Земља Фрање Јосифа

С Википедије, слободне енциклопедије
Земља Франца Јозефа
рус. Земля Франца-Иосифа
Map of Franz Josef Land-en.svg
Географија
ЛокацијаАрктички океан
Укупно острва192
Површина16.134 km2
Висина670 m
Највиши врхВилцекова земља
Администрација
Демографија
Становништво0  (2017)
Густина ст.0 стан./km2
Земља Франца Јозефа
Обала једног од острва Земље Франца Јозефа

Земља Франца Јозефа (рус. Земля Франца-Иосифа) је архипелаг на далеком северу Русије у Северном леденом океану.[1] Налази се северно од Нове Земље и источно од Свалбарда. Административно припада Архангелској области. Архипелаг чини 191 ледено острво, укупне површине 16.134 km². Острва су вулканског порекла. На северној географској ширини између 80,0° и 81,9°, то су најсевернија острва Евроазије (најсевернија тачка архипелага, Русије и Евроазије је рт Флигели). Највећа од њих су: Георгова Земља (2.821km²), Земља Виљчека (2.203km²), Острво Грејема Бела (1.557km²), Александрина Земља (1.130km²), Острво Гаља (1.049km²) и Острво Солсбери (960km²).

Историја[уреди | уреди извор]

Иако је норвешки ловац на фоке Нилс Фредрик Ренебек овде стигао 1865, острва је званично открила аустријско-угарска приватна експедиција 1873. под вођством Јулијуса Пајера и Карла Вејпрехта, након што им се брод заглавио у леду док су покушавали да пронађу североисточни пролаз. Острва су назвали по аустријском цару Францу Јозефу.[2] Норвежани Фридтјоф Нансен и Хјалмар Јохансен прошли су кроз ова острва 1895. и 1896. након прекинутог покушаја да стигну до Северног пола. Чистом случајношћу на острву Нортбруку 1896. су упознали британског истраживача Фредерика Џорџа Џексона. Норвешка је неко време острва сматрала својим територијем и називала га Земљом Фридтјофа Нансена, што се може видети на многим старим картама.

Совјетски Савез је 1926. потврдио свој суверенитет над острвима и ту послао мању сталну експедицију. Тада је у истраживачке и војне сврхе на острва стигло неколико људи.

Године 1931. немачки је цепелин ЛЗ 127 Граф стигао до острва Гукера, чиме је означена прекретница у истраживању руских поларних крајева. Цепелин се сусрео и с ледоломцем Маљгин, а након што је путовао уздуж 81. паралеле до Северне Земље, вратио се до острва Гукера и започео једно од првих разгледавања острва из ваздуха.

Током година Хладног рата Совјетски Савез је поларна подручја користио као зону за постављање заштите од САД-а и многи делови Арктика постали су кључне стратешке локације, те је тако Земља Фрање Јосифа била проглашена једном од многих зона националне сигурности од тридесетих па све до 1991. године. На острву Грахам Белу саграђено је узлетиште које је служило као база за руске бомбардере, а мисије окарактерисане као тренинзи биле су прилично честе на релацији између Земље Фрање Јосифа и копнене Русије те Новаје Земље. Иако су острва бил војно подручје којем нико други није имао приступ, године 1971. их је посетио брод за крстарење.

Карактеристике[уреди | уреди извор]

Земља Фрање Јосифа су вулканска острва сачињено од базалта из терцијара и јуре. Иако су ова острва већином прекривена ледом, на камењу се појављују биљке попут маховина и лишајева. Сјевероисточни део острва целе је године окружен плутајућим ледом, иако се поред јужних острва у касно лето лед повремено повлачи. Најсевернија тачка острва и целе Азије је рт Флигели на Рудолфовом острву, а сеже до 81°52' северно. Највеће острво је Земља Георга чији су супротни крајеви међусобно удаљени 110 километара, а највиша тачка острва налази се на висини од 620 метара на острву Земља Винер Нејштадт.

Животиње које се најчешће сусрећу на острвима су моржеви, арктичке лисице и поларни медведи, а од птица превладавају различите врсте галебова док се у околним водама често сусрећу китови.

Клима[уреди | уреди извор]

Ова острва имају врло хладну поларну климу. Уобичајене јануарске дневне температуре крећу се између -15°C и -10,5°C док се уобичајена јулска дневна температура креће од 0°C до 2,2°C, а просечна годишња температура износи -12,8°C. У 30-годишњем периоду највиша измерена температура износила је 13°C док је најнижа била -54°C. Падавине су честе током целе године, а нарочито крајем пролећа и јесени док је крајем лета магла врло честа.

Клима Ернст Кринкелове опсерваторије, Хејсово острво
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Апсолутни максимум, °C (°F) 1,9
(35,4)
0,0
(32)
1,6
(34,9)
0,7
(33,3)
2,6
(36,7)
8,0
(46,4)
10,3
(50,5)
8,4
(47,1)
5,6
(42,1)
3,8
(38,8)
1,3
(34,3)
1,7
(35,1)
10,3
(50,5)
Максимум, °C (°F) −19,2
(−2,6)
−19,5
(−3,1)
−19,4
(−2,9)
−15,6
(3,9)
−6,5
(20,3)
0,1
(32,2)
2,1
(35,8)
1,4
(34,5)
−1,2
(29,8)
−8,1
(17,4)
−13,9
(7)
−18,4
(−1,1)
−9,9
(14,2)
Просек, °C (°F) −22,7
(−8,9)
−23,1
(−9,6)
−23
(−9)
−18,7
(−1,7)
−8,7
(16,3)
−1,4
(29,5)
0,7
(33,3)
0,1
(32,2)
−2,7
(27,1)
−10,4
(13,3)
−17,4
(0,7)
−21,8
(−7,2)
−12,4
(9,7)
Минимум, °C (°F) −26,2
(−15,2)
−26,5
(−15,7)
−26,5
(−15,7)
−21,6
(−6,9)
−10,8
(12,6)
−2,8
(27)
−0,3
(31,5)
−1,0
(30,2)
−4,2
(24,4)
−12,9
(8,8)
−20,3
(−4,5)
−25,1
(−13,2)
−14,9
(5,2)
Апсолутни минимум, °C (°F) −42,1
(−43,8)
−44,4
(−47,9)
−43,5
(−46,3)
−39,6
(−39,3)
−27,7
(−17,9)
−12,3
(9,9)
−4,3
(24,3)
−8,5
(16,7)
−23,2
(−9,8)
−32,3
(−26,1)
−39,5
(−39,1)
−41,5
(−42,7)
−44,4
(−47,9)
Количина падавина, mm (in) 32
(1,26)
31
(1,22)
20
(0,79)
15
(0,59)
13
(0,51)
10
(0,39)
18
(0,71)
22
(0,87)
26
(1,02)
21
(0,83)
24
(0,94)
27
(1,06)
259
(10,2)
Дани са кишом 0,1 0,1 0 0,1 0,5 3 12 12 6 0,5 0,1 0 34
Дани са снегом 20 19 19 16 22 15 7 10 18 24 21 19 209
Релативна влажност, % 83 82 80 81 85 88 91 92 90 86 84 83 85
Извор: pogoda.ru.net[3]

Места од значаја[уреди | уреди извор]

  • Алџер је место гдје је 1901. презимела америчка експедиција Евелина Болдвина након неуспешног покушаја освајања Северног пола.
  • Циглерово острво је место на којем се на прелазу из 19. у 20. век налазила аустроугарска посматрачница Пајер-Вејпреч.
  • Џаксоново острво је место гдје су преземили Фридтјоф Нансен и Фредерик Џорџ Џексон након пропалог покушаја да дођу до Северног пола.
  • Гаља је 1873. било прво откривено острво Земље Фрање Јосифа, а код рта Тегеткхоф је 1898. и 1899. експедиција Волтера Велмана саградила мали камп који данас има ознаку у част открићу острва.
  • Гофманово острво је место где се налази стаза за узлетање и слетање ваздухоплова.
  • Грахам Бел је место где се током Хладног рата налазила предстража, а на острву је смештено и највеће узлетиште острва са стазом дужине 2100 метара. Овде од педесетих година 20. века редовно слећу руски теретни и борбени ваздухоплови.
  • Гукерово острво је место где је залив Тикхаја био значајна база поларних експедиција, а од 1929. до 1963. тамо се налазила и метеоролошка постаја. Острво је 1931. посетио немачки цепелин током првог разгледавања острва из ваздуха. Током Другог светског рата на острву је остављено особље, а на њему се налази и гробље, те две модерне грађевине. Велика колонија морских птица постоји на стени Скала Рубини у близини залива Тикхаја.
  • Кејсово острво је место на којем се налази метеоролошка станица Кренкел.
  • Нортбрук је једно од најјужнијих острва, а уједно и најприступачније острво те је чинило главну базу поларних експедиција крајем 19. и почетком 20. века. Камп на рту Флора има историјски значај, будући да се 1896. на њему догодио случајни сусрет истраживача Фридтјофа Нансена и Фредерика Георга Џексона.
  • Рудолфов је најсеверније острво. Залив Теплик је крајем 19. и почетком 20. века био место на којем су се задржавале бројне поларне експедиције. Због стрмог терена једини приступ из ваздуха могућ је на 300 метара дугу стазу смештену на ледењаку.
  • Столички је мало острво на којем се размножава велик број моржева.
  • Земља Александри је место где се налазила метеоролошка станица Нагурскоје која је била једна од најважнијих таквих станица на овим острвима. Током Хладног рата у склопу станице Нагурскоје се веројатно налазио и обрамбени радар, а у њезиној близини је смештена и 1,5 километар дуга стаза за узлетање и слетање ваздухоплова. Дана 23. децембра 1996. на том се месту догодила ваздухопловна несрећа у којој је учествовао теретни ваздухоплов типа Антонов Ан-72.
  • Георгова земља је највеће острво Земље Фрање Јосифа, а на њему се налази и полуострво Армитиџ.
  • Вилчекова земља је 1899. била место презимљавања двојице чланова експедиције Веле који су чекали да се остатак екипе врати са Северног пола.
  • Земља Бечког Новог Места је острво на којем је смештен највиши врх ових острва.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Military.com: Russia Touts Arctic Military Base as US Struggles to Catch Up
  2. ^ Barr (1995): 59 * Barr, Susan (1995). Franz Josef Land. Oslo: Norwegian Polar Institute. ISBN 82-7666-095-9. 
  3. ^ Погода и Климат. Retrieved 17 November 2012.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Luigi Amedeo of Savoy: On the Polar Star in the Arctic Sea (Dodd, Mead & Co., New York 1903 and Hutchinson & Co., London 1903)
  • Barr, Susan (1995). Franz Josef Land. Oslo: Norwegian Polar Institute. ISBN 82-7666-095-9. 
  • Anthony Fiala: Fighting the Polar Ice (Doubleday, Page & Company, New York 1906)
  • Gunnar Horn: Franz Josef Land. Natural History, Discovery, Exploration and Hunting (Skrifter om Svalbard og Ishavet No. 29. Oslo 1930)* Frederick G. Jackson: A Thousand Days in the Arctic (Harper & Brothers Publishers, New York and London 1899)
  • Lück, Michael (2008). The Encyclopedia of Tourism and Recreation in Marine Environments. CABI. ISBN 978-1-84593-350-0. 
  • Fridtjof Nansen: Farthest North. Being the Record of a Voyage of Exploration of the Ship FRAM 1893–96. (Archilbald Constable and Co, Westminster 1897)
  • Julius Payer: New Lands within the Arctic Circle. Narrative of the Discoveries of the Austrian Ship Tegetthoff in the Years 1872–74 (D. Appleton, New York 1877)
  • Barr, Susan (1995). Franz Josef Land. Oslo: Norwegian Polar Institute. ISBN 82-7666-095-9. 
  • Lück, Michael (2008). The Encyclopedia of Tourism and Recreation in Marine Environments. CABI. ISBN 978-1-84593-350-0. 
  • Julius Payer: Die österreichisch-ungarische Nordpol-Expedition in den Jahren 1872–1874, nebst einer Skizze der zweiten deutschen Nordpol-Expedition 1869–1870 und der Polar-Expedition von 1871. Hölder, Wien 1876.
  • Andreas Umbreit: Spitzbergen mit Franz-Joseph-Land und Jan Mayen. 7. Auflage. Conrad Stein, Welver 2004, ISBN 3-89392-282-2.
  • Andreas Pöschek: Geheimnis Nordpol. Die Österreichisch-Ungarische Nordpolexpedition 1872–1874. Архивирано на сајту Wayback Machine (21. јул 2006) (PDF; 1,3 MB) Wien 1999.
  • H. Straub: Die Entdeckung des Franz-Joseph-Landes. Styria, Graz 1990, ISBN 3-222-11943-0.
  • Valerian I. Albanow: Im Reich des weißen Todes. Die Aufzeichnungen des Mannes, der 1914 den Marsch durch das Eis der Arktis überlebte. 2. Auflage. Berliner Taschenbuch, Berlin 2002, ISBN 3-442-76020-8 (Bericht über einen Aufenthalt von September 1913 bis August 1914 im Gebiet des Franz-Josef-Landes)
  • Helfried Weyer, Peter von Sassen: Vergessene Inseln im Eis. Eine Expedition ins Kaiser-Franz-Joseph-Land. Berlin 2006, ISBN 3-89479-302-3.
  • Christoph Höbenreich: Expedition Franz Josef Land. In der Spur der Entdecker nach Norden. Frederking-Thaler, München 2007, ISBN 3-89405-499-9 (Expeditionsbildband über die Payer-Weyprecht-Gedächtnisexpedition 2005, die österreichisch-ungarische Nordpolarexpedition 1872–1874, die Polarreise des Eisbrechers Kapitan Dranitsyn 2006, mit einer umfassenden Expeditionschronik zur Entdeckungsgeschichte des Archipels).
  • Christoph Ransmayr: Die Schrecken des Eises und der Finsternis. Roman. Brandstätter, Wien 1984, Fischer, Frankfurt/M. 2001, ISBN 3-596-25419-1.
  • Fritz Lehner: R. Roman. Seifert, Wien 2003, ISBN 3-902406-03-8.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]