Кит ајкула

С Википедије, слободне енциклопедије

Кит ајкула
Временски распон: 28.4–0 Ma[1]
Кит-ајкула из Тајвана у акваријуму
Величина разних јединки кит ајкула са човеком ради размере
CITES Appendix II (CITES)[3]
Научна класификација edit
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Chondrichthyes
Ред: Orectolobiformes
Породица: Rhincodontidae
J. P. Müller and Henle, 1839[6][5]
Род: Rhincodon
A. Smith, 1829[4][5]
Врста:
R. typus
Биномно име
Rhincodon typus
Делови океана у којима се кит-ајкула може пронаћи
Синоними
  • Micristodus punctatus Gill, 1865
  • Rhineodon Denison, 1937
  • Rhiniodon typus A. Smith, 1828[7]
  • Rhinodon pentalineatus Kishinouye, 1901
  • Rhinodon typicus Müller & Henle, 1839

Кит ајкула (лат. Rhincodon typus) је највећа постојећа врста риба. Највећа виђена кит-ајкула била је дуга 18,8 m (61,7 ft).[9] Постоје тврдње да су виђене и јединке које су дуге преко 14m, а тешке преко чак 30t. Кит-ајкула је такође највећи кичмењак који не спада у сисаре. Спада у род Rhincodon, и једина је врста тог рода која није изумрла. Кит-ајкула постоји око 60 милиона година. Кит ајкула држи многе рекорде у погледу величине у животињском царству, а посебно да је то далеко највећи живи несисарски кичмењак. Једини је члан рода Rhincodon и једини постојећи члан породице Rhincodontidae, који припада подкласи Elasmobranchii у класи Chondrichthyes. Пре 1984. класификован је као Rhiniodon у Rhinodontidae.

Живи у отвореним водама, тропских океана, а ријетко се налази у водама које имају температуру нижу од 22 °C. Претпоставља се да могу живјети око 70 година. Имају велика уста, међутим нису опасни за људе јер се хране планктонима. Ову врсту је у априлу 1828. године открио Ендру Смит, када је ухватио јединку која је била дуга 4,6 m, а ухватио ју је у Тејбл беју (енгл. Table bay), у Јужноафричкој Републици. Име кит-ајкула добила је због своје величине.

Кит ајкула се налази у отвореним водама тропских океана и ретко се налази у води испод 21 °C (70 °F).[2] Студије које су проучавале кичмењачке појасеве раста и стопе раста слободно пливајућих ајкула процењују животни век кит ајкула на 80–130 година.[10][11][12] Китови ајкуле имају веома велика уста и филтерске хранилице, што је начин храњења који се јавља само код две друге ајкуле, мегаусне ајкуле и големе ајкуле. Хране се скоро искључиво планктоном и малим рибама и не представљају претњу за људе.

Ова врста је издвојена у априлу 1828. након харпунирања примерка дугог 4,6 m (15 ft) у Тејбл Беју, Јужна Африка. Ендру Смит, војни лекар повезан са британским трупама стационираним у Кејптауну, описао га је следеће године.[13] Назив „кит ајкула” односи се на величину рибе, која је велика као неке врсте китова,[14] и такође на то да је она храни филтрирањем попут китова усана.

Опис[уреди | уреди извор]

Уста кита ајкуле могу да садрже преко 300 редова ситних зуба и 20 филтерских јастучића које користи за филтрирање хране.[15] За разлику од многих других ајкула, уста китова се налазе на предњој страни главе, а не на доњој страни главе.[16] Према једном извештају ајкула кит од 12,1 m (39,7 ft) има уста пречника 1,55 m (5,1 ft).[17] Глава је широка и равна са два мала ока на предњим угловима. Одушци се налазе одмах иза очију. Китови ајкуле имају пет великих пари шкрга. Њихова кожа је тамно сива са белим стомаком обележеним бледосивим или белим мрљама и пругама које су јединствене за сваку јединку. Његова кожа може бити дебела до 15 cm и веома је тврда и храпава на додир. Кит ајкула има три истакнута гребена дуж својих страна, који почињу изнад и иза главе и завршавају се на каудалној петељци.[18] Ајкула има две леђне пераје постављене релативно далеко позади на телу, пар прсних пераја, пар карличних пераја и једну средњу аналну перају. Реп има већи горњи режањ од доњег режња (хетероцеркалан).

Утврђено је да китови ајкуле имају дермална назубљења на површини очних јабучица која су другачије структуриране од њихових телесних зубаца. Ова назубљења служе за заштиту ока од оштећења, заједно са способношћу кит ајкуле да увуче своје око дубоко у дупљу.[19][20]

Комплетан и анотиран геном китова ајкула објављен је 2017. године.[21]

Докази сугеришу да се китови ајкуле могу опоравити од великих повреда и да могу да регенеришу мале делове својих пераја. Такође се показало да се њихове ознаке на тачкама мењају на претходно рањеној области.[22]

Величина[уреди | уреди извор]

Кит ајкула је највећа животиња на свету изузев самих китова. Докази сугеришу да китови ајкуле показују полни диморфизам у погледу величине, при чему мужјаци не расту тако велики као женке. Једна студија је посматрала раст јединки китова ајкула током 10 година. Закључено је да мужјаци у просеку достижу 8 до 9 метара (26 до 30 стопа) у дужину; иако то не представља максималну могућу величину. Иста студија је предвидела да женке достижу дужину од око 14,5 m (48 ft) у просеку, на основу ограниченијих података.[23] Претходне студије које су процењивале раст и дуговечност китова ајкула дале су процене у распону од 14 до 21,9 м (46 до 72 стопа) у дужину.[10][12][24][25] Ограничени докази, углавном од мужјака, сугеришу да се полна зрелост јавља око 8 до 9 м (26 до 30 стопа) у дужину, при чему женке вероватно сазревају при сличној величини или веће.[26][27][28][29] Максимална дужина врсте је неизвесна због недостатка детаљне документације о највећим пријављеним јединкама. Пријављено је неколико китова ајкула дужине око 18 m (59 ft).[9]

Велике китове ајкуле тешко је прецизно измерити, како на копну тако и у води. Када се мери на копну, на укупну дужину може утицати начин на који је реп постављен, било под углом као што би био у животу или испружен до максимума. Историјски гледано, технике као што су поређења са објектима познате величине и ужад са чворовима коришћене су за мерења у води и могу бити непрецизне.[28] Године 2011. предложена је ласерска фотограметрија да би се побољшала тачност мерења у води.[28][30]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ „Rhincodon typus in the Paleobiology Database”. Fossilworks. Архивирано из оригинала 24. 02. 2021. г. Приступљено 31. 1. 2020. 
  2. ^ а б Pierce, S.J.; Norman, B. (2016). „Rhincodon typus”. Црвени списак угрожених врста IUCN. IUCN. 2016: e.T19488A2365291. doi:10.2305/IUCN.UK.2016-1.RLTS.T19488A2365291.en Слободан приступ. Приступљено 19. 11. 2021. 
  3. ^ „Appendices | CITES”. cites.org. Приступљено 2022-01-14. 
  4. ^ Smith, Andrew (1829). „Contributions to the Natural History of South Africa, &c”. The Zoological Journal. 4: 443—444. 
  5. ^ а б в Melville, R. V. (1981). „Opinion 1278. The Generic Name Rhincodon A. Smith, 1829 (Pisces): Conserved”. The Bulletin of Zoological Nomenclature. 41 (4): 215—217. 
  6. ^ Müller, J.; Henle, J. (1841). Systematische Beschreibung der Plagiostomen. Berlin: Veit und Comp. стр. 77. 
  7. ^ а б Smith, Andrew (5. 11. 1828). „Descriptions of New or imperfectly known Objects of the Animal Kingdom, found in the South of Africa”Неопходна новчана претплата. The South African Commercial Advertiser. 3 (145) — преко Center for Research Libraries Document Delivery System.  Reprinted in Penrith (1972).
  8. ^ Penrith, M. J. (1972). „Earliest Description and Name for the Whale Shark”. Copeia. 1972 (2): 362. JSTOR 1442501. doi:10.2307/1442501. 
  9. ^ а б McClain, Craig R.; Balk, Meghan A.; Benfield, Mark C.; Branch, Trevor A.; Chen, Catherine; Cosgrove, James; Dove, Alistair D.M.; Gaskins, Leo; Helm, Rebecca R.; Hochberg, Frederick G.; Lee, Frank B.; Marshall, Andrea; McMurray, Steven E.; Schanche, Caroline; Stone, Shane N.; Thaler, Andrew D. (2015). „Sizing ocean giants: Patterns of intraspecific size variation in marine megafauna”. PeerJ. 3: e715. PMC 4304853 Слободан приступ. PMID 25649000. doi:10.7717/peerj.715 Слободан приступ. .
  10. ^ а б Hsu, Hua Hsun; Joung, Shoou Jeng; Hueter, Robert E.; Liu, Kwang Ming (2014). „Age and growth of the whale shark (Rhincodon typus) in the north-western Pacific”. Marine and Freshwater Research. 65 (12): 1145. ISSN 1323-1650. doi:10.1071/MF13330. 
  11. ^ Colman, J. G. Froese, Ranier; Pauly, Daniel, ур. „Rhincodon typus”. FishBase. Приступљено 17. 9. 2006. 
  12. ^ а б Perry, Cameron T.; Figueiredo, Joana; Vaudo, Jeremy J.; Hancock, James; Rees, Richard; Shivji, Mahmood (2018). „Comparing length-measurement methods and estimating growth parameters of free-swimming whale sharks (Rhincodon typus) near the South Ari Atoll, Maldives”. Marine and Freshwater Research. 69 (10): 1487. ISSN 1323-1650. doi:10.1071/MF17393. 
  13. ^ Martin, R. Aidan. „Rhincodon or Rhiniodon? A Whale Shark by Any Other Name”. ReefQuest Centre for Shark Research. 
  14. ^ Brunnschweiler, J. M.; Baensch, H.; Pierce, S. J.; Sims, D. W. (3. 2. 2009). „Deep-diving behaviour of a whale shark Rhincodon typus during long-distance movement in the western Indian Ocean”. Journal of Fish Biology. 74 (3): 706—14. PMID 20735591. doi:10.1111/j.1095-8649.2008.02155.x. 
  15. ^ Compagno, L. J. V. „Species Fact Sheet, Rhincodon typus”. Food and Agriculture Organization of the United Nations. Приступљено 19. 9. 2006. 
  16. ^ „Whale Sharks, Rhincodon typus”. MarineBio.org. Приступљено 17. 5. 2018. 
  17. ^ Kaikini, A. S.; Ramamohana Rao, V.; Dhulkhed, M. H. (1959). „A note on the whale shark Rhincodon typus Smith, stranded off Mangalore”. Central Marine Fisheries Research Unit, Mangalore. 
  18. ^ Norman, Brad (2002). CITES identification manual. Environment Australia. ISBN 0-642-54900-1. OCLC 54364165. 
  19. ^ Tomita, Taketeru; Murakumo, Kiyomi; Komoto, Shinya; Dove, Alistair; Kino, Masakatsu; Miyamoto, Kei; Toda, Minoru (2020-06-29). „Armored eyes of the whale shark”. PLOS ONE. 15 (6): e0235342. Bibcode:2020PLoSO..1535342T. ISSN 1932-6203. PMC 7323965 Слободан приступ Проверите вредност параметра |pmc= (помоћ). PMID 32598385. doi:10.1371/journal.pone.0235342 Слободан приступ. 
  20. ^ McGreevy, Nora. „Whale Sharks Have Tiny Teeth on Their Eyeballs”. Smithsonian Magazine. 
  21. ^ Read, Timothy D.; Petit, Robert A.; Joseph, Sandeep J.; Alam, Md. Tauqeer; Weil, M. Ryan; Ahmad, Maida; Bhimani, Ravila; Vuong, Jocelyn S.; Haase, Chad P. (децембар 2017). „Draft sequencing and assembly of the genome of the world's largest fish, the whale shark: Rhincodon typus Smith 1828”. BMC Genomics. 18 (1): 532. ISSN 1471-2164. PMC 5513125 Слободан приступ. PMID 28709399. doi:10.1186/s12864-017-3926-9 Слободан приступ. 
  22. ^ Womersley, Freya; Hancock, James; Perry, Cameron T.; Rowat, David (фебруар 2021). „Wound-healing capabilities of whale sharks (Rhincodon typus) and implications for conservation management”. Conservation Physiology. 9 (1): coaa120. PMC 7859907 Слободан приступ Проверите вредност параметра |pmc= (помоћ). PMID 33569175 Проверите вредност параметра |pmid= (помоћ). doi:10.1093/conphys/coaa120. 
  23. ^ Meekan, Mark G.; Taylor, Brett M.; Lester, Emily; Ferreira, Luciana C.; Sequeira, Ana M. M.; Dove, Alistair D. M.; Birt, Matthew J.; Aspinall, Alex; Brooks, Kim; Thums, Michele (2020). „Asymptotic Growth of Whale Sharks Suggests Sex-Specific Life-History Strategies”. Frontiers in Marine Science (на језику: енглески). 7. ISSN 2296-7745. S2CID 221712078. doi:10.3389/fmars.2020.575683 Слободан приступ. 
  24. ^ Wintner, Sabine P. (2000). „Preliminary Study of Vertebral Growth Rings in the Whale Shark, Rhincodon typus, from the East Coast of South Africa”. Environmental Biology of Fishes. 59 (4): 441—451. S2CID 20461057. doi:10.1023/A:1026564707027. 
  25. ^ Ong, Joyce J. L.; Meekan, Mark G.; Hsu, Hua Hsun; Fanning, L. Paul; Campana, Steven E. (6. 4. 2020). „Annual Bands in Vertebrae Validated by Bomb Radiocarbon Assays Provide Estimates of Age and Growth of Whale Sharks”. Frontiers in Marine Science. 7. doi:10.3389/fmars.2020.00188 Слободан приступ. 
  26. ^ Colman, J. G. (1997). „A review of the biology and ecology of the whale shark”. Journal of Fish Biology (на језику: енглески). 51 (6): 1219—1234. ISSN 1095-8649. PMID 29991171. doi:10.1111/j.1095-8649.1997.tb01138.x. 
  27. ^ Stevens, J. D. (2007-03-01). „Whale shark (Rhincodon typus) biology and ecology: A review of the primary literature”. Fisheries Research. Whale Sharks: Science, Conservation and Management. 84 (1): 4—9. ISSN 0165-7836. doi:10.1016/j.fishres.2006.11.008. 
  28. ^ а б в Rowat, D.; Brooks, K. S. (2012). „A review of the biology, fisheries and conservation of the whale shark Rhincodon typus”. Journal of Fish Biology (на језику: енглески). 80 (5): 1019—1056. ISSN 1095-8649. PMID 22497372. S2CID 7243391. doi:10.1111/j.1095-8649.2012.03252.x. 
  29. ^ Norman, Bradley M.; Stevens, John D. (2007-03-01). „Size and maturity status of the whale shark (Rhincodon typus) at Ningaloo Reef in Western Australia”. Fisheries Research. Whale Sharks: Science, Conservation and Management (на језику: енглески). 84 (1): 81—86. ISSN 0165-7836. doi:10.1016/j.fishres.2006.11.015. 
  30. ^ Rohner, C. A.; Richardson, A. J.; Marshall, A. D.; Weeks, S. J.; Pierce, S. J. (2011). „How large is the world's largest fish? Measuring whale sharks Rhincodon typus with laser photogrammetry”. Journal of Fish Biology (на језику: енглески). 78 (1): 378—385. PMID 21235570. S2CID 6882935. doi:10.1111/j.1095-8649.2010.02861.x. 

Литература[уреди | уреди извор]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Кит ајкула на Викимедијиној остави.
Викиврсте имају више информација о чланку Кит ајкула.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кит_ајкула&oldid=26501306”