Гаврило Змејановић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Гаврило (Змејановић)
Датум рођења 25. август 1847.
Место рођења Добановци код Земуна
Хабзбуршко царство
Датум смрти 14. октобар 1932.
Место смрти Земун Поље
Краљевина Југославија

Гаврило (Змејановић, Добановци (Срем), 25. август 1847Земун Поље, 14. октобар 1932) је био епископ Српске православне цркве и непотврђени српски Патријарх.

Световни живот[уреди]

Епископ Гаврило (Змејановић) рођен је 25. августа 1847. године у Добановцима, у Срему, од оца Михаила, свештеника, и мајке Еве - рођене Андрејевић. Завршио је гимпазију и Карловачку богословију, а, потом, апсолвирао на економској академији у Алтенбургу. Од 1870. до 1882. године бавио се економијом и проучавањем природних наука. У младост се 1876. године борио као српски добровољац-устаник на Дрини; био један од четовођа. Вратио се кући, у Срем рањен - "на штакама". То су му касније србомрсци узели за зло.[1]

Монашки живот[уреди]

Замонашио се на позив Патријарха српског Германа Анђелића, 1882. године у манастиру Крушедолу. У чин ђакона је рукоположен 19. новембра 1882., а сутрадан за презвитера. Од 1882. до 1891. године био је војни свештеник тј. "душепопечитељ" босанско-херцеговачких трупа. Тада се бави богословским наукама, а у Сарајеву предаје веронауку у средњим школама.[2] Био је похваљиван и одликован правом ношења црвеног појаса због успеха у раду са сарајевском омладином. Године 1891. му је патријарх Георгије (Бранковић) поверио управу манастира Крушедола и исте године произвео га у чин протосинђела. У исто време му је Саборски одбор поверио надзор над црквено-народним добрима (до 1895). Архимандритом манастира Крушедола постао је 1894., а 1895. године и мандатаром упражњене Епархије вршачке.

За епископа вршачког је изабран 18. маја 1896. године. За епископа су га посветили 27. јула исте године у карловачкој Саборној цркви патријарх српски Георгије и епископ горњокарловачки Михаило. За време епископа Гаврила владичански двор у Вршцу је добио данашњи изглед и снабдевен је одговарајућим намештајем.

непотврђени српски Патријарх[уреди]

Био је активан у Саборском одбору у Карловцима, којем је једно време и председавао. Био је близак српским радикалима у Мађарској; одиграо је политичку улогу - критиковао и био критикован. Заслужан је за доношење тзв. "Манастирске уредбе" од стране Српског црквено-народног сабора 1902. године. Српски црквени Сабор у Карловцима га је 1. августа 1908. године једногласно изабрао за Патријарха српског.[3] Против његовог избора дигла се јавност у Аустроугарској, новине су га нападале, писале су неповољно, тврдиле да је његов избор "велико-српски акт". Због тога му цар Франц Јозеф није дао потврду. Он је био трећи до тада српски Патријарх, после Стојковића и Живковића, кога државна власт није хтела потврдити. Године 1911. он је ради оснивања своје Задужбине, предао црквеном Саборском одбору 100.000 круна. Наменио их је за оснивање једне школе за српску женску ратарску омладину.[4] Током Првог светског рата је оболео и оронуо. Пензионисан је по својој молби 1920, и затим се повукао у сремски манастир Бешеново. Умро је 14. октобра 1932. у Земун Пољу након тешке болести, у дому код свог синовца Милоша Змејановића.[5] Сахрањен је у породичној гробници у Грабовцима, у Срему.

Референце[уреди]

  1. ^ "Политика"...
  2. ^ "Политика"...
  3. ^ "Политика", Београд 16. октобар 1932. године
  4. ^ "Политика"...
  5. ^ "Политика"...

Литература[уреди]


Претходник:
Нектарије (Димитријевић)
Епископ вршачки
18961920.

Наследник:
Иларион (Радонић)