Андреја Панова. Код Панова су се у стану одржавали концерти познате совјетске групе „Автоматическије удовљетворитељи“.

На тим мјестима су и настали први тзв. кућни концерти (врста концерата специфичних за просторе бившег Совјетског Савеза) Виктора Цоја. Донекле стекавши славу, Виктор Цој и Алексеј Рибин су, у саставу групе „Автоматическије удовљетворитељи“, путовали у Москву на кућни концерт у стану Артемија Троицког. На једном од тих концерата, Цоја је примијетио Борис Гребеншчиков, дугогодишњи искусни рок музичар у то вријеме. Он му је понудио свесрдну помоћ, не само од себе самог, него и од Андреја Тропила, музичког продуцента, Сергеја Курјохина, познатог музичара и других.

Први албум[уреди]

Виктор Цој са гитаром у Лењинграду априла 1986.

Године 1981. Виктор Цој, Алексеј Рибин и Олег Ваљински су основали групу „Гарин и Хиперболоиди“,[7] која је већ у јесен исте године примљена у чланство Лењинградског рок клуба. Ускоро је, међутим, Валински примљен у армију, а група је, након што је промијенила име у „Кино“, почела са снимањем свог првог албума. Албум је сниман, под руководством Бориса Гребеншчикова, у Тропиловом студију, у дому омладине Техника, а у снимању су учествовали и сви чланови групе „Акваријум“. Ускоро је „Кино“ имало и свој први јавни наступ у том саставу, на фестивалу рок клуба, и док су свирали пјесму „Когда-то ты был битником“, иза кулиса су на сцену са гитарама искочили и Гребеншчиков, Науменко и Андреј Панов, придружујући се свирци. До 1982. године, албум је био завршен, а снимљени материјал је био дуг 45 минута; због тога су му и дали име „45“. Из коначне верзије албума је касније, међутим, скинута пјесма „Я — асфальт“, коју је могуће наћи само у предиздању албума као бонус-пјесму. Плоча је стекла популарност у Совјетском Савезу, те су почели први концерти у Москви и Санкт Петербургу. У јесен 1982. године, скупа са бубњарем групе „Зоопарк“, „Кино“ је у Кусковљевом студију снимило неколико пјесама, од којих су најпознатије „Весна“ и „Последний герой“. Овај албум је касније, међутим, на Цојев захтјев избачен из продаје и није стекао већу славу.

Први заједнички концерти[уреди]

Дана 19. фебруара 1983. године је одржан заједнички концерт група „Кино“ и „Акваријум“, а музичари су наступали под мрачном шминком и костимима са разнобојним лажним драгуљима. Свирали су пјесме „Електричка“, „Троллейбус“, „Алюминиевые огурцы“. У главни састав су позвани и Јуриј Каспарјан и Густав. У прољеће, због несугласица између Цоја и Рибина, Рибин је напустио групу и услиједиле су пробе са новим гитаристом. Почело је снимање новог албума, који је испрва носио назив „Начальника Камчатки“ као демо-албум, али је потом назван „46“. Овај албум је стекао велику популарност и велику проданост. У јесен 1983. године Виктор Цој је отишао на лијечење у психијатријску болницу, гдје је провео мјесец и по дана, избјегавајући на тај начин војну обавезу. У болници је написао „Транквилизатор“, а у прољеће је већ поново учествовао у саставу „Кина“ на прољећном фестивалу, гдје је група примила лауреатско звање. Антиратна пјесма „Я объявляю свой дом безъядерной зоной“ („проглашавам свој дом ваннуклеарном зоном“), која је отворила фестивал, призната је за најбољу пјесму фестивала 1984. године.

Политички уплив[уреди]

Појавом Горбачова на руску политичку сцену и његових економских и политичких реформи, нарочито Гласности, на руској музичкој и филмској сцени и у медијима је дошло до веће отворености у критикама друштва, у чему је и Цој са својом групом „Кино“ почео значајно да судјелује. Снимљена је пјесма „Перемен!“ („Промјене!“) која је у јавности прихваћена као отворен позив на промјене у друштву. У интервјуу који је објављен тек након његове смрти, међутим, Цој је објаснио да су његове пјесме често погрешно схватане, коментаришући да је таква ситуација била и са том пјесмом. 1987. година је била пробојна година за групу „Кино“. Објављивањем свог седмог албума под насловом „Группа крови“ („Крвна група“), група је означила фазу која ће касније бити прозвана „киноманијом“. Отворена политичка клима која је услиједила у то вријеме, омогућила је Цоју да објави овај албум који се сматра највише испуњеним политиком до тог тренутка. Већина пјесама албума је била усмјерена ка омладини Совјетског Савеза, са јасним порукама да преузму контролу и започну промјене у држави, а неке пјесме су се односиле и на социјалне проблеме уопште. Звук овог албума и текстови пјесама су учинили да „Кино“ постане најпопуларнији рок бенд у Русији. Услиједило је још неколико политички набијених албума, који су додатно поспјешили популарност групе. Не добијавши помоћ од државе за издавање својих албума, Цој је ишао кроз „Самиздат“, допуштајући да се албуми бесплатно дијеле. Ово је проузроковало још већу популарност, јер се створила атмосфера у којој су људи видјели да Цој не ствара само због новца. Врхунац славе бенда је наступио 1990. године на концерту на Великом московском стадиону „Лужњики“, гдје је дошло око 62.000 обожавалаца и других посјетилаца.

Смрт[уреди]

Дана 15. августа 1990. године, у 12:28ч, Виктор Цој је погинуо у саобраћајној несрећи у Тукумсу, у Летонији, недалеко од Риге. Кренуо је у риболов, на који је хтио водити и сина Сашу, али он срећом није кренуо. По званичној верзији, Цој је заспао за воланом,[8] након чега је његов тамноплави „Москвич 2141“[9] излетио са пута и, након око 250 метара ударио у стуб на мосту преко ријеке Тејтоп а затим од удара скренуо у супротну траку и сударио се са аутобусом „Икарус-250“.[9] Аутомобил је био уништен до те мјере да једна од гума није никад нађена.

Сахрањен је 19. августа на Богословском гробљу у Лењинграду.

Група „Кино“ након Цојеве смрти[уреди]

Након Цојеве смрти, очувани су неки снимци на којима пјева уз акустичну гитару. Од тих пјесама, потпуно завршена је била пјесма „Красно-жёлтые дни“, а остале су чекале свој завршетак у студију у Француској. Каспарјан и Тихомиров су се заузели за завршетак албума, којег су насловили „Чёрный альбом“ („Црни албум“) због сасвим црне боје омота, и објавили у Лењинградском рок клубу. Већину пјесама изводи Виктор Цој. Преостали музичари групе „Кино“ су се поново састали неколицину година касније, ојачани Вјачеславом Бутусовим, и снимили заједнички албум „Звёздный падл“, 2001. године.

Културни утицај[уреди]

Утицај Виктора Цоја на младе у Русији је био велик. И дан-данас се јављају бројни графити посвећени њему и његовом раду,[10] организују концерти у његово име, а у једној од главних улица у Москви, у Старом Арбату, се налази велики меморијални зид посвећен Цоју, гдје долазе бројни његови поштоваоци да му одају почаст. У рачунарској игри „Grand Theft Auto 4“, у једној од сцена, на виртуелној радио-станици „Владивосток ФМ“ пуштена је Цојева пјесма „В наших глазах“.

У Русији је 1999. године издата поштанска марка са ликом Виктора Цоја.

Tsoi Wall 01.JPG
Krivoarbat.JPG
Arbat Tsoi Wall 2010.jpg
„Цојев зид“, меморијални зид у част Виктора Цоја у улици Стари Арбат у центру Москве

Критике[уреди]

Цоја су неријетко критиковали за промовисање пушења, наркоманије и антидруштвеног понашања. Још више од тога, међутим, је критикована његова музика; поред критика да су му текстови једноставни, да се понављају итд. често су га критиковали и да је био под знатним утицајем западних рок музичара, попут „Џој дивижн“, „Кјур“,[11] „The Sisters of Mercy“, „Смитс“ (у периоду „Это не любовь“),[12]Дјуран Дјуран“ (у периоду „Ночи“). Цојев вокални наступ се често сматра копијом стила Ијана Кертиса, при чему се првенствено мисли на примитивност, једнообразност и понављање простих ритама у пјесмама. Честе су и критике да узроци Цојеве популарности леже у два основна чиниоца: слаба присутност западних музичара у СССР у то вријеме, које је Цој често подражавао, и смрт у раној младости и на врхунцу славе, која га је претворила у идола. Ове критике су у посљедње вријеме нарочито присутне на интернету, гдје се спори његов таленат и квалитет стваралаштва.

Дискографија[уреди]

Група Кино

Филмографија[уреди]

Крајем 1980их година, Цој се појавио у неколико филмова и путовао у САД да промовише дотичне филмове на филмским фестивалима. Године 1988, по анкети часописа „Совјетски екран“ (рус. Советский экран)“ Виктор Цој је проглашен за глумца године. Слиједи списак играних и документарних филмова у којима се појављивао[17]:

  • „Йа-Хха“ (1986), документарни филм Рашида Нугманова
  • „Конец каникул“ (1986), режисера Сергеја Лисенка
  • „Рок“ (1987), документарни филм Алексеја Учитеља
  • „Асса“ (1988), режисера Сергеја Соловјова
  • „Игла“ (1988), режисера Рашида Нугманова[18]
  • „Искусство жить в Одессе“, режисера Георгија Јунгвалда Килкевича
  • „Последний герой“ (објављен 1992), режисера Алексеја Учитеља

Признања[уреди]

  • Двадесет најбољих музичара који су се појавили на филму, према часопису Ролинг Стоун Русија.[19]

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  1. „Spies house rock”. 14. 2. 2015. Приступљено 15. 2. 2015. 
  2. „Cabaret band silver wedding Bellorussia”. 14. 2. 2015. Приступљено 15. 2. 2015. 
  3. „Retour en urss gloire du soviet rock et de Viktor Tsoi”. 14. 2. 2015. Приступљено 15. 2. 2015. 
  4. Кратка биографија (руски)
  5. Time Out: Георгий Гурьянов о Викторе Цое
  6. Перед смертью мать Виктора Цоя раскрыла семейные тайны
  7. Извод из књиге „Рок-музыка в СССР: опыт популярной энциклопедии“ на сајту обожавалаца музике Виктора Цоја [1]
  8. Опис несреће на сајту „РИА новости“
  9. 9,0 9,1 Киношник: „Кина не будет“ (руски)
  10. „Виктор Цој: бесмртна совјетска рок легенда”. 21. 6. 2012. Приступљено 25. 11. 2016. 
  11. „Звуки“
  12. „Звуки“
  13. hoi.ru: Дискографија групе „Кино“, Приступљено 5. 12. 2016.
  14. popsa.info: Дискографија групе „Кино“, Приступљено 5. 12. 2016.
  15. music4u.ru: Дискографија групе „Кино“, Приступљено 5. 12. 2016.
  16. tsoy.spb.ru: Сви албуми групе „Кино“, Приступљено 5. 12. 2016.
  17. ИМДБ: Виктор Цој (енглески)
  18. Журнал «Советский экран» № 8, апрель 1990
  19. „20 артистов в большом кино”. Приступљено 25. 11. 2016. 

Литература[уреди]

  • Зуб А. Н. Виктор Цой. — Мн.: Современный литератор, 1999. — 256 с. — (Жизнь знаменитых людей). — 11 000 экз. — ISBN 985-6524-98-9.
  • Биография певца, воспоминания бывшей жены и современников:
  • Музыка волн, музыка ветра / Сост. А. Корин. — М.: Эксмо, 2005. — 384 с. — (Золотая серия поэзии). — ISBN 5-699-02870-6.
  • Рыбин А. Три кита: БГ, Майк, Цой. — СПб.: Амфора, 2013. — 223 с. — (Дискография.ru). 3000 экз., ISBN 978-5-367-02833-1&
  • Калгин В. Н. Виктор Цой. — М.: Молодая гвардия, 2015. — 368 с. — (Малая серия). — 4000 экз. — ISBN 978-5-235-03751-9.
  • Калгин В. Н. Виктор Цой и его «Кино». — М.: АСТ, 2015. — 306 с. — 4000 экз. — ISBN 978-5-17-091690-0.
  • Калгин В. Н. Цой. Последний герой современного мифа. — М.: Рипол-классик, 2016. — 792 с. — (Несерийное издание). — 1500 экз. — ISBN 978-5-386-05812-8.
  • Житинский А.Н. Цой forever. — СПб.: Амфора, 2012. — 415 с. — ISBN 978-5-699-37227-0.

Спољашње везе[уреди]