Корисник:Bojluk/песак

Организација живота и рада у рударским насељима Србије током средњега века

Копачи руде у рудницима су имали највише путева и начина да се прикључе власницима делова како би остварили добит. Помоћно особље у јамама и на површини је радило ѕа најамнине. Трагање за лежиштима руде, рударске стучњаке је одводило на периферију насеља и обрађених површина, у шумовитим планинским пределима. Из владарских повеља XIV века се сазнаје да ти предели нису припадали никоме. Земљишта захваћена рударским радовима припадала су владарима и једино он је располагао њима.

По рударском обичајном праву рударска постројења, окна, топионице и хидротехнички захвати били су баштине у својини оних који су их купили, наследили или изградили.

Остајао је проблем земљишта, поготово тамо где би рудари својим радовима захватили површине које су биле у нечијем власништву. Такође и тамо где су сечењем шума за потребе рударских и топионичарских радова настајале слободне површине. Парнице око земље решаване су редовним судским путем, по прописима донетим у време краља Милутина.

Регулисано је било и сечење, односно крчење шуме. У начелу се није смело бранити да се секу шуме за потребе рударских радова, а с друге стране, Саси нису смели искрчену земљу присвајати и на њој насељавати људе.

Површине захваћене рударским радовима су по више основа издвајане из околине којој је обележје давао земљишни посед. Биле су изузете из властелинстава, а оно што се оспособи за земљорадњу после рударских радова није се смело претварати у властелинства.

Настанак насеља

Резултати процеса израстања насеобина урбаног карактера у рејонима рударске производње се не могу детаљније осветлити, као што се не може објаснити ни избор сваког појединог места, али се јасно види да је било потребе за концентрацијом стамбених и привредних објеката. Ове потребе су јаче осећали трговци и снабдевачи, финансијери и предузетници, управни и царинички персонал него рудари и рударски стручњаци, који се нису могли удаљавати од лежишта руде, јама и топионица.

Од самог почетка, рударски тргови су уживали аутономију чија је срж била у повластицама Сасима, из времена кад су дошли у Србију, а појачавала ју је аутономност трговаца из приморских градова, који су живећи и радећи овде, настављали да се покоравају законима оних места из којих су дошли. Најјача залога аутономије градских насеља ове врсте била је у специфичности рударског обичајног и писаног права. Његово разумевање и примена, захтевали су стручно знање људи вештих у рударским стварима. Отуда је било могуће да органи рударске јурисдикције преживе крупне политичке промене, на њих није утицао крај монархије и појава нових обласних господара, нису се битно променили ни кад је турска власт срушила државу. Рударске општине су задржале положај острва и у униформном управном систему који је наметнула власт османлијских освајача.

Аутономност рударских тргова имала је и своје слабе стране. Њено важење ограничено је на стручну сферу, док су простране области живота биле регулисане општим законима или привилегијама. Становништво тргова је било диференцирано с друштвеног аспекта и хетерогено с правног аспекта. Повластице трговаца из приморских градова утемељене на уговорима са српским владарима, као у случају Дубровника, осигуравале су личну слободу и имовинску сигурност, али су на дуги рок спречавале формирање заједнице становника рударских тргова, која би попут приморских комуна имала своју правну индивидуалност и материјалну подлогу. Изабрани органи какви су били пургари, заклети грађани, имали су мало утицаја изван сфере у којој је важило рударско право. Заједно са кнежевима деловали су више као продужена рука владаревих чиновника него као органи аутономне заједнице, нису имали, своја финансијска средства, своје особље, своје симболе.. Отуда није необично што су из средњовековног периода српских рударских места дошли до нас само остаци утврђења, које је подизао владалац, и остаци католичких цркава, саграђених средствима приморских трговаца и предузетника у рударству.

Манастир Грачаница

Рударство је непосредно утицало на појаву читаве једне нове категорије градских насеља, која се прикључила старим градовима израслим из римских и византијских корена. Поред већ споменутих особености, ови рударски тргови су се одликовали и тиме што нису привлачили српску аристократију, која је попут византијске, волела да живи у градовима. Ниједан од познатих рударских градова није служио као трајна резиденција или престоница владара.

Црква и рударство

Црквени великодостојници су показивали мање одбојности према рударским местима, нарочито у периоду турске власти. Као пример карактеристичан за опште промене у друштву може се узети пресељавање седишта липљанских архијереја. Место у црквеној хијерархији осигуравала им је римска и византијска Ulpiana. Како је њен средњовековни наставак, Липљан, до почетка XIV века осиромашио и пропао, краљ Милутин је подигао Грачаницу као ново седиште епископа, изван насеља, попут владарских задужбина. Кад је манастир страдао уочи Косовске битке, архијереј се сместио у Приштину, а касније у Ново Брдо, где ће седиште остати све до XVII века.

Укључивање рударских места у црквену хијерархијску мрежу видан је показатељбекономског и друштвеног значаја. У све оскуднијим и тегобнијим временима црквене старешине налазе прибежиште у рударским општинама, где се одржава хришћанско становништво у већем броју. Осим Новог Брда, митрополију има рударски град Самоков у Бугарској, под јурисдикцијом пећког патријарха. Почетком XVII века издваја се посебна „митрополија Влчитрна и Беласице“. У то време, када се сматрало да се рударска производња угасила, наводе се рударска места као подручја појединих архијереја: Кратово, Рудник, Сребрница, Заплана, Мајданпек, Брвеник, а за нека од њих знамо да су, дуже или краће, била и њихова седишта.

У периоду српске државе, рударска места су одскакала од своје православне околине тиме што су имала католичке цркве и парохије, а у неким местима, као Ново Брдо и Рудник, и верске братовштине. У доба турске власти, кад су стари и велики градови постајали све више муслимански, рударска места се истичу као оазе православља, мада у њима још увек има и католичких верника.

Културна стваралаштва у насељима

Рударска насеља се нису истицала као средине са културним стваралаштвом, не могу се поредити са градовима у којима су дворови, ни са великим манастирима — владарским задужбинама. Писменост и вештина рачунања били су ту веома потребни, али су служили практичним сврхама међу светом коме није преостајало снаге за интелектуалне активности. Изузетак представља Ново Брдо, где у XV веку има људи који чувају рукописе са текстовима античких грчких аутора, где израстају писци какав је био Димитрије Кантакузин, где налазе услове за развој образовани преписивачи какав је био Владислав Граматик. Из Новог Брда су потекла још два писца, који су своја дела стварали далеко од тога града: Константин Михаиловић, писац „Јањичаревих успомена“, у Пољској и Мартин Сегон, писац трактата о Турцима, касније улцињски бискуп, у Италији. У Сребрници, у месном фрањевачком самостану, развијао се Јурај Драгишић (Georgius Benignus) који ће се истаћи у католичким црквеним споровима крајем XV века.

Нису сачувани подаци о специфичној култури рударске средине. О сујеверицама и фолклору насталим око тајанственог и опасног подземног света сведоче приче о јамском духу и о сребрном цару.

Гашење рударских насеља

У судбини рударских насеља рефлектује се оно што се може посматрати у историји рударства у целини. Као што је ова важна привредна грана током скоро пола миленија (од XIII до XVII века) снажно утицала на српску земљу мењајући је и преображавајући, тако су и рударска насеља, нека дуже нека краће време, своју ближу и даљу околину мењала, почев од амбијента до имовинских односа. Као што рударство, и поред својих димензија и степена развијености, није трајно пратило развој земље и народа и суделовало у његовој судбини, тако и рударска места, упркос величини и значају, нису битно утицала на процес урбанизације. У скупини градских насеља, која се успињу и расту од средине XIX века и дају обележје урбанизованости Србије, бројна су она са коренима из средњега века, али међу њима нема рударских места.

Рударска насеља су, као и рударство у целини, била вишеструко зависна од рудишта и њиховог исцрпљивања, од економских услова који диктирају рентабилност, од техничке опремљености и техничке културе, од расположивости капитала итд. Старо српско рударство је неколико столећа имало услова за успон и развој, односно за таворење и одржавање, док није наступио такав сплет неповољних околности да се свака активност угасила. Са престанком рударске производње као да је ишчезла и спона која је држала на окупу становнике рударских места. Непогодности њиховог положаја постале су приметније откако се нису осећале економске погодности, пре свега могућност зараде. Некада живи и многољудни рударски тргови или су се сасвим угасили, као Ново Брдо, највећи међу њима, или су до те мере опали у броју становника и економској снази да су се изједначили са својом сеоском околином. Знатан број их је у таквом стању дочекао обнављање рударске активности на новим модерним основама у XVIII, XIX и XX веку. Нестанак рударских тргова, њихових посебних обележја, олакшао је и поспешио процес темељног и потпуног заборављања старог рудаства.

Спољашње везе

Средњи век

Рударств у Србији

Референце

Сима Ћирковић, Десанка Ковачевић-Којић , Ружа Ћук (2002). „Старо српско рударство ”

Литература

• Сима Ћирковић, Десанка Ковачевић-Којић , Ружа Ћук (2002). „Старо српско рударство ”