Самоков (Бугарска)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Самоков
буг. Самоков
Samokov-municipality.jpg
Здање градске општине
Грб
Административни подаци
Држава  Бугарска
Област Софијска област
Становништво
Становништво
 — 2007. 27.758
 — густина 960/км2
Географске карактеристике
Координате 42°20′00″ СГШ; 23°33′00″ ИГД / 42.333333° СГШ; 23.55° ИГД / 42.333333; 23.55Координате: 42°20′00″ СГШ; 23°33′00″ ИГД / 42.333333° СГШ; 23.55° ИГД / 42.333333; 23.55
Ндм. висина 950 м
Самоков на мапи Бугарске
Самоков
Самоков
Остали подаци
Градоначелник Ангел Николов
Веб-сајт
www.samokov.bg

Самоков (буг. Самоков) град је у Републици Бугарској, у средишњем делу земље. Град је највеће насеље у оквиру Софијске области, али не и управно средиште.

Због знатне надморске висине и близине престонице Софије Самоков са оближњим Боровецом је веома важно зимско туристичко одредиште.

Природни услови[уреди]

Град Самоков се налази у средишњем делу Бугарске. Од престонице Софије Самоков је удаљен 55 km јужно.

Обштине Самокова једна је од највиших у Бугарској. Град се сместио на 960 m н. в. у истоименој Самоковској котлини, кроз коју пролази река Искар својим највишим делом тока. Котлину окружују високе планине (Рила, Плана, Витоша, Верила, Ихтиманска Средња Гора), веома богате шумама. Свега 10 km јужно од града налази се највиши врх Балканског полуострва, Мусала.

Клима у граду је континентална са утицајем планинске климе због велике надморске висине.

Историја[уреди]

Окружење Самокова је насељено још у време Трачана. Касније тога овим простором владају стари Рим, Византија, средњовековна Бугарска, Османско царство. Рударско насеље на месту садашњег основали су у средњем веку саски рудари, а порекло имена говори у прилог томе.

Године 1881. у Самокову је било 10.109 становника у 1968 домова. Ту је седиште истоименог среза.

Срби у Самокову[уреди]

Године 1776. архијереј Самоковски био је српски владика, а то се види из писма које су српски архијереји писали 26. фебруара те године, преко митрополита црногорског Саве, за митрополита московсог Платона. Десет "обесправљених" (збачених са трона, да на њихово место дођу Грци) црквених великодостојника је тражило да их заступа руски митрополит у Цариграду.[1]

Скупио је молитве и црквене песме, те платио објављивање у оквиру књиге у Београду, 1846. године на црквено-словенском језику Србин, Никола Кара-Стојановић "књиговезатељ и житељ Самоковски".[2]

Купио је српску књигу у Београду 1847. године извесни Георгије из Самокова.[3]

Другу Миланковићеву књигу, купили су у Београду исте године, исти Георгије из Самокова, и Никола Кара Стојановић такође из Самокова.[4]

Поред Самокова налазило се у 19. веку српско село звано "Српћој".[5]

Турци Османлије освајају област Самокова крајем 14. века. Самоков је припојен нонооснованој држави Бугарској 1878. године.

Становништво[уреди]

По проценама из 2007. године град Самоков имао је око 28.000 становника. Већина градског становништва су етнички Бугари. Остатак су махом Роми. Последњих 20-ак година град за разлику од већине места у земљи има раст становништва, углавном захваљујући досељавању, а омогућен развојем туристичке привреде.

Већинска вероисповест становништва је православна, а веома мало становника припада исламу.

Референце[уреди]

  1. "Гласник друштва српске словесности", Београд 1867. године
  2. Никола Кара-Стојановић: "Последованије сије Молебних пјенији о недужних и иних молитви благопотребнија", Београд 1846. године
  3. Урош Миланковић: "Просвета човека и образовање јестества", Беч 1847. године
  4. Урош Миланковић: "Наше време", Београд 1847. године
  5. "Српски летопис", Будим 1862. године

Збирка слика[уреди]

Спољашње везе[уреди]