Пређи на садржај

Ева

С Википедије, слободне енциклопедије
Ева, дјело Албрехта Дирера.

Ева (хебр. חַוָּה, дословно животворна, која даје живот) је у аврамским религијама прамајка свих људи, прва жена, Адамова жена, настала од његовог ребра, мајка Каинова, Авељова и Ситова. Према причи о пореклу[1] абрахамских религија, она је била прва жена, али неке дебате унутар јудаизма такође су дале тај положај Лилит. Ева је позната и као Адамова жена.

Библијска прича о Адаму и Еви, о паду човјека и њиховом изгнанству из раја дала је велику литературу апокрифног карактера.[1] По Зохару, Ева је била друга Адамова жена, а прва је била Лилит. У кабали се приказује усклађеност Еве са сефирском Бином.[2]

Зато што си послушала змију, зато ће од сада воља твоја бити под влашћу твога мужа.

Према другом поглављу Постања, Еву је створио Бог (Јахве) тако што ју је узео са ребра[3] Адамовог, да буде Адамова пратиља. Адам је задужен да чува и одржава башту пре њеног стварања; она није присутна када Бог заповеда Адаму да не једе забрањени плод – иако је јасно да је била свесна заповести.[4] Она одлучује да поједе забрањено воће са дрвета познања добра и зла након што чује змијин аргумент да је то неће убити, већ јој донети корист. Она дели плод са Адамом, и пре него што су могли да једу са Дрвета живота, протерани су из Рајског врта. Хришћанске цркве се разликују по томе како виде Адамову и Евину непослушност Богу (која се често назива падом човека), као и последице које су та дела имала на остатак човечанства. Хришћанска и јеврејска учења понекад држе Адама (првог човека) и Еву на различитим нивоима одговорности за „пад“.

Уз Адама, католичка црква по древној традицији признаје Еву за светицу, а традиционални литургијски празник Светих Адама и Еве слави се 24. децембра[5][6] од средњег века у многим европским народима, укључујући Естонију, Немачку, Мађарску, Литванију и скандинавске нације.

Назив Ева је у вези са називима жена и живот, Живана, Живка, кева.[7] У Првој књизи Мојсијевој, 3. поглаве, 20. стих, стоји: И Адам надјену жени својој име Ева, зато што је она мати свима живима. Живо, је на латинском vivo. У преводу на енгелски стоји: And Adam called the name of his wife Life, because she was the mother of all living. Life је живот, и у том преводу не стоји Ева него живот. Блиски су и енглески називи за жену и живот, wife-life, јер је жена та која даје живот. Исто, и у грчком преводу, није наведена Ева, него живот: Ζωή (зои - живот).[8] На енглеском Eve се чита као Ив. Ђуро Даничић је то превео са Јева. На јеврејском и кева (נְקֵבָה) се у Библији користи да означи жену (Књига Постања 1,27: 5,2), а у српском је то жаргонски назив за мајку.[9]

Стварање Еве, са плафона Сикстинске капеле, рад Микеланђела

Стварање

[уреди | уреди извор]
Илустрација оловком Вилијама Блејка, Стварање Еве као одговор на стих „И она ће се звати жена“. Објекат је креиран око 1803–1805 и тренутно се чува у Метрополитенском музеју уметности[10]

У Постанку 2:18–22, жена је створена да буде езер ки-негдо, израз који је посебно тешко превести, за мушкарца. Ки-негдо значи „поред, супротно, пандан њему“, а езер значи активна интервенција у име друге особе.[11] Жена се назива ишах, жена, уз објашњење да је то зато што је преузета од иша, што значи „мушкарац”; те две речи у заправо нису повезане. Касније, након што се прича о врту заврши, добиће име, Ḥawwāh (Ева). То значи „живети“ на хебрејском, од корена који може да значи и „змија“.[12] Дугогодишња егзегетска традиција сматра да употреба ребра са мушке стране наглашава да и мушкарац и жена имају једнако достојанство, јер је жена створена од истог материјала као и мушкарац, обликована и оживљена истим процесима.[13] У ствари, реч која се традиционално преводи као „ребро“, на енглеском такође може значити бочну страну, комору или греду.[14] Ребро је игра речи на сумерском, јер реч „ти“ значи „ребро“ и „живот“.[15]

Бог је створио Еву од ’aḥat miṣṣal‘otaiv (אַחַת מִצַּלְעֹתָיו), што се традиционално преводи као „једно од његових ребара“. Термин може значити кривину, храмање, невољу и страну. Традиционално читање је недавно доведено у питање од стране феминистичких теолога који сугеришу да га уместо тога треба приказати као „страна“, подржавајући идеју да је жена једнака мушкарцу, а не њему подређена.[16] Такво читање дели елементе заједничке са Аристофановом причом о пореклу љубави и раздвајању полова у Платоновом Симпозијуму.[17] Недавна сугестија, заснована на запажањима да мушкарци и жене имају исти број ребара, спекулише да је кост била бакулум, мала структура пронађена у пенису многих сисара, али не и код људи.[18]

Изгон из Раја

[уреди | уреди извор]
Адам и Ева протерани из раја, Ханс Хејердал, 1877.
Адам, Ева и (женска) змија на улазу у катедралу Нотр Дам у Паризу, Француска, представља приказ лика змије као огледала Еве који је био уобичајен у ранијој иконографији као резултат идентификације жена као извор човековог првобитног греха.

Ева се налази у наративу о избацивању из Раја у Постанку 3 који је у традицији мудрости окарактерисан као парабола или „прича о мудрости“.[19] Овај наративни део се приписује Јахвисту (Ј) документарном хипотезом због употребе YHWH.[20]

У наративу о изгону из Раја размењује се дијалог између змије са ногама и жене (3:1–5).[21] Змија је идентификована у 2:19 као животиња коју је Јахве направио међу зверима у пољу.[22] Жена је вољна да разговара са змијом и одговори на цинизам створења понављањем Јахвеове забране из 2:17.[23] Змија директно оспорава Јахвеову заповест.[24] Адам и жена греше (3:6–8).[25] Јахве испитује Адама, који криви жену (3:9–13).[21] Јахве тада изазива жену да објасни, и она криви змију, која је проклета да пузи по стомаку, изгубивши тако своје удове.[26]

Божанска изрицања три пресуде се тада стављају на све кривце (3:14–19).[21] Пророчанство пресуде и природа злочина прво се поставља на змију, затим на жену и на крају на Адама. Након што је Јахве проклео змију,[27] жена добија казну која утиче на две главне улоге: рађање деце и њен подређени однос према мужу.[28] Затим следи Адамова казна.[29] Реакција Адама, именовање Еве, и Јахве који прави кожну одећу описани су у сажетом наративу (3:20–21). Извештај о врту се завршава разговором Елохима, одређујући протеривање пара и извршење те одлуке (3:22–24).[21]

Мајка човечанства

[уреди | уреди извор]

Ева (и жене после ње) осуђена је на живот туге и муке у порођају, и да буде под влашћу свог мужа. Адам и Ева су имали два сина, Каина и Авеља (Кајин и Хекел), први је обрађивао земљу, а други чувао овце. Након Абелове смрти, Ева је родила трећег сина, Сета (Шета), од кога потиче Ноје (а тиме и читаво савремено човечанство). Према Постанку, Сет се родио када је Адам имао 130[30] година[31] „син сличан њему и попут његовог лика“.[31] Постанак 5:4 каже да је Ева имала синове и кћери осим Кајина, Авеља и Сета.

  1. ^ а б Womack 2005, стр. 81, "Creation myths are symbolic stories describing how the universe and its inhabitants came to be. Creation myths develop through oral traditions and therefore typically have multiple versions."
  2. ^ „"Введение в каббалу. Десять сфирот". Архивирано из оригинала 03. 05. 2014. г. Приступљено 06. 05. 2015. 
  3. ^ Genesis 2:21
  4. ^ Holy Bible (NIV): Genesis 3:2–3. 
  5. ^ „Saints Adam, Eve, and the Christmas Tree”. 
  6. ^ „Saint Adam and Saint Eve (First Age of the world)”. 24. 12. 2000. 
  7. ^ American Heritage Dictionary
  8. ^ Септуагинта, Постање (Прва књиг Мојсијева), 3. поглавље. 
  9. ^ Gde si kevo, gibanica i tako to. 28. 2. 2015. 
  10. ^ Morris Eaves; Robert N. Essick; Joseph Viscomi (ур.). „The Creation of Eve: "And She Shall Be Called Woman", object 1 (Butlin 435) "The Creation of Eve: "And She Shall Be Called Woman"". William Blake Archive. 
  11. ^ Alter 2004, стр. 22. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFAlter2004 (help)
  12. ^ Hastings 2003, стр. 607. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFHastings2003 (help)
  13. ^ Hugenberger 1988, стр. 184. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFHugenberger1988 (help)
  14. ^ Jacobs 2007, стр. 37. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFJacobs2007 (help)
  15. ^ Collon, Dominique (1995). Ancient Near Eastern Art (на језику: енглески). University of California Press. стр. 213. ISBN 9780520203075. Приступљено 27. 4. 2019. „the strange store' of Adam’s ‘spare rib’ from which Eve was created (Genesis 2:20-3) makes perfect sense once it is realised that in Sumerian the feminine particle and the words for rib and life are all ti, so that the tale in its original form must have been based on Sumerian puns. 
  16. ^ For the reading "side" in place of traditional "rib", see Jacobs 2007, стр. 37 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFJacobs2007 (help)
  17. ^ Cf. Robert Alter, The Art of Biblical Narrative. Basic Books. , 1983, p. 31.
  18. ^ Gilbert, Scott F.; Zevit, Ziony (јул 2001). „Congenital human baculum deficiency: the generative bone of Genesis 2:21–23”. Am J Med Genet. 101 (3): 284—5. PMID 11424148. doi:10.1002/ajmg.1387. 
  19. ^ Freedman, Meyers, Patrick (1983). Carol L. Meyers; Michael Patrick O'Connor; David Noel Freedman, ур. The Word of the Lord Shall Go Forth: Essays in Honor of David Noel Freedman. Eisenbrauns. стр. 343–344. ISBN 9780931464195. 
  20. ^ Reed, A. Y. (20. 9. 2004). „Source Criticism, the Documentary Hypothesis, and Genesis 1–3” (PDF). RS 2DD3 – Five Books of Moses: 1, 2. Архивирано из оригинала (PDF) 4. 12. 2004. г. 
  21. ^ а б в г Mathews 1996, стр. 226
  22. ^ Mathews 1996, стр. 232
  23. ^ Mathews 1996, стр. 235
  24. ^ Mathews 1996, стр. 236
  25. ^ Mathews 1996, стр. 237
  26. ^ Mathews 1996, стр. 242
  27. ^ Mathews 1996, стр. 243
  28. ^ Mathews 1996, стр. 248
  29. ^ Mathews 1996, стр. 252
  30. ^ 130 according to the Masoretic Text; 230 according to the Septuagint. Larsson, Gerhard (1983). „The Chronology of the Pentateuch: A Comparison of the MT and LXX”. Journal of Biblical Literature. 102 (3): 401—409. JSTOR 3261014. doi:10.2307/3261014. 
  31. ^ а б Genesis 5:3

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]