Димитрије Руварац

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Димитрије Руварац
Dimitrije Ruvarac.jpg
Димитрије Руварац око 1910.
Датум рођења(1842-10-25)25. октобар 1842.
Место рођењаСтари Бановци
Аустријско царство
Датум смрти16. децембар 1931.(1931-12-16) (89 год.)
Место смртиСремски Карловци
Краљевина Југославија
ПољеИсторија
ШколаБогословски факултет
ПотписDimitrije Ruvarac signature.jpg

Димитрије Руварац (Стари Бановци, 25. октобар 1842Сремски Карловци, 16. децембар 1931) је био српски историчар, политичар и публициста.

Брат му је био познати српски историчар Иларион Руварац. Димитрије Руварац се бавио различитим проблемима српске историје, пре свега српске културне историје од 18. до 20. века. Био је такође и политичар, писац и полемичар, један од најплоднијих публициста свог времена. Његова библиографија коју је објавио 1927. броји преко 1100 јединица.

Биографија[уреди]

Димитрије је рођен у Старим Бановцима, у свештеничкој породица. Отац попа имао је још три сина: Лазара (судију), Јована (историчара и калуђера Илариона) и Косту - књижевника активисте српске "Омладине".

Основну школу завршио је у Новим Карловцима (Сасама). Гимназију и богословију похађао је у Сремским Карловцима. Био је прво учитељ у Крушедолу и Земуну, а након рукоположења за ђакона 1866. године био је најпре капелан у Земуну, а 1870. године је постао парох горњоварошки, у цркви Свете Тројице.

Српски патријарх Георгије Бранковић је довео Руварца из Земуна у Карловце. Године 1893. постао је прота, а 1899. године постављен је на место управника манастирске штампарије у Карловцима, и библиотекара Патријаршијске библиотеке. Управник штампарије био је до 1907. године, а и након тога је остао библиотекар. Прво је био пензионисан 1910, па 1911. године постављен за библиотекара у Патријаршији. Уређивао је часопис Српски Сион у периоду између 1903. и 1914. године; смењен је због оштрих критика упућених Саборском одбору у којем су били главни радикали. Радикали су га шиканирали као политичког непријатеља; чак послали наводно једног човека да га убије. Такође је између 1911. и 1914. године уређивао је драгоцени Архив за историју Српске православне карловачке митрополије.

Био је од 1906. године дописник члан Српске Краљевске академије у Београду. А у Новом Саду почасни члан Матице српске и Историјског друштва у Новом Саду (1930). Одликован је због заслуга српским краљевским Орденом Св. Саве 2. реда.

Руварац је био велики полемичар и оштри критичар, који је својом писаном речју учествовао у међусрпским размирицама. био је то искрени патриота који се бавио историјом Срба и притом никог није штедео. Тако је објавио више политичких брошура - памфлета, посвећених др Стевану Павловићу, др Емилијану Радићу, др Алекси Ивићу и другима. Радикалима је посветио саркастичну писанију под насловом: Пукла тиква радикалска и Масни лонци.[1] Издао је поводом свог 80. годишњег рођендана кратку аутобиографију и обимну "Библиографију својих радова".[2] Материјално је пропадао због улагања новца за штампање својих књига.

Нема нама лека[уреди]

Становао је пред смрт у својој собици у згради Патријаршије. Имао је ванбрачну ћерку Марију са Лепосавом Будисављевић. Она је Марију родила са 16 година и није се удала за Руварца, већ се касније удала за Перу Чалманца. [3] У некрологу се каже да је неколико година пре повлачења у осаму - "обудовио".[4] Умро је у дубокој старости, усамљен и депресиван. Извршио је децембра 1931. године самоубиство пуцњем из револвера у Сремским Карловцима, због упорне несанице. Сахрана је била скромна и тиха; неколико пријатеља међу којима председник Матице српске Радивоје Врховац, били су једина пратња.[5]

Стваралаштво[уреди]

Његово стваралаштво било је изузетно плодно и свестрано. У својим расправама обрађивао је политичке, нарочито црквено политичке теме, историјске и историјско-књижевне проблеме. Бавио се и објављивањем историјских извора. Био је познат као жустар и неприкосновен полемичар.[6] У историографском погледу припадао је критичком правцу који је у српској историјској науци засновао његов брат Иларион. И сам се борио против искривљења историјске истине под утицајем традиције. Писао је велики број радова о Фрушкогорским манастирима, Карловачкој митрополији и митрополитима Павлу Ненадовићу, Вићентију Јовановићу, Мојсију Петровићу и Стефану Стратимировићу. Један од својих најзначајнијих историографских радова посветио је животу и делу великог српског историчара Јована Рајића (Јован Рајић, архимандрит 1726-1801, објављено 1902).

Значајнији радови су му:

Галерија[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ "Време", Београд 1931.
  2. ^ "Богословље", Београд-Земун 1928.
  3. ^ Будисављевић, Борислав (2018). Атлас 37 грана родослова Будисављевића, pp. 101. Прометеј. 
  4. ^ "Време", Београд 4. децембар 1931.
  5. ^ "Време", Београд 1931.
  6. ^ Енциклопедија српске историографије, приредили Сима Ћирковић и Раде Михаљчић, Београд 1997.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]