Источни фронт (Први светски рат)

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу
Источни фронт
Део Првог светског рата
Eastern Front (World War I).jpg
Време:17. август 1914. – 3. март 1918.
Место:источна и Централна Европа
Исход:

Победа централних сила

Сукобљене стране
 Немачко царство
 Аустроугарска
 Османско царство
Бугарска Краљевина Бугарска
 Руска Империја
Румунија Краљевина Румунија

Русија Руска република

 Руска СФСР
Команданти и вође
Немачко царство Паул фон Хинденбург
Немачко царство Ерих Лудендорф
Немачко царство Леополд Баварски
Немачко царство Макс Хофман
Аустроугарска Конрад фон Хецендорф
Бугарска Никола Жеков
Бугарска Стефан Тошев
Руска Империја Цар Николај II
Руска Империја Николај Николајевич Романов
Румунија Константин Презан
Русија Алексеј Брусилов
Русија Лавр Корнилов
Русија Александар Керенски

Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република Лав Троцки

Источни фронт је био ратиште током Првог светског рата у централној и пре свега источној Европи. Термин је настао као контраст на Западни фронт у Првом светском рату. Упркос томе што су географски били одвојени, догађања су на оба ратишта су била повезана. У Русији је рат називан Други отаџбински рат.[1]

Ратиште[уреди | уреди извор]

Фронт на истоку је био дужи него на западу. Ратиште је било ограничено Балтичним морем на западу и Минском на истоку, Санкт Петербургом на северу и Црним морем на југу. Дужина је била већа од 1600 km. Ово је имало значајне ефекте на начин ратовања. Док се на западу водио рововски рат, линија фронта на истоку се много више и лакше мењала тако да до ровови нису могли да се развију. Услед дужине фронта, густина војника на линији је била релативно мала па је било релативно лако да се фронт пробије.

1914.[уреди | уреди извор]

Источни фронт 1914. године

Избијањем рата, цар Николај II именовао је свог стрица, великог кнеза Николаја Николајевича као команданта Руске царске војске. Мобилизацијом, Руска армија је попунила 115 пешадијских и 38 коњичких дивизија са скоро 7900 артиљериских оруђа. Дивизија су постављене на следећи начин: 32 пешадијске и 10,5 коњичких дивизија наспрам Немачке, 46 пешадијских и 18,5 коњичких према Аустроугарској, 19,5 пешадијских и 5,5 коњичких дивизија за одбрану Балтика и Црног мора, а 17 пешадијских и 3,5 коњичке требало је да се транспортују из Сибира и Туркестана.

Рат на истоку започео је руском инвазијом Источне Пруске и Аустроугарске провиније Галиције. Први покушаји су се брзо претворили у пораз у бици код Таненберга у августу 1914. године. Друга експедиција на Галицију је била много успешнија тако да је Русија држала целу Галицију до краја 1914. године. Под командом Николаја Иванова и Алексеја Брусилова, Руси су добили битку у Галицији у септембру и започели су опсаду Пшемисла, следеће тврђаве на путу према Кракову.

Почетни руски успех у 1914. на Аустро-руској граници је био разлог за забринутост Централних сила и пребацивање значајнијих немачких снага на исток како би се притисак на Аустоугарску војску смањио. Створена је 11. немачка армија, а до краја 1914. главни фокус ратних дејстава је са руске Пољске пребачен западно на реку Вислу. У октобру је уследила битка на реци Висли, а у новембру битка код Лођа којом су Немци мало узнапредовали, али су успели да задрже Русе на сигурној дистанци.

1915.[уреди | уреди извор]

У 1915. години немачка команда одлучила је да уради много више на источном фронту, и према томе су пребацили значајне војне снаге тамо. Да би елеминисали руску претњу, централне силе су започеле кампању 1915. године са успехом у Горлице-Тарнов офанзиви у Галицији у мају 1915. године. Након Друге битке на Мазурским језерима, немачке у аустроугарске снаге наступале су под заједничком командом. Офанзива се ускоро претворила у велико напредовање и стратешко предавање руских армија. Разлози за неуспех руске армије налазио се у недостатку војне опреме, углавном артиљерије и муниције. У 1916. години руска војна индустија је повећала производњу што је поправило снабдевање.

Источни фронт 1917. године

Средином 1915. Руси су били одбачени из руске Пољске и одгурнути више стотина километара од границе са Централним силама, чиме је отклоњена претња по Немачку и Аустроугарску. Крајем 1915. године немачко-аустроугарско напредовање је било заустављено на линији Рига-Јекабпилс-Двинск-Барановичи-Пинск-Дубно-Тернопил. Ова линија није доживела веће промене до колапса Русије 1917. године.

1916.[уреди | уреди извор]

До јуна 1916. године било је 140 руских наспрам 105 аустро-немачких пешадијских дивизија и 40 руских наспрам 22 аустро-немачке коњичке дивизије. Мобилизација индустрије и повећање увоза омогућавало је руској армији да крене у офанзиву. Велика офанзива на југозападном фронту под командом генерала Алексеја Брусилова (Брусиловљева офанзива) започела је у јуну. Напад, на фронту који је држала аустроугарска војска, је започео спектакуларним успехом. Руска војска напредовала је 70 km, заробивши неколико стотина хиљада заробљеника и неколико стотина артиљеријских оруђа. Међутим, долазак појачања са запада, пораз Румуније, неуспех савезника на западном фронтум довело је до прекида у руском напредовању у септембру.

Дана 14. августа 1916, Румунија је ушла у рат на страни савезника и имала је успешну офанзиву до септембра 1916. Након што су почели да трпе велике губитке од немачко-аустроугарско-бугарско-отоманских снага, слабо наоружана румунска армија без значајни подршке савезника није успела да одржи линије фронта које су се убрзо распале, а Румунија је брзо била заузета.

1917—1918.[уреди | уреди извор]

Територија коју је Русија изгубила Брест-Литовским споразумом

У 1917, руска економија је доживела колапс под ратним притиском. Док је ратни материјал био побољшан, недостатак хране у великим градовима довео је до грађанских немира, који су довели до абдикације Цара и Фебруарске револуције. Велики ратни губици су такође довели до пада морала, који је дао могућност бољшевичким агитаторима и новој либералној политици Руске привремене владе према армијама (аболиција смртне пресуде и организовање војних комитета). Последња офанзива коју је спровела руска војска је била кратка и неуспешна Офанзива Керенског у јулу 1917. године.

Високи немачки официри у Риги након пада, 3. септембар 1917.

Дана 29. новембра 1917. године, комунистички Бољшевици преузели су власт под вођством Владимира Лењина. Лењинова нова бољшевичка влада покушала је да оконча рат, али су Немци тражили огромну надохнаду. Коначно, у марту 1918. године, споразумом у Брест-Литовску источни фронт више није био ратна зона. Постигнутим миром, бољшевици су моглу да се окрену грађанском рату у циљу преузимања потпуне власти, што је омогућило настајање Финске, Естоније, Литваније, Летоније и Украјине.

Немци су сада имали могућност да пребаце велики број дивизија на запад и покрену офанзиву у Француској 1918. године. Међутим, долазак америчке војске у Европу омогућио је савезницима да задрже продирање Немачке. И после колапса Русије, око милион немачких војника остало је на источном фронту до краја рата. На крају, Немачка и Аустроугарска изгубиле су новозаузете територије након капитулације крајем 1918. године.

Жртве[уреди | уреди извор]

Број руских жртава у Првом светском рату је веома тешко да се одреде услед непостојања квалитетне статистике. Неки руски извори говоре о 775.400 страдалих у борбама, а новије процене говоре о 900.000 страдалих и 400.000 умрлих услед рана. Ово је отприлике једнако броју жртава које су претрпеле Француска и Аусроугарска или за око трећину мање од броја немачких жртава.

Када се Русија повукла из рата, око 3,9 милиона руских војника налазило се у заробљеништву. Ово је далеко више од свих осталих војски у Првом светском рату. Само је Аустроугарска, са 2,2 милиона била релативно близу.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Moore, Colleen M. "Demonstrations and Lamentations: Urban and Rural Responses to War in Russia in 1914." In The Historian, Vol. 71, No. 3 (Fall ). (2009). pp. 563.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Cornish, Nik (2006). The Russian Army and the First World War. Stroud: Tempus. ISBN 978-1-86227-288-0. 
  • Trevelyan, George Macaulay (June 1915). "Austria-Hungary and Serbia". The North American Review 201 (715): 860–868.
  • Mamatey, Albert (Oct. 1915). "The Situation in Austria-Hungary". The Journal of Race Development 6 (2): 203–217.
  • Williamson Jr., Samuel R. (1991). Austria-Hungary and the Origins of the First World War. New York: St. Martin's Press. 
  • Mason, John W. (1985). The Dissolution of the Austro-Hungarian Empire 1867–1918. London: Longman Group Limited. 
  • Miller, William (1922). The Balkans: Roumania, Bulgaria, Serbia and Montenegro. London: T. Fisher Unwin Ltd. 
  • Hitchins, Keith (1994). Rumania: 1866–1947. Oxford: Clarendon Press. 
  • Stone, David (2015). The Russian Army in the Great War: The Eastern Front, 1914–1917. Lawrence: University Press of Kansas. ISBN 978-0-7006-2095-1. 
  • Mosier, John (2002). The Myth of the Great War. New York: Perennial. 
  • Goldman, Wendy Z. (2002). Women at the Gates: Gender and Industry in Stalin's Russia. Cambridge: Cambridge University Press. 
  • Coroban, Costel (2012). Potarnichile gri. Spitalele Femeilor Scotiene in Romania (1916–1917). Targoviste: Cetatea de Scaun. 
  • Dupuy, Trevor Nevitt; Onacewicz, Wlodzimiez (1967). Triumphs and Tragedies in the East, 1915–1917. The Military History of World War I. 4. New York: Franklin Watts. стр. 31. LCCN 67010130. 
  • A. Zaitsov (1933). „armed forces”. Ур.: Malevskiī-Malevīch, Petr Nīkolaevīch. Russia U.S.S.R. : a complete handbook. New York: William Farquhar Payson. JSTOR 2601821. 
  • Jukes, Geoffrey (2002). Essential Histories: The First World War, The Eastern Front 1914–1918. Oxford: Osprey Publishing. 
  • Lieven, Dominic (1983). Russia and the Origins of the First World WarНеопходна слободна регистрација. New York: St Martin's Press. ISBN 978-0-312-69611-5. 
  • Liulevicius, Vejas Gabriel (2000). War Land on the Eastern Front: Culture, National Identity, and German Occupation in World War I. Cambridge University Press. ISBN 0-521-66157-9. 
  • Stone, Norman (2004) [1975]. The Eastern Front 1914–1917. Penguin Global. ISBN 0-14-026725-5. 
  • Kowalski, Ronald (1997). The Russian Revolution 1917–1921. London: Routledge. ISBN 0-415-12437-9. 
  • Dyboski, Roman (1922). Siedem lat w Rosji i na Syberji, 1915–1921 [Seven Years in Russia and Siberia] (на језику: Polish) (Cherry Hill Books 1970 translation изд.). Warsaw: Gebethner i Wolff. OCLC 500586245. 
  • Snow, Edgar (1933). Far Eastern Front. New York: Harrison Smith & Robert Haas. OCLC 1318490. 
  • McRandle, James; Quirk, James (јул 2006). „The Blood Test Revisited: A New Look at German Casualty Counts in World War I”. The Journal of Military History. Society for Military History. 70 (3): 667—701. 
  • McCauley, Martin (1975). The Russian Revolution and The Soviet State 1917–1921. London: Macmillan. 
  • Roshwald, Aviel; Stites, Richard, eds. (1999). European Culture in the Great War:The Arts, Entertainment and Propaganda 1914–1918. Cambridge: Cambridge University Press. pp. 6,349–358.
  • Oxana Nagornaja, Jeffrey Mankoff (2009). "United by Barbed Wire: Russian POWs in Germany, National Stereotypes, and International Relations". Explorations in Russian and Eurasian History 10 (3): 475–498. Retrieved February 14, 2014.
  • Vinogradov, V.N (1992). "Romania in the First World War: The Years of Neutrality, 1914–16." The International History Review 14 (3): 452–461.
  • Gatrell, Peter (2005). "Prisoners of War on the Eastern Front during World War I". Kritika 6 (3): 557–566. Retrieved March 18, 2014.
  • Tucker, Spencer C. (1998). The Great War 1914–18. Bloomington: Indiana University Press. pp. 220–223.
  • Clodfelter, M. (2017). Warfare and Armed Conflicts: A Statistical Encyclopedia of Casualty and Other Figures, 1492–2015 (4th изд.). Jefferson, North Carolina: McFarland. ISBN 978-0-7864-7470-7. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]