Корисник:Јовановић/песак

С Википедије, слободне енциклопедије
Видовњачка радња за прорицање судбине у Бостону

Видовњак је особа која тврди да користи моћи утемељене у парапсихологији попут екстрасензорне перцепције (ЕСП) како би идентификовала информације скривене од нормалних чула, посебно укључујући телепатију или видовитост, или изводи чинове који су очигледно необјашњиви природним законима, попут психокинезе или телепортације. Иако многи људи верују у психичке способности, научни консензус је да нема доказа о постојању таквих моћи, и описује праксу као псеудонауку.

Видовњаци обухватају људе у различитим улогама. Неки су позоришни извођачи, попут мађионичара, који користе различите технике, као што су илузије и хладно читање, како би створили изглед таквих способности за сврху забаве. Постоји велика индустрија и мрежа где људи који се представљају као видовњаци пружају саветеовање клијентима.[1] Међу познатим видовњацима су Едгар Кејси, Инго Свана, Питер Хуркош, Џенет Ли, Џон Едвард, Силвија Браун и Тајлер Хенри. Особе које се представљају као психички детективи, психички археолози и психички хирурзи такође тврде да користе психичке моћи.[2]

Критичари приписују психичке моћи намерној обмани или личној заблуди.[3][4][5][6] 1988. године Национална академија наука САД-а издала је извежтај о овом предмету и закључила је да нема „научног оправдања из истраживања спроведених током 130 година за постојање парапсихолошких феномена".[7] Једно истраживање покушало је да понови недавно објављене парапсихолошке експерименте који су изгледали као да подржавају постојање прекогниције. Покушаји понављања резлтата, који су укључивали извођење теста памћења да би се утврдило да ли би информације дате испитаницима након спровођења теста утицале на његов исход, „нису дали значајне ефекте", и стога „не подржавају постојање психичке способности" ове врсте.[8]

Видовњаци се понекад појављују у научној фантастици и фантазији. Примери фикције који приказују ликове са психичким способностима укључују серијал „Ратови звезда", који садржи бића „осетљива на Силу" која могу видети у будућност и телекинетићки померати објекте, нека дела Стивена Кинга, као и многа друга.

Историја[уреди | уреди извор]

Рани видовњаци и пророци[уреди | уреди извор]

Комплексни системи гатања и прорицања датирају из древних времена. Можда најпознатији систем прорицања у раним цивилизацијама био је астрологија, где су практиканти веровали да релативни положаји небеских тела могу пружити увид у животе људи и чак предвидети њихове будуће околности. Неки гатари наводно су могли давати предикције без коришћења ових сложених система (или уз њих), кроз неку врсту директног сазнања или визија будућности. Такви људи су названи видовњаци или пророци, а касније кларвојанти (француска реч која значи „јасан вид" или „јасно виђење").

Видовњаци су имали функционалну улогу у раним цивилизацијама, често служећи као саветници, свештеници и судије.[9] Неки примери су укључени у библијске записе. Књига 1. Самуилова (Поглавље 9) илуструје један такав функционални задатак када је Самуило упитан да пронађе магарце будућег краља Саула.[10] Улога пророка појављивала се стално у древним културама. У Египту, свештеници сунчевог бога Ра у Мемфису деловали су као видовњаци. У древној Асирији, видовњаци су названи набу, што значи „звати" или „објавити".[9]

Храм у Делфима је једна од најранијих прича у класичној антици о пророчким способностима. Веровало се да Питија, свештеница која је председавала храмом Аполона у Делфима, може давати пророчанства инспирисана Аполоном током ритуала почевши од 8. века п. н. е.[11] Често се каже да је Питија давала пророчанства у избезумљеном стању изазваном испарењима која су се уздизала из земље, и да је говорила бесмислице, што се веровало да је глас Аполона, а који су свештеници преобликовали у енигматична пророчанства сачувана у грчкој литератури. Други научници верују да записи из тог времена показују да је Питија говорила разговетно и давала пророчанства својим гласом.[12] Питија је била позиција коју су узастопно обављале жене, вероватно изабране међу свештеницама храма. Последњи забележен одговор дат је 393. године н. е., када је цар Теодосије I наредио да пагански храмови обуставе рад. Недавна геолошка истраживања подижу могућност да је гас етилен узроковао стање инспирације код Питије.[13]

Једна од најиздржљивијих историјских референци на оно што сматрају психичким способностима јесу пророчанства Мишела де Нотр Дама (1503-1566), често познатог као Нострадамус, објављена током француског ренесансног преиода. Нострадамус је био француски апотекар и видовњак који је написао колекцију пророчанстава која су тада постала светски позната и ретко су била ван штампе од његове смрти. Најпознатији је по својој књизи Les Prohpeties, чије је прво издање објављено 1555. године. Познато је да су његова писана дела у целини садржала најмање 6388 катрена или пророчанства,[14] као и најмање једанаест годишњих календара. Већина катрена бави се катастрофама, попут куга, земљотреса, ратова, поплава, инвазија, убистава, суше и битака - све без датума.

Нострадамус је контроверзна личност. Његови многобројни обожаваоци, као и популарна штампа, приписују му предвиђање многих великих светских догађаја. Интересовање за његов рад и даље је значајано, посебно у медијима и популарној култури. Насупрот томе, већина академских научника тврди да су везе између светских догађаја и Нострадамусових катрена углавном резултат погрешних тумачења или лоших превода (понекад намерних) или су толико танке да их чине бескорисним као доказ било какве стварне предиктивне моћи.[15]

Енглескиња Мајка Шиптон показивала је психичке способности од младости и предциђала историјске догађаје у 16. веку.[16] Осим веровања да су неке историјске личности биле обдарене предиспозицијом за психичка искуства, сматрало се да су неке психичке способности доступне свакоме повремено. На пример, веровање у пророчанске снове било је често и истрајно у многим древним културама.[17]

Током 19. века[уреди | уреди извор]

Едгар Кејси (1877–1945) био је видовњак 20. века и имао је многа предвиђања популарна у јавности.

У средини 19. века, Модерни Спиритуализам постао је заступљен у Сједињеним Америчким Државама и Уједињеном Краљевству. Оно по чему се овај покрет разликовао је веровање да се духови мртвих могу контактирати помоћу медијума како би пружили увид живима.[18] Покрет је делимично био подстакнут анегдотама о психичким моћима. Једна особа којој се веровало да има изванредне способности био је Данијел Даглас Хоум, који је стекао славу током викторијанског периода због наводне способности левитације до различитих висина и комуникације са мртвима.[19]

Како је спиритуалистички покрет растао, настале су и друге сличне групе, укључујући Теозофско друштво, које је 1875. године основала Хелена Блавацки (1831-1891). Теозофија је комбиновала елементе спиритуализма са источним мистицизмом и имала је утицај у раном 20. веку, касније утичући на покрет Ново доба током 1970-их година. Блавацки је сама тврдила да има многе психичке моћи.[20]

Касни 20. век[уреди | уреди извор]

До краја двадесетоог века, видовњаци су често били повезивани са културом Новог доба.[21] Психичка читања и рекламирање видовњака постали су уобичајени од 1960-их година, јер су читања била нуђена уз накнаду и давана у различитим окружењима, попут телефонских позива, у кући или на сајмовима психичара.[22]

Популарна култура[уреди | уреди извор]

Веровање у психичке способности[уреди | уреди извор]

У анкети извршеној 1990. године од стране чланова Националне Академије Наука, само 2% људи је сматрало да је постојање екстрасензорне перцепције научно доказано, док је још 2% веровало да се ови феномени дешавају. На питање о даљим истраживањима у овој области, 22% људи је рекло да би их требало зауставити, 63% да их треба дозволити, али не и подстицати, док је 10% дало пуну подршку. Неуронаучници су се најжешће противили специјално парапсихологији.[23][24]

Слична анкета је спроведена у Сједињеним Америчким Државама 2005. године под надзором организације Галуп.[25] Резултати анкете су показали да 41% испитаника верује у екстрасензорну перцепцију, да 26% верује у видовитост, док 31% верује у телепатску комуникацију.

Анкета у којој је учествовало 439 студената са два универзитета у Оклахоми, коју су спровели истраживачи Брајан Фарха и Гари Стјуард, показала је да је вера у паранормалне феномене чешћа код старијих студената него код бруцоша.[26] Студенти виших степена студија и сениори су веровали у 34% односно 31% случајева, док је код бруцоша тај број био око 23%.[27] Анкета је такође показала да су у паранормално мање веровали студенти природних наука, док су „друштвењаци" били склонији оваквим мишљењима.

Неки људи сматрају да се психичке способности могу вежбати и унапредити изучавањем одређених дисциплина, као и применом медитације и других техника. Бројне књиге и веб-странице су посвећене овој теми. Други верују да се генетски преносе са колена на колено.[28][29]

Научна фантастика[уреди | уреди извор]

Психичке способности су честе у научној фантастици, углавном у виду „псионике". У неким делима, попут „Човек без лица" Алфреда Бестера, „Слан" А. Е. ван Воукта, „Таленти" универзуму Ане Мекафри и телевизијској серији „Вавилон 5", представљене су као урођене. Психоактивне супстанце могу изазвати овакве моћи у делима као што су романи серијала „Дина" и индиректно у филму „Скенери" и у „СтарКрафт" франшизи. У „Странац у туђој земљи" Роберта А. Хајнлајна и „Ветар у вратима" Маделине Лангле, психичке способности може развити било који човек који постигне адекватну менталну дисциплину, познату као „кајтинговање" у датим делима. Популарни филмови укључују „Сарину иницијацију". Видовњаци су честа појава у стриповима о суперхеројима, попут Џин Греј, Професора Екс, Еме Фрост и разних других из Марвелових „Икс-мена". Овакве способности имају и Рејвен Бакстер и Букер Бакстер из серије „То је тако Рејвен" са Дизни канала и њеног наставка Рејвенин дом. У серији Амерички змај: Џејк Лонг са истог канала, близнакиње Кера и Сара, потомци Делфијске Пророчице, имају визије супротне својим личностима (срећна Сара има само негативна предвиђања, док готичарка Кера има само срећна).

Критике и истраживања[уреди | уреди извор]

Учесник у Ганзфелд експерименту чији су резултати били критиковани због мисинтерпретације као доказ за телепатију.

Парапсихолошка истраживања су покушала да психокинезу потврде коришћењем генератора псеудослучајних бројева, екстрасензорну перцепцију у Ганзфелд експерименту тестирају блокирањем чула, као и да провере видовњачко гледање на даљину на захтев владе Сједињених Америчких Држава. Критичари као што су Ед Ј. Грејсли сматрају да није прикупљено довољно доказа да би се ове појаве прихватиле као стварне, делом због тога што је шанса да оне заиста постоје суштински врло мала.[3]

Реј Хајман и Национални Научни Фонд тврде да парапсихологија има методолошке мане које могу објаснити зашто се експерименталним резултатима даје паранормално објашњење, а многи критичари су цело поље истраживања прогласили за псеудонауку.[30][31][32][33][34]

Представљени докази за ове феномене нису довољно проверени да би били научно прихваћени, а постоје многа непаранормална алтернативна објашњења за наводне случајеве паранормалних догађаја. Главне појаве на које се парапсихолози позивају, као што је постојање медијума, научници објашњавају техникама хладног читања, топлог читања и личном заблудом.[35][36] Хладно читање подразумева коришћење уопштених и нејасних, ласкавих предвиђања, а и прелажење на друго предвиђање у случају да публика више не реагује.[37] Мађионичари попут Џејмса Рандија, Ијана Рауленда и Дерена Брауна су постизали сличне резултате као популарни видовњаци, али су они свој успех приписали физичким и психолошким објашњенима, а не паранормалним.

У јануару 2008. године, објављено је истраживање које је користило слике мозга добијене магнетном резонанцом. Да би се постигли најповољнији услови, коришћени су адекватни емоционални стимуланси, а учестовали су биолошки или емотивно повезани људи, попут близанаца. Истраживање није показало постојање било каквог вида телепатије или шестог чула, а мозгови су реаговали на очекиван начин. Истраживачи су закључили да је „Ово истраживање најбољи доказ против постојања паранормалних менталних феномена",[38] мада је Џејмс Алкок критиковао начин на који је овај закључак изнет.[39]

Детаљно истраживање о Силвији Браун, која је тврдила да је чак у 85% износила успешна предвиђања о несталим и убијеним особама, је показало да видовњакиња „није била ни претежно у праву у било ком случају."[40] Што се тиче телевизијских видовњака, Џејмс Андердаун тврди да је тестирање психичких способности у студијском окружењу захтевно, јер би било који запослени могао давати информације видовњаку. Редитељ контролише све, па самим тим може учинити да видовњак погреши или успе по жељи. У ЦФИ истраживању, Џон Едвард и Џејмс Ван Праг су открили да је постојала велика разлика у прецизности на дан снимања и онога што се касније емитовало на телевизији. „Сва нетачна предвиђања су била уклањана... Када видите како се овакве емисије праве, нису нимало импресивне."[41]

Ричард Саундерс, главни истраживач Аустралијских Скептика, као и продуцент и водитељ „Скептичне Зоне", желео је да провери да ли видовњаци могу да предвиде мало вероватне будуће догађаје прецизније него обична вероватноћа.[42] Да би добио одговор на дато питање, започео је „Велики Аустралијски Пројекат Психичких Предвиђања". Током следећих 12 година, Саундерс и његов интернационални тим скептика - Мишел Бијкерсма, Кели Бурке, Сузан Гербиц, Адријана Хил, Луис Хилман, Венди Хјус, Паула Лаутербак, др Енџи Матке, Роб Палмер и Леонард Трамиел- проналазили су особе које су објављивале психичка или на други начин паранормална предвиђања.[42]

Циљ овог пројекта је био да сакупи, а затим процени прецизност сваког предвиђања објављеног у Аустралији од 2000. године. Тим је анализирао преко 3800 предвиђања, која је објавило 207 видовњака између 2000. и 2020. године. Већина ових предвиђања се тицало славних личности, скандала, природних катастрофа, временских шаблона, спортова и цена некретнина. Испоставило се да је 11% предвиђања било тачно, 35% неисправно, док је 19% превише уопштено, а 15% толико очигледно да је било очекивано. Два посто предвиђања није било могуће категорисати.[43]

Главни закључци овог пројекта су били:[42]
„Видовњаци ужасно предвиђају будуће догађаје."
„Велик део предвиђања је или нетачан или превише неодређен или очигледан."
„Већина предвиђаног се не деси, док се већина непредвиђаног деси."

Пројекат је потврдио да је, чак и када узмемо у обзир маргину грешке, тешко доћи до било ког закључка осим да видовњаци не предвиђају будућност боље него што то могу статистика, нагађање или срећа.[43]

Видовњачка превара[уреди | уреди извор]

Видовњаци својим техникама и рекламама могу довести људе који прихвате сарадњу са њима до губитка своје целокупне животне уштеђевине и других материјалних аспеката. Роб Палмер[44] је навео пример жене која је видовњаку дала чак 41.642 долара у периоду од само 10 недеља, након чега га је она контактирала за помоћ, а он ју је спојио са Бобом Најгардом, који се бави специјализованим истраживањима у вези са видовњачким преварама. О Најгарду и његовом раду је могуће прочитати и у чланцима које је Палмер писао.[45][46]

Оно што се да приметити је да се не посвећује довољно пажње у виду кажњавања видовњака и превара којима се баве, а Палмер наводи да када неко пријави надлежним органима да је жртва овог типа преваре, углавном бива одбијен уз поруку да је тај проблем грађанска ствар. Палмер даље наводи као пример Томаса Џона и остале познате „видовњаке" за које је доказано да се баве преваром.[44] Истраживач Бен Радфорд наводи да преваранти користе разнолике психолошке принципе не би ли уловили своје жртве преваре. Људи који ступају у контакт са видовњаком углавном то раде јер су, у неком погледу, несрећни у свом животу и траже одговоре на одређена питања, што их доводи до вере у психичке способности. Видовњак ће навести свог клијента да не дели информације о сарадњи са својим пријатељима и породицом, не би ли на тај начин спречио да његов клијент буде одговорен од сарадње са њим.

Када је реч о уклањању проклетства, видовњак може рећи да, уколико клијент било коме каже за своју сарадњу са видовњаком, магија неће функционисати или ће се њено дејство погоршати или бити супротног деловања од оног ком се клијент нада. Оваква манипулација од стране видовњака може трајати недељама, месецима, чак и годинама - тврди Радфорд. Видовњак покушава да себи обезбеди што више новца, а Радфорд наводи да жртве видовњака углавном немају довољно самопоуздања да се суоче са овим проблемом када схвате да су доживеле превару од стране психичара.[47]

Активисткиња Сузан Гербик навела је низ техника за које сматра да су главни алати видовњака у раду са својим клијентима.[48]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Matthew Nisbet (пролеће 1998). „Psychic telephone networks profit on yearning, gullibility”. Skeptical Inquirer. [мртва веза]
  2. ^ James Randi (1982). Flim-Flam! Psychics, ESP, Unicorns, and Other Delusions. Prometheus Books. стр. 173—195. ISBN 978-0-87975-198-2. 
  3. ^ а б Gracely, Ph.D., Ed J. (1998). „Why Extraordinary Claims Demand Extraordinary Proof”. PhACT. Приступљено 2007-07-31. 
  4. ^ „Psychic Debunking”. NOVA. Сезона 19. Епизода 3. 15. 4. 1993. PBS. 
  5. ^ „She Told Them Boy was Dead. Crystal Ball Fails Psychic in MO. Kidnap”. NY Daily News. New York. 18. 1. 2007. Архивирано из оригинала 2008-12-07. г. Приступљено 2008-10-07. 
  6. ^ Shari Waxman (13. 6. 2002). „Shooting crap:Alleged psychic John Edward actually gambles on hope and basic laws of statistics.”. Salon.com. Архивирано из оригинала 7. 6. 2011. г. 
  7. ^ Druckman, D.; Swets, J. A., ур. (1988). Enhancing Human Performance: Issues, Theories and Techniques. National Academy Press, Washington, D.C. стр. 22. ISBN 978-0-309-07465-0. 
  8. ^ Ritchie SJ, Wiseman R, French CC (2012). „Failing the future: three unsuccessful attempts to replicate Bem's 'retroactive facilitation of recall' effect”. PLOS ONE. 7 (3): e33423. Bibcode:2012PLoSO...733423R. PMC 3303812 Слободан приступ. PMID 22432019. doi:10.1371/journal.pone.0033423 Слободан приступ. 
  9. ^ а б Melton, J.G. (1996). „Psychics”. Encyclopedia of Occultism & Parapsychology. Thomson Gale. ISBN 978-0-8103-9487-2. 
  10. ^ „1 Samuel 9 / Hebrew - English Bible / Mechon-Mamre”. www.mechon-mamre.org. Архивирано из оригинала 2021-12-23. г. Приступљено 2021-12-23. 
  11. ^ Morgan 1990, p. 148.
  12. ^
    • Fontenrose, Joseph (1978). The Delphic Oracle: Its Responses and Operations. стр. 196—227. 
    • Maurizio, Lisa. „The Voice at the Centre of the World: The Pythia's Ambiguity and Authority”.  (in Lardinois, Andre; McClure, Laura (2001). Making Silence Speak: Women's Voices in Greek Literature and Society. Princeton University Press. стр. 38—54. )
  13. ^
  14. ^ Chevignard, Bernard (1999). Présages de Nostradamus. 
  15. ^ Lemesurier, Peter (2003). The Unknown Nostradamus. 
  16. ^ Porche, J.; Vaughan, D. (2005). Psychics and Mediums in Canada. Dundurn Press. стр. 31. ISBN 978-1-77070-167-0. Приступљено 2023-05-30. 
  17. ^ Melton, J. G. (1996). Dreams. In Encyclopedia of Occultism & Parapsychology. Thomson Gale. ISBN 978-0-8103-9487-2. 
  18. ^ Carroll, Bret E. (1997). Spiritualism in Antebellum America. Indiana University Press. ISBN 978-0-253-33315-5. 
  19. ^ Podmore, Frank (1997). Mediums of the Nineteenth Century. University Books. ISBN 978-0-253-33315-5. 
  20. ^ Melton. Chapter "Theosophical Society"
  21. ^ Diane Daniel What's in the cards Just how well do the seers see? The Boston Globe (Calendar cover story cache 1999)
  22. ^ Wendy Haskett Psychic Fairs Aim for Aura of Fun in Mind Reading LATimes.com, August 15, 1987
  23. ^ McConnell, R.A., and Clark, T.K. (1991). "National Academy of Sciences' Opinion on Parapsychology" Journal of the American Society for Psychical Research, 85, 333–365.
  24. ^ Douglas M. Stokes, Research in Parapsychology, 1990: Abstracts and Papers from the Thirty-Third Annual Convention of the Parapsychological Association, Journal of Parapsychology, Sept, 1992, Retrieved July 4, 2009
  25. ^ David W. Moore (16. 6. 2005). „Three in Four Americans Believe in Paranormal”. Gallup News Service. Приступљено 2008-10-08. 
    Gallup poll shows that Americans' belief in the paranormal persists, Skeptical Inquirer, accessed October 28, 2006
  26. ^ „Paranormal Belief Poll”. www.allthingspsychic.com. 
  27. ^ Britt, R.: "Higher Education Fuels Stronger Belief in Ghosts" LiveScience, January 2006, Retrieved September 18, 2007.
  28. ^ Chauran, Alexandra (2012). So You Want To Be a Psychic Intuitive. Llewellyn Worldwide. ISBN 978-0738730653. 
  29. ^ „Psychics – myths & misconceptions”. Архивирано из оригинала 16. 4. 2007. г. Приступљено 25. 4. 2007. 
  30. ^ „Science and Engineering Indicators 2006”. National Science Board. 2006. Архивирано из оригинала 2015-08-18. г. 
  31. ^ Hyman, Ray (1995). „Evaluation of the program on anomalous mental phenomena”. The Journal of Parapsychology. 59 (1). Архивирано из оригинала 2012-07-09. г. Приступљено 2007-07-30. 
  32. ^ Akers, C. (1986). „Methodological Criticisms of Parapsychology, Advances in Parapsychological Research 4”. PesquisaPSI. Архивирано из оригинала 2007-09-27. г. Приступљено 2007-07-30. 
  33. ^ Child, I.L. (1987). „Criticism in Experimental Parapsychology, Advances in Parapsychological Research 5”. PesquisaPSI. Архивирано из оригинала 2007-09-27. г. Приступљено 2007-07-30. 
  34. ^ Wiseman, Richard; Smith, Matthew; et al. (1996). „Exploring possible sender-to-experimenter acoustic leakage in the PRL autoganzfeld experiments – Psychophysical Research Laboratories”. The Journal of Parapsychology. Архивирано из оригинала 2012-07-09. г. Приступљено 2007-07-30. 
  35. ^ EBauer, berhard (1984) "Criticism and Controversy in Parapsychology – An Overview Архивирано 2007-06-21 на сајту Wayback Machine", Department of Psychology, University of Freiburg, European Journal of Parapsychology, 5, 141–166 (2007-02-09)
  36. ^ O'Keeffe, Ciarán and Wiseman Richard (2005) "Testing alleged mediumship: Methods and results Архивирано 2007-02-07 на сајту Wayback Machine", British Journal of Psychology, 96, 165–17
  37. ^ Wiseman, Richard (2011). Paranormality. стр. 36—38. 
  38. ^ Moulton ST, Kosslyn SM (јануар 2008). „Using neuroimaging to resolve the psi debate” (PDF). Journal of Cognitive Neuroscience. 20 (1): 182—92. PMID 18095790. doi:10.1162/jocn.2008.20.1.182. Архивирано из оригинала (PDF) 2017-08-12. г. Приступљено 2017-11-01. 
  39. ^ Science contradicts Psi, Skeptical Inquirer, July/August 2008
  40. ^ Shafer, R; Jadwiszczok, A. (2010). „Psychic defective: Sylvia Browne's history of failure”. Skeptical Inquirer. 34 (2): 38—42. 
  41. ^ „Putting Psychics to the Test”. Chicago Tribune. 2011-09-21. Приступљено 2011-09-12. 
  42. ^ а б в Palmer, Rob (пролеће 2022). „The Great Australian Psychic Prediction Project: Pondering the Published Predictions of Prominent Psychics”. Skeptical Inquirer. Приступљено 29. 1. 2023. 
  43. ^ а б Saunders, Richard. „The Great Australian Psychic Prediction Project” (PDF). The Skeptic. Приступљено 29. 1. 2023. 
  44. ^ а б Palmer, Rob. „Belief in Psychics: What's the Harm and Who's to Blame?”. Skeptical Inquirer. Приступљено 17. 11. 2022. 
  45. ^ Palmer, Rob. „Introducing Psychic-Busting Private Eye Bob Nygaard (Part 1)”. Skeptical Inquirer. 
  46. ^ Palmer, Rob. „Introducing Psychic-Busting Private Eye Bob Nygaard (Part 2)”. Skeptical Inquirer. 
  47. ^ Radford, Ben (2017). „Psychic Arrested in Exorcism Scam”. Skeptical Inquirer. Committee for Skeptical Inquirer. 41 (1): 12—13. 
  48. ^ Gerbic, Susan (23. 3. 2018). „Ten Tricks of the Psychics I Bet You Didn't Know”. CSI. Committee for Skeptical Inquiry. Приступљено 23. 3. 2018. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Јовановић/песак&oldid=27779096”