Драгољуб (биљка)

С Википедије, слободне енциклопедије

Драгољуб
Tropaeolum majus-1787.jpg
Драгољуб, ботаничка илустрација
Научна класификација
Царство:
Дивизија:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Врста:
T. majus
Биномно име
Tropaeolum majus
Синоними

Cardamindum majus
Tropaeolum elatum
Tropaeolum hortense
Trophaeum majus

Пузеће стабло драгољуба, са листовима и цветовима

Драгољуб (Tropaeolum majus) је зељаста, вишегодишња биљка пореклом из Перуа и Мексика. Познат је као украсна вртна врста, али и као лековта биљка у народној медицини и намирница од које се може справљати укусна витаминска салата. У народу се може срести и под именима драгомиље, лажибубе, латинче[1], латифа, љубидраг, пењалица, слак, капуцинка.

Распрострањеност[уреди | уреди извор]

Драгољуб потиче из Јужне Америке, из Перуа, где расте у приобалним подручјима, на надморској висини до 3000 м.[2] У Европу је пренесен почетком 17. века, где се и одомаћио, па се често, у топлијим климатским зонама, може срести као самоникла биљка око потока, башта и гробаља.[3]

Опис врсте[уреди | уреди извор]

Драгољуб је зељаста биљка која се у култури може срести у два основна варијетета: као ниска цветница, висине 25−30 цм, или пузавица чије стабло може достићи дужину и до 3,5 м.[2] Стабло је светло зелено и меснато и на местима где дотиче земљу развија адвентивне коренове. У домовини и у областима са топлом климом, где се температуре током зиме не спуштају испод 2°C[2] расте као трајница, док се код нас на отвореном гаји искључиво као једногодишња биљка.[4]

Листови су специфичног облика, готово округли, са израженом нерватуром. Дуга петељка је сочна и месната, изувијама и расте готово из центра листа. Дуге лисне стабљике су испреплетене и са листовима стварају густ склоп.[3]

Цветови су појединачни крупни, мирисни, јединственог облика, са пет латица. Упадљивих су боја, од жуте, преко наранџасте до црвене, прошарани пругама тамнијих нијанси.[3] Плод је сув, дели се на 3 дела, а у сваком има по 1 семе.[5] Цвета сукцесивно од почетка лета до првих мразева.[4]

Услови станишта[уреди | уреди извор]

Самоникли драгољуб на природном станишту.

Драгољуб нема посебних захтева према условима станишта. Једино му је потребно нешто више влаге у земљишту. На сувише хранљивом земљишту развија превелику биљну масу на рачун цветова.[4] Воли сунчане до благо засењене положаје.[6]

Употреба[уреди | уреди извор]

Драгољуб је познат као јестива и лековита биљка. На Андима се од давнина користи у народној медицини као средство за дезинфекцију и поспешивање зарастања рана, као и за искашљавање и ублажавање респираторних проблема,[2] а користи се и у кулинарству за исхрану и справљање укусних, витаминских салата. Употребљавају се сви надземни делови биљке, лист и цвет и зрело семе (Tropaeoli majalis folium, flos et semen). Користе се свежи или, за чај, сушени.[5] Драгољуб не треба давати бебама и малој деци, као ни пацијентима оболелим од гастроинтестиналних чирева или бубрежних болести, зато што иритирају слузокожу гастроинтестиналног тракта.[2]

Сви надземни делови богати су сумпорним хетерозидом гликотропеолозидом који се, у присуству воде и од утицајем ензима мирозина, разлазе на бемзил-изотиоцијанид, кисели калијум-сулфат и гликозу. Листови и цветови су богат извор лутеина.[7] У драгољубу има још и смоле, пектина, гуме, танина, разних шећера и до 300 мг витамина C у 100 г.[5]

Доказано је да драгољуб има антибиотска (фитонцидна) својства. Делује слично другим биљкама које имају сумпорних хетерозида и витамина C (рен, ротква, слацица и друге) и има велики значај као превентивно средство, јер испарљиво сумпорно етарско уље унистава многе заразне клице. Све чешће се користи као пријатна витаминска и антискорбутска пролетња кура у облику свакодневне салате или сока исцеђеног из свежег листа драгољуба. Употребљава се за лечење дисајних органа, али и против опадања косе.[5] Висок садржај лутеина чини га значајним у борби против катаракте и других дегенеративних промена на оку.[7]

Треба поменути и инсектицидно и репелентно дејство драгољуба, нарочито значајно последњих година као вид заштите биљака у органској пољопривреди. Наиме, цветови драгољуба снажно привлаче биљне ваши, штитећи тако све околне биљке. Истраживања су доказала да током лета ваши не престају да лете око цветова драгољуба жуте и наранџасте боје, док их по околним биљкама уопште нема.[2]

Употреба драгољуба у кулинарству[уреди | уреди извор]

Данас се драгољуб све чешће користи у исхрани, справљање укусних, витаминских салата. Употребљавају се сви надземни делови биљке, лист и цвет и зрело семе (Tropaeoli majalis folium, flos et semen). Осим за салате, свежи листови и цветови употребљавају се и као фини, ароматични зачин за супе, салате и варива, као и за украшавање различитих јела. Још чврсти, недозрели пупољци и зелени плодови у Немачкој се употребљавају за справљање пикантног зачина, познатог као немачки капар (Deutsche Kapern).[3]

Значај у озелењавању[уреди | уреди извор]

Ниски варијетети користе се за цветне леје и бордуре. Обзиром на бујан раст могу бити веома декоративни и као покривачи тла. Пузави варијетети такође могу добро покривати тло, а користе се и за вертикално озелењавање зидова. Уколико се драгољуб узгаја и за употребу у исхрани, треба избегавати примену хемијских средстава за заштиту и прихрану у његовој околини.[4] Драгољуб се може успешно узгајати и у посудама. Уколико се током зиме чува у довољно топлим и светлим просторијама, понаша се као трајница и представља како украс, тако и значајан извор витамина током зимског периода.[5]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ "Политика", 7. нов. 1937 (песма у средњој шлајфни)
  2. ^ а б в г д ђ „Tropaeolum majus - L.”. Plants For A Future. Приступљено 06. 12. 2016. 
  3. ^ а б в г Grlić 1986, стр. 159−160
  4. ^ а б в г Buha 2005, стр. 27
  5. ^ а б в г д Туцаков 1984, стр. 319−320
  6. ^ Vrtno cvijeće 1987, стр. 55-56
  7. ^ а б Niizu, P. Y.; Rodriguez-Amaya, Delia B. (2005). „Flowers and Leaves of Tropaeolum majus L. as Rich Sources of Lutein”. Food Science. Приступљено 06. 12. 2016. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]