Драгутин Драгиша Милутиновић

С Википедије, слободне енциклопедије
Драгутин Милутиновић
Драгутин Милутиновић.jpg
Драгутин Драгиша Милутиновић
Датум рођења(1840-11-29)29. новембар 1840.
Место рођењаБеоград
Кнежевина Србија
Датум смрти16. децембар 1900.(1900-12-16) (60 год.)
Место смртиПанчево
Аустроугарска

Драгутин Драгиша Милутиновић (Београд, 17. новембар(по ст. кал.)/29. новембар 1840Панчево, 3. децембар(по ст. кал.)/16. децембар 1900) је био инжењер, архитекта и историчар уметности, наставник у Великој школи и члан Српског ученог друштва.[1] Син је Симе Милутиновића Сарајлије и Марије.

Биографија[уреди | уреди извор]

Студирао је грађевинарство у Берлину, Минхену и Карлсруеу. У Србији је радио у Министарству грађевина. У сарадњи са Михаилом Валтровићем снимао је и проучавао српске средњовековне споменике.[2][3] Био је и један од чланова оснивача и члан прве Управе Српског археолошког друштва 1883. године.[4] Значајни су његови пројекти неколико типова малих цркава, инжењерски рад на пресецању нове пруге Београд-Алексинац, као и Београдска железничка станица (1884). Урадио је урбанистички план нове вароши Даниловграда у Црној Гори; пројектовао је приватне зграде и иконостасе за цркву Светог Ђорђа у Новом Саду; у Долову код Панчева итд. Изабран је за дописног члана Московског археолошког друштва (1878) и почасног члана Српске краљевске академије (1892).[1]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б Historians, Society of Architectural (1997). Journal of the Society of Architectural Historians (на језику: енглески). The Society. 
  2. ^ Starinar (на језику: српски). 1968. 
  3. ^ „Mihailo Valtrović: Svestrani arhitekta i čuvar kulturnog nasleđa”. www.gradnja.rs (на језику: српски). 2018-11-05. Приступљено 2021-01-17. 
  4. ^ Аноним (1884). „Позив за упис у чланство Српског археолошког друштва”. Старинар Српског археолошког друштва. 1: 4. 

Литература[уреди | уреди извор]

  • Енциклопедија српског народа, Београд : Завод за уџбенике, 2008, 667.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]