Манастир Крушедол

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Манастир Крушедол
Krusedol-2.jpg
Основни подаци
Јурисдикција СПЦ
Оснивање 13. век
Оснивач Стефан Драгутин
Место Крушедол
Држава  Србија

Манастир Крушедол припада Епархији сремској Српске православне цркве и представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја. Налази се на јужној страни Фрушке горе у Војводини.

Сам манастир се налази у атару села Крушедол, на путу између сремског градића Ириг и села Марадик. Манастир је задужбина породице последњих српских деспота у Срему - Бранковића. Саграђен је између 1509 и 1514. године. Породица Ђорђа Бранковића, два патријарха Српске православне цркве и краљ Милан Обреновић су сахрањени у Крушедолу. Матица Српска и Институт за нуклеарне науке Винча су 2012 објавили научно конзерваторску студију Иконостас цркве манастира Крушедола. Подаци о конкретним уметнички делима упоређени са историјским записима, осветљавају процес рзвоја сликарских матријала и технологие кроз векове, као карактеристике значајних аутора, мајсторских радионица и школа.

Историја[уреди]

Манастирска црква је посвећена празнику Благовештења. Манастир је основао деспот Ђорђе Бранковић (у монаштву назван свети Максим) са својом мајком Ангелином[1], уз помоћ влашког војводе Јована Њагоја, између 1509. и 1516. Неки истраживачи сматрају да се на том месту налазило светилиште старе словенске вере.[2]

Недалеко од манастира Крушедола, мајка Ангелина је подигла цркву и женски манастир у којем је и сама живела. Та црква је касније постала парохијска црква села Крушедола. У 19. веку су још постојали остаци манастирских ћелија у којима је живела крушедолска породица Ћелијашевић.[3]

У манастиру су одржана два српска црквено-народна сабора 1706. и 1708. године.

Приликом повлачења Турака из Срема 1716, манастирски конаци су оштећени, а црква спаљена. Обнављање манастира је почело 1721. године и завршено крајем шесте деценије 18. века. Митрополит Вићентије Поповић је направио општу кухињу, трпезарију, подрум.

Највеће заслуге је имао Никанора Мелентијевића епископа Печујског. Ту је он био од првог дана монашког живота; постригао се, прошао све степенице од ђака, преко ђакона до свештеника. Патријарх Арсеније га је поставио за архимандрита Крушедолског, а Митрополит Софроније - за епископа Печујског. Али када је сазнао да је изгорео манастир Крушедол, он је оставио своју владичанску столицу у Печују, дошао на Фрушку Гору и сав се посветио обнови Крушедола. Подигао је дугу источну страну манастира са капелом, уз који је направио своју ћелију прозвану "Владикина соба". Изградио је још и гостионицу и оставе за усеве, чије је плодове манастир десетком убирао.[4] У манастиру се Никанор и упокојио 1739. године, а на гробном споменику је било уклесано: "Бист великиј ктитор".

Уз западно крило конака изграђен је високи барокни звоник 1726, висок 16 хвати, који су платили Новосађани, Богдановићи - Недељко, Стојић и Василије. Браћа су и звона поставили и цркву покрили.[5] Између 1742. године када је продужена предња страна манастира и 1750. године обновљена је црква. Изградња четвоространих манастирских конака завршена је 1753. године. Проигуман Пајсије подигао је пред црквом "клисарницу"са ћелијама и подрумом. Духовник Софроније обновио је ћелије. Хаџи Исаија из манастира Грабовца, када се преселио дрвенарију (столове и крстове) је нову направио.

Током 1855-1856. године вршена је велика обнова здања и кровова манастирских. Кнез Михајло Обреновић је 1856. године приложио манастуру 2000 ф. за оправку. А Карловчанин, адвокат Стефан Ристић платио је да се плехом покрије олтар на капели Св. Максима архиепископа и Деспота српског, у којој су тада биле мошти преподобне мајке Ангелине.[6]

Георгије епископ Темишварски је 1751. године дао да се измолује олтар. Јован епископ Карансебешки је 1756. године реализовао моловање средње цркве и сачинио певнице. У цркви постоје два слоја зидног сликарства. Старији слој су фреске, сликане између 1543. и 1546, а други слој су узане зидне слике које су настале између 1750. и 1756. године. На западној фасади цркве је фреска са представом страшног суда, настала крајем XVII века.

Најстарије иконе на иконостасу су из XVI века

Иконостас је компонован од икона из четири периода. Најстарије су иконе апостола са Христом, Богородицом и св. Јованом Крститељем, рад из половине XVI века.

Године 1724. манастирско братство је чинило 26 калуђера, међу којима су били: Никанор Мелентијевић епископ Крушедолски, Атанасије архимандрит Крушедолски, проигумани Авакум и Георгије, Стефан духовник, Хаџи Авакум, те девет јеромонаха, шест ђакона и четири проста монаха.[7]

У Другом светском рату, манастир није разорен, али је опљачкана богата и вредна манастирска ризница. Манастир је после рата обновљен.

Сахрана краља Милана у манастиру Крушедол

У цркви, испред иконостаса, налазе се кивоти у којима су смештени остаци моштију светих Бранковића, тј. деспота Ђорђа Бранковића (монах Максим) и његових родитеља Ангелине и слепог Стефана Бранковића. Новосадски биров Давид Рацковић је 1759. дао да се ти ћивоти начине и обоје. У припрати са десне стране налазила се зидана гробница Св. Максима (1838). У манастирској цркви, у припрати леже и посмртни остаци многобројних значајних Срба. Између осталих ту су сахрањени: патријарх Арсеније III Чарнојевић (1706), митрополит Исаија Ђаковић (1708), патријарх Арсеније IV Јовановић Шакабента (1748), митрополит Викентије Поповић (1725), гроф Ђорђе Бранковић (ту од 1744), пуковник граничарски Атанасије Рашковић (умро 1753), војвода Стеван Шупљикац (1848), књегиња Љубица Обреновић и краљ Милан Обреновић.

По историјско-културној улози, по богатству ризнице манастира, чувеном иконостасу и живопису, другим реликвијама, манастир Крушедол је један од најзначајнијих Фрушкогорских манастира. Ту су се половином 19. века чувале повеље - хрисовуља Молдавског војводе из 1642. године (на влашком језику), затим она коју су 1685. године дали руски цареви Јован и Петар Алексијевић (на руском), те ону издату од стране војводе Каравлахијског 1707. године. У ризници је било и рукописно јеванђеље, које је написао 1514. године јеромонах Панкратије.[8]

На дан 13. августа 2009. године Српска православна црква, Епархија сремска и манастир Крушедол прославили су велики јубилеј - пет векова, пола миленијума, постојања ове велике Српске Светиње. Том приликом Свети Архијерејски Синод Српске православне цркве одликовао је манастир Крушедол орденом Светог Саве првог степена, који је после Свете Литургије уручен високопреподобном архимандриту игуману Сави.

Манојло Грбић на 265.стр "Карловачког владичанства" (1.књига од 3) на више места наводи назив села и манастира Крушедо, а не Крушедол.

Манастиру је враћено, некада одузетих, 28 хектара шуме и 160 хектара обрадиве земље на којој сеју кукуруз и пшеницу.[9]

Галерија[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ 500 година манастира Крушедол на сајту СПЦ, 11. август 2009. , Приступљено 14. 9. 2009.
  2. ^ Веселин Чајкановић, Мит и религија у Срба, Српска књижевна задруга, Београд, 1973.
  3. ^ "Сербскиј народниј лист", Будим 1839. године
  4. ^ "Сербскиј народниј лист", Будим 1838. године
  5. ^ "Србски народни лист", Будим 1841. године
  6. ^ "Србски дневник", Нови Сад 1856. године
  7. ^ "Србски народни лист", Будим 1840. године
  8. ^ "Сербскиј народниј лист", Будим 1839. године
  9. ^ И монаси у берби кукуруза („Вечерње новости“, 28. октобар 2013)

Извори[уреди]

Литература[уреди]

  • Мирослав Тимотијевић, „Манастир Крушедол“, I-II, Београд 2008.
  • „Тронови цркве манастира Крушедола“, ур. М. Тимотијевић, Галерија Матице српске, Нови Сад 2009.

Спољашње везе[уреди]