Епископ нишки Никанор
 | Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
| Никанор (Ружичић) | |
|---|---|
 | |
| Основни подаци | |
| Помесна црква | Српска православна црква |
| Епархија | Жичка епархија |
| Чин | епископ |
| Титула | епископ жички |
| Седиште | Жича |
| Године службе | 1886—1889. |
| Претходник | Корнилије Станковић |
| Наследник | Сава Бараћ |
| Посљедња епархија | Нишка епархија |
| Године службе | 1898—1911. |
| Претходник | Инокентије Павловић |
| Наследник | Доментијан Поповић |
| Лични подаци | |
| Световно име | Никола Ружичић |
| Датум рођења | 15/27. април 1843. |
| Место рођења | Свилеува, Кнежевина Србија |
| Датум смрти | 16/29. октобар 1916. |
| Место смрти | Београд, Краљевина Србија |
Никанор (световно Никола Ружичић; Свилеува, 15/27. април 1843 — Београд, 16/29. октобар 1916) био је епископ жички од 1886. до 1889. и нишки од 1898. до 1911. године.
Биографија[уреди | уреди извор]
Рођен је 15/27. априла 1843. у Свилеуви од родитеља Григорија и Јелене. Отац му је био свештеник, а по мајчиној линији је потомак Карађорђевог устаничког војводе попа Луке Лазаревића. Завршио је основну школу у свом селу, нижу гимназију у Шапцу, богословију у Београду (1863) и Духовну академију у Кијеву (1875).
Као удовац замонашио се у манастиру Букову и био предавач београдске Богословије, потом 1883. и ректор. У српско-турском рату био је војни свештеник. Професорски испит је положио 1881, а две године доцније постао је ректор богословије. Био је од 1883. редовни члан Српског ученог друштва, као и члан утемељач Српског археолошког друштва.[1]
На положају ректора га је затекао избор за епископа жичког 4. маја 1886. Након умировљења 28. маја 1889, с обзиром да је био представник „напредњачке“ јерахије митрополита Теодосија Мраовића, у Јени и Тибингену је студирао филозофију и теологију.
До поновног активирања живео је у Загребу, Дубровнику и Цетињу. Од 1892. почасни је члан Српске краљевске академије.
За епископа нишког изабран је 17/29. априла 1898. и то је био све до 1911. Био је од 1901. до 1903. члан Сената Краљевине Србије.
Умро је у Београду 16/29. октобра 1916. године.
Додељен му је Орден Таковског крста, Орден Милоша Великог, Краљевски орден Белог орла, Орден Друштва црвеног крста, Краљевски орден Карађорђеве звезде, Орден књаза Данила I, знак Православног камчатског братства, Споменица 40. годишњице Светоандрејске скупштине и знак српског сенатора.[2]
Референце[уреди | уреди извор]
Литература[уреди | уреди извор]
- Епископ Сава Вуковић: Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Евро – Београд, Унирекс – Подгорица, Каленић – Крагујевац, 1996. Штампа: Будућност, Нови Сад — стр.357.
- Протојереј Сретен Ј. Михајловић: Мало историје из живота епархије жичке (Епископ Никанор Ружичић) Преглед цркве епархије жичке, бр 5–6, мај – јуни 1930, Електрична штампарија Славка Поповића и сина, Чачак, 1930. стр 108 - 114.[мртва веза]
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
 | Овај чланак везан за Српску православну цркву је клица. Можете допринети Википедији тако што ћете га проширити. |
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Остале | |
