Сфинга

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Типична египатска сфинга (Египатски музеј у Торину)
Типична грчка архаичка представа сфинге (Археолошки музеј у Атини)
Сфинга у етрурској уметности (Археолошки музеј у Фиренци)
Сфинга испред Шивиног храма у Индији

Сфинга (старогрч. Σφίγξ, лат. Sphinx) представља зооморфно митолошко створење. У старом Египту било је то митско биће са телом лава и главом човека, овна,[1] сокола или јастреба.[2] У грчкој митологији је то чудовиште са телом лава и главом и грудима девојке.[3]

У пренесеном значењу то је: загонетна личност, загонетно биће, загонетност.[1][3]

Реч „сфинга” је грчког порекла, али етимологија није везана за митологију и дискутабилна је. Хесиод, најранији грчки аутор који спомиње ово створење, у својим текстовима назива га Фикс.[2]

Порекло сфинге[уреди]

Најстарија и најпознатија фигура сфинге је Велика сфинга у Гизи (Египат). По неким научним претпоставкама, сматра се да ова сфинга потиче из времена владавине фараона Кефрена (4. краљ 4. династије, око 2575-2465. век п. н. е) и да има индивидуалне црте лица овог владара.[2]

Захваљујући египатском утицају мотив сфинге проширио се у култури и уметности каснијих цивилизација. У Месопотамији се сфинга појавила око 1500 године п. н. е.[2] Сматра се да је сфинга у грчке митове дошла са истока, тачније њен лик је стваран по асирско-вавилонским киповима крилатих бикова с људским главама или по киповима египатских владара који су приказивани у лику лежећег лава.

Мотив сфинге такође се може наћи у јужној и југоисточној Азији, у културама Индије, Мјанмара, Филипина, Тајланда и Шри Ланке.[4]

Изглед сфинге[уреди]

Сфинге су моћна, краљевска бића, делом људиска, делом животињска, али њихов изглед варира од региона до региона. У Египту су најчешће мушког пола и представљају бога или фараона. Имају тело лава и главу фараона. Лав је био створење бога сунца Ра, па је као такав наглашавао улогу фараона као Раовог сина. Лавља снага указује и на велику моћ владара. Понекад египатска Сфинга има и друге елементе, попут главе и крила сокола, као симбола бога Хоруса.[5] Често су се налазиле у близини храмова и гробница као чувари.[3]

Касније културе, које су мотив сфинге преузеле од Египћана, разликовале се од египатске по крилима која су додата лављем телу, што је карактеристика која је наставила да се појављује у каснијим древним културама. Још једна иновација била је женски сфинга, која се први пут појавила у 15. веку пре нове ере.[2] Лавље тело код Египћана и тело бика код Асираца је сматрано за симбол снаге, крила као симбол свеприсутности, а људско срце као симбол мудрости. Код Египћана лице сфинге имало је индивидуалне црте лица фараона или његове жене.

У грчкој митологији званично постоји само једна Сфинга, божанско биће са канџама лава, крилима орла и репом змије, али су описана и друга слична бића која имају главу овна или сокола.[4] Код Грка сфинга је увек била женска особа и симбол нечег тајновитог и погубног. Најпознатији грчки кипови сфинге потичу из Атике (око 600. година п. н. е., која се данас налази у Метрополитен музеју у Њујорку) и из Фокиде (580 или 560. године п. н. е. у Музеју у Делфима).

У Индији сфинге су такође чувари, делом људи, делом орлови, делом лавови. Код неких уметничких представа жуто-смеђе тело лава замењено је витким и тачкастим телом леопарда, а крила су изостављена. Главе ових привлачних створења најчешће су украшене различитим украсима. Верује се да ови чувари индијских храмова благосиљају сваког ко у храм уђе чистог срца.[4]

Египатска митологија[уреди]

Египатске сфинге су симболичне представе фараона или бога Хоруса. У египатској митологији Сфинга је потомак богиње Секхмет у облику лава и неког од фараона, укључујући и жене владаре (Хатшепсут, Хетеферес II, Кеопс...).[4]

Грчка митологија[уреди]

Савремена илустрацијуа древне легенде о Едипу и Сфинги

По једном тумачењу грчке митологије Сфинга је демон смрти,[1] ћерка стоглавог дива Тифона и његове жене Ехидне[6] и сестра Кербера, лернејске Хидре и Химере.[7] а по другом она је кћи Химере и Ортра.[4]

Сфинга је живела на планини Стингиону крај Тебе. Музе су јој повериле задатак да сваком путнику или случајном пролазнику постави загонетку, а они који нису успели да одговоре на њено питање су пали као жртве њених канџи. Богови су јој наменили судбину да остане на Сингиону све док неко не реши загонетку, а ако је неко реши Сфинга је морала умрети. Сфинга је растргла много људи, међу њима и племенитих Тебанаца који су покушавали да ослободе град ове пошасти. Тебу је од њеног терора ослободио Едип. Њему је Сфинга поставила следећу загонетку: „Јутром иде на четири ноге, о подне на две, а предвече на три. Од свих створења једино оно мења број ногу и управо кад их има највише, најмања је брзина и снага његових удова.” Едип је дао тачан одговор на њено питање: „Твоја загонетка је човек који у јутро свога живота , док је још слабо и нејако дете, хода на своје две ноге и две руке. Кад ојача, у подне свог живота, хода само на своје две ноге. Кад најзад стигне пред вече свог живота као старац, па треба потпору, узима у помоћ штап као трећу ногу.“. Сфинга се након његовог одговора бацила са стене у море.[6] Према другој верзији ове легенде убио ју је Едип.[7]

Сфинга у савременом свету[уреди]

Декоративна сфинга у парку дворца Белведере у Бечу
Сфинга на улазу у хотел „Авала”, на планини Авала поред Београда
Сфинга Фернанда Ботера у Берлину

Сфинга је коришћена као декоративни мотив у модерној европској уметности од Ренесансе до данас. У Египту је Велика сфинга постала један од симбола ове земље. Њен лик налази се на кованицама, печатима и службеним документима, а такође као једна од највећих туристичких атракција доприноси египатској економији.

Сфингу су такође као мотив усвојили многи писци фантастике широм света. У савременој књижевности лик сфинге најчешће се подудара са старогрчком традицијом - сфинга је привлачна женама са склоностима за тајне и загонетке.[4]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Школска енциклопедија (2005). стр. 412-413.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 „Sphinx (mythology)”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 28. 1. 2018. 
  3. 3,0 3,1 3,2 Вујаклија (1986). стр. 887.
  4. 4,0 4,1 4,2 4,3 4,4 4,5 Geller, P. „Sphinx”. Mythology.net (на језику: енглески). Приступљено 27. 1. 2018. 
  5. ^ Харт (2006). стр. 11.
  6. 6,0 6,1 Kun (2002). стр. 475-476.
  7. 7,0 7,1 Švab (1987-1989). стр. 222-223.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]