Епархија банатска

Из Википедије, слободне енциклопедије
Епархија банатска
Српска православна црква
Vrsac-Main Serbian Orthodox Church.jpg
Средишња црква епархије, Саборна црква у Вршцу
Основни подаци
Држава Србија Србија
Основана 15. век
Број црквених општина 147
Број парохија 215
Број манастира 9
Званични веб-сајт
Архијереј
Епархијски архијереј Никанор
Чин архијереја Епископ
Титула архијереја Епископ банатски
Map of Eparchies of Serbian Orthodox Church-sr.svg

Епархија банатска је епархија Српске православне цркве.

Надлежни архијереј је господин Никанор, а седиште епархије се налази у Вршцу, где су Саборна црква и владичански двор.

Епархија банатска, чији је данашњи назив релативно млад, вековима је носила име по граду Вршцу као свом катедралном месту, тако да је у старијој историји позната као Вршачка епархија.

Историја[уреди]

Банат у суседству старих епархија[уреди]

Још од времена позне антике, у непосредном суседству данашњег Баната постојале су древне епископије у Виминацијуму (данашњи Костолац) и Сингидунуму (Београд). Пошто су се обе епископије налазиле на самом Дунаву, извесно је да се њихов духовни утицај морао осећати и на другој страни реке у данашњем Банату. Почевши од 535. године, поменуте епископије су биле потчињене новоустановљеној архиепископији чије се средиште налазило у граду Јустинијана Прима.

Током 11. и 12. века, за време византијске власти, епископије Београдска и Браничевска биле су у саставу православне Охридске архиепископије.[1] Крајем 13. века, бивши српски краљ Стефан Драгутин (1276-1316) је од угарског краља добио на управу Београд са Мачвом и Сремом, а потом је у заједници са својим братом, српским краљем Стефаном Урошем II Милутином (1282-1321) проширио власт ка истоку, задобивши области Кучева и Браничева. Тада је извршено и укључивање епископија Браничевске и Београдске у састав Српске архиепископије са средиштем у Пећи. Проширивањем надлежности Српске православне цркве до самих граница данашњег Баната створени су предуслови за развој духовног живота на поменутом простору.

Надележност Београдске митрополије[уреди]

Српски кнез и деспот Стефан Лазаревић
Икона српских светитеља из рода Бранковића

Почетком 15. века, српски деспот Стефана Лазаревића (1389-1427) је од угарског краља Сигисмунда добио Београд са Мачвом и многе поседе широм Угарске, укључујући и градове Бечкерек и Вршац у Банату.[2] Управо у то време, српски митрополити из Београда добили су прилику за постепено ширење утицаја на православно становништво у околним угарским областима, укључујући и Банат.[3]

Током 15. века, број православних Срба у Банату се стално увећавао услед досељавања становништва из јужних српских, ратом угрожених области.[4] Заједно са народом, на ове просторе се досељавало и православно свештенство. Повратком Београда под угарску власт (1427), тамошњи српски митрополити су постали непосредни поданици угарског краља и сматрани су духовним старешинама свих православних Срба у тадашњој јужној Угарској, укључујући и Банат. Њихова надлежност се временом проширила далеко према северу, све до области Мармароша коју су настањивали православни Русини, што је посведочено повељом угарског краља Матије Корвина из 1479. године, која је додељена тадашњем београдском митрополиту Јоаникију.[5]

До тог времена, православни Срби су већ увелико постали веома бројни у областима јужне Угарске.[6] Угарски краљ Матија је 1481. године посебном одлуком ослободио православне Србе у читавој Угарској, укључујући и Банат, од плаћања десетка латинским бискупима. Ова одлука је била донета у јеку масовних миграција.[7] Његов наследник, угарски краљ Владислав II је новом одлуком из 1495. године потврдио ослобађање православних Срба, Румуна и Русина у Угарској од плаћања десетка латинском свештенству.

Крајем 15. и почетком 16. века, српској православној властели (Бранковићи, Белмужевићи, Јакшићи) припадала је истакнута улога у политичким и војним збивањима на подручју Баната. Београдско-сремски митрополит и светитељ Максим Бранковић, који је умро 1516. године, сматран је духовним поглаваром православних Срба у јужној Угарској, укључујући и Банат.[5]

Вршачка епархија је основана нешто раније, још крајем 15. века (1481. године) у манастиру Месићу поред Вршца, у доба деспотства Јована Бранковића. Према истом предању, први вршачки епископ се звао Партеније, а у Банат је стигао са Свете горе атонске, из Хиландара.[8]

Епархија Вршачка[уреди]

Српски патријарх Макарије I
Српски патријарх Арсеније III
Српски патријарх Арсеније IV
Карловачки митрополит Јован Ђорђевић, бивши епископ вршачки
Српски патријарх Јосиф Рајачић, бивши епископ вршачки

Након турског освајања Београда (1521) и победе на Мохачу (1526) започело је ширење турске власти према угарским земљама. Након дугих борби, турско освајање Баната је окончано освајањем Темишвара (1552). Изван домашаја турске власти тада су остале само источне области око Лугоша и Себеша (Карансебеш), које су сачињавале посебан Лугошку и карансебешку бановину у саставу Трансилваније. Недуго потом, 1557. године, заслугом српског патријарха Макарија I извршена је обнова Српске патријаршије са средиштем у Пећи, што је довело до преуређења јерархијских односа на бившим угарским подручјима, укључујући и Банат. Иако је епархијска мрежа на простору Баната претрпела неколико промена, Вршачка епархија је постојано трајала током 16. и 17. века, обухватајући јужне делове Баната. На том простору развило се неколико српских манастира и велики број парохија. Поред Вршачке, на простору Баната су током раздобља турске власти деловале и друге српске епархије, које су повремено спајане или раздвајане, а међу њима се помињу: Темишварска, Липовска, Чанадска, Бечкеречка, Панчевачка. У то време, Срби су били већ толико бројни у Банату да се читава област понекад називала ’’Рашка’’ (Rascia, 1577).[9]

Током Дугог рата (1593-1606) на подручју Вршачке епархије дошло је до масовног покрета православних Срба против турске власти. Истакнуту улогу у народном устанку одиграо је тадашњи вршачки владика Теодор, који је 1594. године учествовао у преговорима између српских устаника и државних власти у суседној Трансилванији.[10] Због учешћа у Српском устанку против Турака у Банату, владика Теодор је пострадао од Турака. Српска православна црква је овог свештеномученика канонизовала 1994. године, а дан њему посвећен (29. мај) проглашен је за славу града Вршца. Средином 17. века, када је непосредна турска власт успстављена и у областима Лугошке и карансебешке бановине, надлежност Вршачке епархије проширена и над подручјем око Себеша (Карансебеш). Владика Теодосије, који је 1662. године отпутовао у Русију, носио је наслов митрополита вршачког и себешког.

Током Бечког рата (1683-1699) читаво подручје Баната је у више наврата било захваћено жестоким борбама између хабзбуршких и турских снага. Након Велике сеобе (1690) српски патријарх Арсеније III је 1694. године за новог вршачког владику поставио Спиридона Штибицу, који је раније био владика топлички. Његово именовање је потврђено повељом цара Леополда I од 4. марта 1695. године, чиме је озваничен опстанак Вршачке епархије под хабзбуршком влашћу.[11] Пошто хабзбуршка војска до краја рата није успела да очисти Банат од Турака, читава област је по слову Карловачког мира (1699) морала да буде враћена под турску власт. Услед потешкоћа око предаје појединих места, источни део Вршачке епархије око Карансебеша је враћен под турску власт тек 1702. године.

У време избијања новог Аустријско-турског рата (1716-1718) на трону Вршачке епархије налазио се владика Мојсије Станојевић који је већ током прве ратне године, након протеривања турске војске из Баната, пристао уз нову хабзбуршку власт. Након склапања Пожаревачког мира (1718) и повлачења нових државних граница, Вршачка епархија је заједно са суседном Темишварском епархијом ушла у састав новостворене Београдске митрополије.[12] У то време вршачке владике су често боравиле на истоку епархијског подручја у граду Карансебешу. У трећој деценији 18. века епархијска управа је враћена у Вршац и тада је започета изградња Саборне цркве Светог Николе.

Након новог Аустријско-турског рата (1737-1739), Београд је поново потпао под турску власт, услед чега је тадашњи српски патријарх Арсеније IV прешао у Сремске Карловце. Један од његових најближих сарадника био је Јован Ђорђевић, који је 1750. године као вршачки епископ започео изградњу знаменитог Владичанског двора у Вршцу. Међу потоњим вршачким епископима који су стекли нарочите заслуге за развој православног српства у Карловачкој митрополији посебно место заузима Јосиф Рајачић, који је постао карловачки митрополит (1842), а потом и српски патријарх (1848). Вршачка епархија је остала у саставу Карловачке митрополије све до 1920. године, када је извршено спајање свих српских црквених области у јединствену Српску православну цркву.

У међувремену, банатски Румуни су 1865. године иступили из састава Карловачке митрополије и тада су од источних делова Вршачке и Темишварске епархије основали засебну православну румунску, Карансебешку епархију која је ушла у састав новостворене Сибињске митрополије.

За време Првог светског рата (1914-1918) велики број српских свештеника и народних првака са подручја Вршачке епархије био је прогоњен од стране аустроугарских власти, а многи од њих су били интернирани у разним логорима широм Аустроугарске. Током јесени 1918. године, у време ослобођења, свештенство Вршачке епархије одиграло је значајну улогу у народном покрету за уједињење Баната са Србијом.

Епархија Банатска[уреди]

Након стварања Југославије (1918), повлачења нове државне границе са Румунијом (1919) и проглашења јединствене Српске патријаршије (1920) покренуто је питање о преуређењу јерархијских односа у југословенском делу Баната. Доношењем првог Устава Српске православне цркве (1931) и његовим спровођењем (1932) извршено је уједињење делова Вршачке епархије и Темишварске епархије у Југославији чиме је створена данашња Епархија банатска.

Архијерејска намесништва[уреди]

Према подацима из 2002. године, Банатска епархија је имала 158 парохија и 132 свештеника у 6 намесништава. Према подацима из 2016. године, епархија има 14 архијерејских намесништава, 147 црквених општина, 215 парохија, 171 активна свештеника и 6 ђакона.

Цркве и манастири[уреди]

Епархије и манастири Српске православне цркве у Војводини
  1. Баваниште,
  2. Влајковац,
  3. Војловица,
  4. Месић,
  5. Свете Меланије,
  6. Свете Тројице,
  7. Средиште,
  8. Стари Гај,
  9. Хајдучица.

Епископи[уреди]

На подручју данашње Банатске епархије раније је постојало неколико епархија, које су током времена турске власти повремено спајане или раздвајане. Тако су из 16. века познати: панчевачки владика Андрија (1582) и вршачки владика Теодор који је 1594. године био учесник устанка Срба у Банату против Турака. Из 17. века познати су вршачки епископи Симеон (1619), Антоније (1622) и Теодосије (1662), као и бечкеречки епископи Висарион (1609) и Михајло (1687).

Почетком 1931. године темишварски епископ Георгије Летић преузео је дужност администратора упражњене Вршачке епархије. Крајем исте године усвојен је црквени устав који је предвиђао стварање јединствене Банатске епархије, састављене од дотадашњих делова Вршачке епархије и Темишварске епархије у југословенском делу Баната. Ове одредбе су спроведене у дело током 1932. године, када је Георгије Летић устоличен у Вршцу као први епископ банатски.

Досадашњи епископи ове епархије су: (непотпун списак)

Епископи вршачки[уреди]

JovanĐorđević.jpg Јован Ђорђевић (1749-1769)
Јосиф Јовановић Шакабента.jpg Јосиф Јовановић Шакабента (1786-1805)
Rajacic josif.jpg Јосиф Рајачић (1833-1842)
Нектарије, епископ вршачки.jpg Нектарије Димитријевић (1887-1895)

Епископи банатски[уреди]

Георгије (Летић).jpg Георгије Летић (1931-1935)
Bishop Irenaeus (Ćirić).jpg Иринеј Ћирић (1935-1936) администратор епархије
Викентий (Вуич).jpg Викентије Вујић (1936-1939)
Патријарх Гаврило (Дожић).jpg Гаврило Дожић (1947-1950) администратор епархије
Vikentije Prodanov.jpg Викентије Проданов (1950-1951) администратор епархије

Хризостом Војиновић (1979- 1980) администратор епархије

Sava sumadijski.gif Сава Вуковић (1980-1985) администратор епархије
Amfilohije Radović.jpg Амфилохије Радовић (1985-1991)
Епископ Атанасије Јевтић.jpg Атанасије Јевтић (1991-1992)

Референце[уреди]

Извори[уреди]

Спољашње везе[уреди]