Самоков (Бугарска)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Самоков
буг. Самоков
Samokov-municipality.jpg
Здање градске општине
Грб
Административни подаци
Држава  Бугарска
Област Софијска област
Становништво
Становништво
 — 2007. 27.758
 — густина 960 ст./km2
Географске карактеристике
Координате 42°20′00″ СГШ; 23°33′00″ ИГД / 42.333333° СГШ; 23.55° ИГД / 42.333333; 23.55Координате: 42°20′00″ СГШ; 23°33′00″ ИГД / 42.333333° СГШ; 23.55° ИГД / 42.333333; 23.55
Ндм. висина 950 м
Самоков на мапи Бугарске
Самоков
Самоков
Остали подаци
Градоначелник Ангел Николов
Веб-сајт
www.samokov.bg

Самоков (буг. Самоков) град је у Републици Бугарској, у средишњем делу земље. Град је највеће насеље у оквиру Софијске области, али не и управно средиште.

Због знатне надморске висине и близине престонице Софије Самоков са оближњим Боровецом је веома важно зимско туристичко одредиште.

Природни услови[уреди]

Град Самоков се налази у средишњем делу Бугарске. Од престонице Софије Самоков је удаљен 55 km јужно.

Општина Самоков једна је од највиших у Бугарској. Град се налази на 960 m н. в. у истоименој Самоковској котлини, кроз коју пролази река Искар својим највишим делом тока. Котлину окружују високе планине (Рила, Плана, Витоша, Верила, Ихтиманска Средња Гора), веома богате шумама. Свега 10 km јужно од града налази се највиши врх Балканског полуострва, Мусала.

Клима у граду је континентална са утицајем планинске климе због велике надморске висине.

Историја[уреди]

Окружење Самокова је насељено још у време Трачана. Након тога, овим простором су владали стари Рим, Византија, средњовековна Бугарска, Османско царство. Рударско насеље на месту садашњег основали су у средњем веку саски рудари, а порекло имена говори у прилог томе.

Године 1881. у Самокову је било 10.109 становника у 1968 домова. Ту је седиште истоименог среза. Објављен је 1894. године број становника у месту - 9568.

Срби у Самокову[уреди]

У 16. веку у Самокову је била владичанска столица на којој је седео владика подређен српској Пећкој патријаршији.[1] Године 1776. архијереј Самоковски био је српски владика, а то се види из писма које су српски архијереји писали 26. фебруара те године, преко митрополита црногорског Саве, за митрополита московсог Платона. Десет „обесправљених“ (збачених са трона, да на њихово место дођу Грци) црквених великодостојника је тражило да их заступа руски митрополит у Цариграду.[2]

Скупио је молитве и црквене песме, те платио објављивање у оквиру књиге у Београду, 1846. године на црквено-словенском језику Србин, Никола Кара-Стојановић „књиговезатељ и житељ СамоковскиВ.[3]

Купио је српску књигу у Београду 1847. године извесни Георгије из Самокова.[4]

Другу Миланковићеву књигу, купили су у Београду исте године, исти Георгије из Самокова, и Никола Кара Стојановић такође из Самокова.[5]

Помињао се у чланку ""Где је слава ту је Србин" 1878. године отац, Филипа и Саве Христића из Самокова, који је славио славу Св. Арханђела.[6] Поред Самокова налазило се у 19. веку српско село звано „Српћој“.[7]

Турци Османлије су освојили област Самокова крајем 14. века. Самоков је припојен новооснованој држави Бугарској 1878. године. Срби из Самоковског и других округа писали су 1878. године молбе и петиције српском кнезу Милану Обреновић да их прими да буду у границама Србије.

Становништво[уреди]

Демографија

По проценама из 2007. године град Самоков имао је око 28.000 становника. Већина градског становништва су етнички Бугари. Остатак су махом Роми. Последњих 20-ак година град за разлику од већине места у земљи има раст становништва, углавном захваљујући досељавању, а омогућен развојем туристичке привреде.

Већинска вероисповест становништва је православна, а веома мало становника припада исламу.

Референце[уреди]

  1. ^ "Звезда", Београд 1. јануар 1901. године
  2. ^ „Гласник друштва српске словесности“, Београд 1867. године
  3. ^ Никола Кара-Стојановић: „Последованије сије Молебних пјенији о недужних и иних молитви благопотребнија“, Београд 1846. године
  4. ^ Урош Миланковић: "Просвета човека и образовање јестества", Беч 1847. године
  5. ^ Урош Миланковић: „Наше време“, Београд 1847. године
  6. ^ "Српске новине", Београд 1878. године
  7. ^ „Српски летопис“, Будим 1862. године

Збирка слика[уреди]

Спољашње везе[уреди]