Карен Хорнај

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Карен Хорнај
Karen Horney 1938.jpg
Карен Хорнај
Датум рођења(1885-09-15)15. септембар 1885.
Место рођењаХамбург
Немачка
Датум смрти4. децембар 1952.(1952-12-04) (67 год.)
Место смртиЊујорк
САД
Познат поТеорија неуроза, самоанализа

Карен Клементајн Тиодор Хорнај (енгл. Karen Clementine Theodore Horney, IPA: /ˈhɔrnaɪ/[1]), рођена Данијелзен (нем. Danielsen), 15. септембар 1885. Хамбург4. децембар 1952. Њујорк, била је америчка психоаналитичарка немачког порекла. Једна је од најзначајнијих критичарки Фројдове психоанализе, посебно тачака о женској сексуалности. Дала је властиту теорију неуроза везану за културе и њихов настанак.

Биографија[уреди]

Њен отац Берндт, капетан брода, патријахалан и врло строг условио је да Карен буде привржена много брижнијој, 18 година млађој мајки[2]. То ју је често доводило у стање депресије што јој је помогло касније у истраживању позивајући се на властито искуство. Са 9 година одлучила је да се посвети развијању интелектуалних способности говорећи себи ’ако не могу да будем лепа, бићу паметна’[3].

1906. године Карен уписује студије медицине на универзитету у Фрајбургу, да би се пребацила у Готинген и коначно дипломирала у Берлину 1913. На студијама упознаје Оскара Хорнаја за којег се удаје 1909. године. После смрти своје мајке 1911. године одлучује да усмери свој рад ка психоанализи. Посебно јој се посвећује после бројних сеанси код једног од највећих психоаналитичара тог периода Карла Абрахама[4]. 1920. године постаје један од оснивача Берлинског института за психоанализу и где предаје неколико наредних година. Једна од већих депресија задесила ју је 1923. са смрћу њеног старијег брата, остављајући је да размишла о самоубиству. 1934. сели се са децом у Њујорк и запошљава се у Њујоршком институту за психоанализу, где и почиње да развија властиту теорију психоанализе[5]. Велики део њеног истраживања и рада заснива се на властитом искуству и искуству својих пацијената. За разлику од других психоаналитичара, веровала је и у могућности самоанализе, о чему је написала књигу. Карен Хорнај је још на почетку сексуалне револуције тачно уочила да млади људи не траже једно од другог секс, већ сигурност коју од родитеља и друштва нису никада довољно добили.

Дела[уреди]

Објавила је шест књига[6]:

  • 1937. Неуротичнa Личност нашег времена - фокусира се на идеје неуроза настале из културних фактора и међуљудских конфликата
  • 1939. Нови начини у психоанализи
  • 1942. Самоанализа, писано из њеног властитог искуства и како се изборила са проблемима
  • 1945. Наши унутрашњи конфликти
  • 1946. Да ли размишљате о психоанализи?
  • 1950. Неуроза и развoj личности – понос и одбранбене стратегије, класификација неуроза

Теорија неуроза[уреди]

Једна од базичних ствари у којима се није слагала са Фројдовом психоанализом је да људски живот не опстаје искључиво преко биофизичких својстава, већ да и култура и начин на који људи живе има свој удео. По Фројду, сви односи и нагони у култури одређени су биолошки, све наше акције и мотиви су узроковани потребом за задовољењем наших сексуалних нагона и нагона живота (ерос) и нагона смрти (танатос). Хорнај каже да су осећања и ставови одређени културолошки[7].

У одређеним културама, страхови и неурозе су израженији него у другим. Та појава је узрок што неке културе су створиле уређаје којима се бране од истих, нпр. ритуалима, сујеверјем или религијом.

По дефиницији, неуроза је лакши облик психичког обољења без познатог узрока. По Хорнајевој неуроза је начин на који људи савладавају и контролишу интерперсоналне проблеме који се дешавају из дана у дан. Код неуротичке личности постоје три обрасца контроле, а то су покрет према људима, против људи и од људи[8]. Сва три карактеризују крутост и недостатак индивидуалног потенцијала што и представља срж сваке неурозе.

Покрет ка људима:

  • потреба за пажњом и прихватањем; чињење услуга другима како би их ценили
  • потреба за партнером; онај који ће да их воли и решава све проблеме

Ове карактеристике резултат су самониподаштавања. По Хорнајевој, особе које су имале несагласности са родитељима у детињству често прибегавају оваквом понашању. Страх од беспомоћи и напуштености ствара феномем базична стрепња. Извор базичне стрепње је у дечјој несигурности, оној која потиче из несређених породичних односа, као што је доминантно и недоследно понашање родитеља, нереални родитељски захтеви, развод родитеља, алкохолизам и насиље у породици. Уколико се извори стрепње продуже, дете се прилагођава неуротичким потребама. Ови индивидуалци излажу потребу за приврженост и прихватање од стране друштва, па често занемарују своје потребе чинећи услуге другима.

Покрет против људи:

  • потреба за моћи; способност да се преузме контрола над другим људима
  • потреба за манипулисањем: бити бољи од осталих, веровање да манипулисањем се стиче моћ
  • потреба за социјалним признањем;
  • потреба за самодивљењем; и унутрашњих и спољашњих квалитета
  • потреба за успехом;

Ова категорија је категорија експанзивности, агресивности. Неуротичке личности ове категорије приказују бес и непријатељство према људим. Док рецимо, потребе за социјалним признањем и успехом имају сви људи, неуротичари су очајни за тим. Узрок оваквог понашања није снага већ страх од разочарења и искоришћавања од стране других. Моћ и имање су начин како се бране од света. Имају потребу за истицањем и дивљењем од стране људи у својим социјалним круговима, а склони су и да држе људе на дистанци.

Покрет од људи:

  • потреба за самодовољношћу и незавишношћу;
  • потреба за савршеношћу;
  • потреба за неупадљивошћу;

Категорија отуђености, повучености. Људи не налазе задовољење у другима већ у себи. Сматрају да су друге особе разлог њихових проблема. Прибегавају уметности.

Завист за материцом[уреди]

Као одговор на Фројдову теорију женске зависти за пенисом, Хорнајева развија теорију мушке зависти за материцом. Мушка завист је по њој већа од женске, зато што мушкарци имају већу потребу за омаложавањем жена него што жене имају за омаложавањем мушкараца. Ову теорију Хорнајева је означила као културну, психолошку склоност, не као саму психолошку особину[9].

Теорија о себи[уреди]

Означава се као потреба за самоостварењем.

Постоје два погледа на себе – реално ја и идеализовано ја[10]. Реално ја представља оно што јесмо, а идеализовано оно што желимо да будемо. Реално ја поседује потенцијал за развитак, срећу, снагу воље али поседује и ограничења. Идеализовано ја поседује парадигму по којој реално ја треба да се развија и стекне самоостварење.

Међутим, човек одбија да призна ограничења реалног себе зато што идеализованог себе доживљава као срж свог живота, стога одбацује све што би га угрозило. Поставља себи немогуће захтеве како би обликовао своје биће у савршенство, што Карен Хорнај назива тиранијом унутрашњих заповести[3].

"Он мора да буде крајње поштен, племенит, разуман, правичан, достојанствен, храбар, несебичан. Мора да буде савршен љубавник, муж, учитељ. Мора да буде способан да издржи све, да воли сваког, да воли своје родитеље, своју жену, своју отаџбину; или, не сме да се веже ни за шта и ни за кога, ништа не сме да му смета, не сме никада да се осећа повређеним и мора увек да буде равнодушан и смирен. Мора увек да ужива у животу или увек мора да буде изнад задовољства и уживања. Мора да буде спонтан или да увек влада својим осећањима. Морао би да зна, разуме и предвиди све. Мора да буде кадар да за тили час реши сваки свој или туђи проблем. Мора да буде способан да савлада сваку тешкоћу чим је уочи. Не сме никада да буде уморан или болестан. Мора увек да буде у стању да нађе посао. Мора да за један сат заврши посао који се може обавити само за два или три сата." [11]

Напомене и референце[уреди]

  1. ^ Who Was Karen Horney? | Psychiatric Times
  2. ^ Boeree G. (1997). Personality theories – Karen Horney; strana 3
  3. 3,0 3,1 ibid
  4. ^ Амерички институт за психоанализу. http://www.aipnyc.org/institute/biography.html Архивирано на сајту Wayback Machine (јун 1, 2013) (на језику: енглески)
  5. ^ Mijolla A. (2002). International dictionary of psychoanalysis; strana 758-760
  6. ^ ibid; strana 761
  7. ^ Hornaj K. (1939.) New Ways in Psychoanalysis; strana 168-178
  8. ^ Информациони сајт из психологије. http://psychology.about.com/od/theoriesofpersonality/a/neuroticneeds.htm
  9. ^ Silver C. (2007). Womb Envy; Strane 410-420
  10. ^ Иза огледала, редакција и литература. http://www.iza-ogledala.com/tekstovi/5-teorije-i-terapije/222-karen-hornaj-karen-horney Архивирано на сајту Wayback Machine (септембар 17, 2012) (на језику: енглески)
  11. ^ Horney Karen (1950.); Neurosis And Human Growth; strana 65