Корисник:Jovanavt6021/песак

С Википедије, слободне енциклопедије

Нормофобија[уреди | уреди извор]

Номофобија[1](скраћено „фобија без мобилног телефона") је осећај страха од губитка мобилног телефона[2][3] и немогућности коришћења мобилног телефона. Сматра се симптомом проблематичне употребе дигиталних медија за ментално здравље, чије дефиниције нису стандаризоване због техничких и генетских разлога.[4][5]

Телефон са поломљеним ераном

Резиме[уреди | уреди извор]

Коришћење мобилних телефона је изузетно популарно данас, посебно у европским и азијским земљама. Међутим, номофобија дели многе карактеристике са зависношћу од дроге. Употреба телефона и интернета може један је од узрока номофобије. Симптоми зависности од мобилних телефона могу укључивати повећану анксиозност, несигурност и емоционалну нестабилност. Такође, велики део људи користи своје телефоне као утеху у емотивним односима.[6]

Иако се номофобија не појављује у петом издању Дијагностичком и статистичком приручнику за менталне поремећаје (енгл. DSM-5), предложена је као специфична фобија, на основу дефиниција датих у ДСМ-IV.[7] Према мишљењу Бианчи и Филипс (енгл. Bianchi и Philips) (2005), сви психолошки фактори су укључени у прекомерну употребу мобилног телефона.[8] То може укључивати мањак самопоуздања (особе које траже сигурност користе мобилни телефон на неприкладан начин) и екстровертну личност (када друштвен особе прекомерно користе мобилни телефон). Такође је врло могуће да номофобични симптоми могу бити узроковани другим основним и већ постојећим менталним поремећајима, укључујући социјалну фобију или социјални анксиозни поремећај, социјалну анксиозност[9] и панични поремећај.[10]

Скраћеница „фобијa без мобилног телефона“[11], је направљена током студија 2008. године коју је спровела Пошта Уједињеног Краљевства, која је наручила ЈуГов истраживачкој организацију са седиштем у Великој Британији, да процени анксиозност коју доживљавају корисници мобилних телефона. Студија је показала да скоро 53% корисника мобилних телефона у Британији има тенденцију да буде узнемирено када „изгубе мобилни телефон, остану без батерије, кредита или немају домет“. Студија, која је обухватила 2.163 особе, показала је да око 58% особа мушког пола и 47% особа женског пола има фобију, а да се додатних 9% осећа под стресом када им је мобилни телефони искључен. Док је 55% корисника навело да је одржавање контакта са пријатељима или породицом био главни разлог зашто су узнемирени јер не могу да користе своје мобилне телефоне.[12] Студија је упоредила нивое стреса просечног случаја номофобије са нивоима стреса „треме на дан венчања" или посете зубару.[13]

Више од једне, од две особе са номофобијом никада не искључује своје мобилне телефоне.[14]

Истраживачки докази[уреди | уреди извор]

Развој технологије донео је са собом нове изазове. Појавиле су се и нове врсте фобија познате као технофобије. Од када су мобилни телефони први пут стали на располагање за јавности 1983. године, постали изузетно популарни у већини друштава.[15]

Употреба паметних тефона постала је све више присутра у друштву

У студији Шамбаре, Ругимбана и Жова (2012) наведено је да мобилни телефони представљају једну од највећих зависности у 21. веку, чак и већу зависност од дроге. Истраживање је открило да студенти могу провести и до девет сати сваког дана на својим телефонима, што може довести до зависности од технологије, која постаје центар савременог живота. Ово је пример "парадокса технологије"[16], који ослобађа и ропствује истовремено.[17]

Истраживање које је спровела компанија Секјур Енвои (енгл. SecurEnvoy) показало је да особе у раним двадесетима и адолесценти чешће имају номофобију. Такође, анкета је показала да је 77% тинејџера пријавило анксиозност и забринутост када када нису поседовали мобилни телефон, затим старосна група од 25 до 34 године и људи старији од 55 година. Психолошки предиктори који могу да упућују на номофобију укључују „негативан поглед на себе, ниско самопоштовање и ниско самопоуздање, вискока екстраберзија и интроверзија, импулсивност”.[8]

Испитивања су показала да међу студентима постоји веза између честе употребе мобилних телефона и смањења оцена, као и повећање нивоа анксиозности која може утицати на њихово задовољство у животу у поређењу са студентима који ређе користе мобилне телефоне. Прекомерна употреба мобилних телефона или коришћења рачунара може одузети време и фокус током учења. Употреба мобилних телефона у превеликој мери може довести до повећане анксиозности због константног притиска да будете повезани са друштвеним мрежама, а такође може умањити осећај самоће и ублажити свакодневни стрес, што је битан фактор за осећај благостања.[18] Међутим, мобилни телефони могу имати и позитивну улогу у животу људи, као што је повезивање са пријатељима и породицом. Мобилни телефони такође могу омогућити корисницима да добију подршку на Интернету. Људи мобилне телефоне често користе као алат за регулисање емоција. Они су се показали као моћно средство у области сајбер-психологије и често су повезани са емоционалним животом људи. Важно је разумети да претерана употреба мобилних телефона може имати негативне последице по ментално здравље и благостање људи.[19]

Остали експерименти[уреди | уреди извор]

Испитивања указују на то да је коришћење мобилних телефона позитивно повезано са не тако добрим квалитетом живота. Иако могу бити корисни, мобилни телефони често изазивају стрес. Фактори као што су велики радни притисак, честа међуљудска комуникација, брзо ажурирање и широка распрострањеност информација чине мобилне телефоне од кључног значаја за већину људи. Када телефон не ради или када се не добијају обавештења, неки људи се осећају анксиозно, раздражљивои депресивно. Истраживање показује да је честа употреба мобилних телефона често показатељ мањег нивоа среће, пажње и општег задовољства животом.[20]

У Аустралији, скоро хиљаду адолесцената и одраслих узраста од 15 до 24 године је учествовало у истраживању зависности од употребе мобилних телефона (387 мушкараца, 457 жена и 102 особе које нису желеле да открију свој пол).[21] Циљ студије био је да се испита веза између учесталости коришћења мобилног телефона и психолошке повезаности са њим. Истраживачи су процењивали неколико психолошких фактора који би могли утицати на коришћење мобилних телефона, уз помоћ следећих упитника: Упитник о учешћу мобилног телефона (енгл. Mobile Phone Involvement Questionnaire), учесталост коришћења мобилног телефона, самоидентитет и валидација других. Упитник је процењивао зависности и понашање користећи Ликертову скалу која се састоји од седам тачака (1 - потпуно се слажем) и (7 - потпуно се не слажем), која је укључивала изјаве попут: "Често размишљам о свом мобилном телефону када га не користим, Осећам повезаост са другима када користим свој мобилни телефон."[21]

Резултати су показали да постоји умерена разлика између употребе мобилног телефона и њихове психолошке везе са мобилним телефоном. Иако није било откривено никаквих патолошких стања, било је знакова прекомерне употребе мобилног телефона који указују на могућу зависност. Учесници који су показали знакове прекомерне употребе мобилног телефона имали су више сорремни да повећају употребу када им друштво да потврду. Студија је била фокусирана на адолесценте, али постоји могућност да одрасли имају већу вероватноћу да развију зависност од мобилних телефона због различитих фактора, укључујући самоидентитет, самопоуздање и друштвени идентитет.[21]

Особе са паничним поремећајима и поремећајем анксиозности више су склони зависности од мобилног телефона. Студија у Бразилу упоређивала је симптоме које доживљавају хетеросексуални учесници са паничним поремећајима и контролну групу здравих учесника. Групу 1 чинило је 50 учесника са паничним поремећајем и агорафобијом просечне старости 43 године, а групу 2 чинило је 70 здравих учесника без поремећаја и просечне старости 35 година. Током експеримента учесници су добили упитник који је проценио употребу мобилних телефона и симпроме које су пријавиле обе групе.

Приликом истраживања, откривено је да је око 44% испитаника из групе 1 изјавило да се осећа безбедно када када користе свој мобилни телефон, упоредо са 46% испитаника из групе 2 који су изјавили да се не осечају пријатно без телефона.[22] Укупно гледано, 68% учесника је пријавило зависност од мобилног телефона. Међутим, учесници са паничним поремећајем и агорафобијом су показали значајно већу склоност ка емоционалним симптомима у поређењу са контролном групом када је приступ мобилним телефонима био забрањен.[22]

Симптоми и знакови[уреди | уреди извор]

Номофобија је појава која се јавља када појединци постају анксиозни због свог страха да неће имати приступ свом мобилном телефону. „Синдром конекције” је још један концепт који описује ситуацију у којој употреба мобилног телефона доводи до смањења броја интеракција у стварном свету, што може значајно утицати на друштвене и породичне односе. Термин "техно-стрес" се такође користи да опише особу која избегава интеракције у стварном свету тако што се изолује употребом технологије, што може довести до психолошких поремећаја као што је депресија.

Неколико фактора може да изазве анксиозност, то су губитак мобилног телефона, губитак домета и празна батерија.[7] Код номофобије, људи користе уређаје импулсивно као начин заштите од друштвене комуникације или као прелазни објекат. Клиничке карактеристике овог стања укључују власништво неколико уређаја са интернет приступом, стално ношење пуњача и осећај анксиозности у вези са могућим губитком мобилног. Претерана употреба мобилног телефона може довести до недостатка сна, депресије и недостатка бриге. Особе које имају зависност од мобилних телефона имају краћи сан, а дуже коришћење телефона може довести до теже депресије. Осим тога, повећана употреба мобилних телефона повезана је са падом самопоуздања и способности да се суочимо са изазовима.[23]

Номофобија је проблем који може изазвати значајно смањење броја интеракција лицем у лице, пошто се људи често више ослањају на комуникацију преко технологије. Особе са номофобијем претежно држе свој мобилни уређај уз себе у сваком тренутку, чак и када спавају, и уз то често гледају у своје телефоне да не би пропустили поруке, позиве или обавештења. Ова навика може довести до повећања потрошње мобилних података.[7] Такође, номофобија може изазвати физичке проблеме као што су бол у рукама, лактовима и врату због честе употребе мобилног телефона.[24]

У ситуацијама када је коришћење мобилног телефона ограничено, као што су аеродроми, болнице и образовне институције, особе које су склоне поремећају анксиозности и стресу могу имати ирасционалне и екстремне реакције. Постоји опасност од финансијских проблема ако особа прекомерно користи мобилни телефон за свакодневне активности као што је куповина.[7] Особе које су везане за свој мобилни телефон могу испољавати знаке узнемирености или депресије када не добију поруку или позив. Такође, особе које су превише користе свој мобилни телефон могу имати жељу да сппавају са њим и да га држе поред себе током целе ноћи. Могућност комуникације преко мобилног телефона може дати особи осећај мира и сигурности.

Номофобија може појачати симптоме других социјалних поремећаја као што су опсесивно-компулзивни поремећај и социјална анксиозност.[7] Ови људи могу да осете јаку нервозу, стрес и узнемиреност када су раздвојени од својих дигиталних уређаја или када не могу да их користе због различитих разлога, као што су слаба батерија, лош домет или место где је употреба дигиталних уређаја забрањена. Такви људи се често осећају незаштичено и несигурно без уређаја, такође ће често инсистирати да држе свој уређај у рукама у свако доба, па би се обично враћали кући када забораве свој мобилни телефон.

Понaшaње које се односи на страх од недоступности мобилног телефона може довести до повећане склоности ка социјалној анксиозности и зависности од виртуелне и дигиталне комуникације као начина да се смањи стрес који је повезан са социјалном анксиозношћу и социјалном фобијом.[9] Они који иначе пате од паничних поремећаја такође могу испољити страх од недоступности мобилног телефона, али ће такође осетити осећај одбачености, усамљености, несигурности и ниско самопоуздање, посебно када имају мало или немају контакта (мало долазних позива и порука). Такође они са паничним поремећајем знатно мање упућују гласовне поруке.[22]

Истраживања да номофобија може повећати вероватноћу проблематичности употребе мобилног телефона, као што је зависност (односно, никада не искључивати уређај), забрањена употреба (на пример, употреба у окружењу где је то забрањено) и опасна употреба (на пример, употреба током вожње или током преласка улице).[25] Поред тога, трећи фактор номофобије - страх од губитка приступа информацијама - има највећи утицај да особа упадне у незакониту употребу мобилног телефона током вожње.[26]

Симптоми[уреди | уреди извор]

Емоционални симптоми[уреди | уреди извор]

  • депресија
  • паника
  • страх
  • зависност
  • осећај одбачености
  • ниско самопоуздање
  • усамљеност[7]

Третмани и лечење[уреди | уреди извор]

Због своје релативно нове природе, третмани за номофобију су још увек у ограниченом обиму, иако су прихваћени у научној заједници и поткрепљени емпиријским доказима. Когнитивно-бихевиорална терапија, десензибилизација и репроцесирање уз помоћ покрета очију (ЕМДР) и комбиновани третмани који укључују фармаколошке интервенције су посебно перспективни. Истраживања су показала да третмани са транилципромином и клоназепамом, могу бити успешни у смањивању симптома номофобије.[10]

Изгледа да је когнитивно-бихејвиорална терапија ефективна у јачању самосталног понашања без обзира на технолошке утицаје. Међутим, недостају испитиваља за ову форму лечења. Једна алтернативна опција је "приступ реалности" или реалитетна терапија, која захтева да се пацијенти фокусирају на понашање које је се одвија без мобилног телефона. У случајевима када је номофобија тешка или екстремна, неуропсихофармакологија може бити корисна, укључујући бензодиазепине или антидепресиве у уобичајеним дозама. Пацијенти такође могу бити успешно третирани транилципромином у комбинацији са клоназепамом. Међутим, важно је напоменути да су ови лекови дизајнирани за лечење социјалне анксиозности, а не номофобије. Лечење номофобије може бити тешко, па је најбоље идентификовати и лечити остале менталне поремећаје ако постоје.

Иако је номофобија прилично нов концепт, на располагању су валидиране психометријске скале које помажу у дијагностици, пример једне од ових скала је „Упитник зависности мобилног телефона“.[27]

Такође погледајте[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ (језик енглески) Kumar, Ravi; Kumari, Supriya; Bharti, Puja; Sharma, Divyam (1. 7. 2021). „Nomophobia: A rising concern among Indian students”. Industrial Psychiatry Journal. ISSN 0972-6748. doi:10.4103/ipj.ipj_134_21. 
  2. ^ (језик енглески) Jayakumar, Archana (3. 4. 2008). „Break free from Nomophobia, drunkorexia”. 
  3. ^ (језик енглески) D'Agata, Charlie. „Nomophobia: Fear of being without your cell phone”. CBS News. April 3, 2008. 
  4. ^ (језик енглески) Elias, Aboujaoude, (август 2019). „Problematic Internet use two decades later: apps to wean us off apps”. 
  5. ^ (језик енглески) Brandless Support (28. 6. 2012). „Nomophobia: The Fear of Being Without a Gnome...er, Phone”. SocialTechPop. Архивирано из оригинала 8. 8. 2016. г. Приступљено 15. 6. 2016. 
  6. ^ (језик енглески) Billieux, Joël; Maurage, Pierre; Lopez-Fernandez, Olatz; Kuss, Daria J.; Griffiths, Mark D. (јун 2015). „Can Disordered Mobile Phone Use Be Considered a Behavioral Addiction? An Update on Current Evidence and a Comprehensive Model for Future Research”. Current Addiction Reports. 
  7. ^ а б в г д ђ е (језик енглеки) Bragazzi, Nicola Luigi; Del Puente, Giovanni (16. 5. 2014). „A proposal for including nomophobia in the new DSM-V”. Psychology Research and Behavior Management. 
  8. ^ а б Bianchi, Adriana; Phillips, James G. (фебруар 2005). Psychological Predictors of Problem Mobile Phone Use. CyberPsychology & Behavior. 
  9. ^ а б (језик енглески) King, A.L.S.; Valença, A.M.; Silva, A.C.O.; Baczynski, T.; Carvalho, M.R.; Nardi, A.E. (јануар 2003). Nomophobia: Dependency on virtual environments or social phobia?. Computers in Human Behavior. 
  10. ^ а б (језик енглески) King, Anna Lucia S.; Valença, Alexandre M.; Nardi, Antonio Egidio (март 2010). Nomophobia: The Mobile Phone in Panic Disorder With Agoraphobia: Reducing Phobias or Worsening of Dependence?. Cognitive and Behavioral Neurology. PMID 20299865. doi:10.1097/WNN.0b013e3181b7eabc. 
  11. ^ „Nomophobia: A rising concern among Indian students”. Архивирано из оригинала 23. 11. 2021. г. Приступљено 23. 11. 2021. 
  12. ^ (језик енглески) Dixit, Sanjay; Shukla, Harish; Bhagwat, Ak; Bindal, Arpita; Goyal, Abhilasha; Zaidi, AliaK; Shrivastava, Akansha (2010). „A study to evaluate mobile phone dependence among students of a medical college and associated hospital of central India”. Indian Journal of Community Medicine. PMC 2940198 Слободан приступ. PMID 20922119. doi:10.4103/0970-0218.66878. 
  13. ^ (језик енглески) Metro. „13m Britons have 'no mobile phobia'”. Приступљено 10. 8. 2010. 
  14. ^ (језик енглески). „My Name Is Mo R., And I Am A Nomophobe”. CBSnews.com. Приступљено 11. 2. 2009. 
  15. ^ (језик еглески) Australian Mobile, Telecommunications Association (2003). AMTA 2003 Annual Report. Australia: Canberra, Australian Capital Territory.
  16. ^ (језик енглески) Mick, David Glen; Fournier, Susan (September 1998). "Paradoxes of Technology: Consumer Cognizance, Emotions, and Coping Strategies". Journal of Consumer Research.
  17. ^ (језик енглески) Roberts, James; Yaya, Luc; Manolis, Chris (децембар 2014). „The invisible addiction: Cell-phone activities and addiction among male and female college students”. Journal of Behavioral Addictions. PMC 4291831 Слободан приступ. PMID 25595966. doi:10.1556/JBA.3.2014.015. 
  18. ^ (језик енглески) Lepp, Andrew; Barkley, Jacob E.; Karpinski, Aryn C (фебруар 2014). „The relationship between cell phone use, academic performance, anxiety, and Satisfaction with Life in college students”. Computers in Human Behavior. doi:10.1016/j.chb.2013.10.049. 
  19. ^ (језик енглески) Hoffner, Cynthia A.; Lee, Sangmi (јул 2015). „Mobile Phone Use, Emotion Regulation, and Well-Being”. Cyberpsychology, Behavior, and Social Networking. PMID 26167841. doi:10.1089/cyber.2014.0487. 
  20. ^ (језик енглески) Volkmer, Sara Alida; Lermer, Eva. (1. 4. 2019). „Unhappy and addicted to your phone? – Higher mobile phone use is associated with lower well-being” (PDF). Computers in Human Behavior. doi:10.1016/j.chb.2018.12.015. 
  21. ^ а б в (језик енглески) Walsh, Shari P.; White, Katherine Marie; McD Young, Ross. (1. 12. 2010). „Needing to connect: The effect of self and others on young people's involvement with their mobile phones”. Australian Journal of Psychology. doi:10.1080/00049530903567229. 
  22. ^ а б в (језик енглески) King, Anna Lucia Spear; Valença, Alexandre Martins; Silva, Adriana Cardoso; Sancassiani, Federica; Machado, Sergio; Nardi, Antonio Egidio (21. 2. 2014). „Nomophobia: Impact of Cell Phone Use Interfering with Symptoms and Emotions of Individuals with Panic Disorder Compared with a Control Group”. Clinical Practice and Epidemiology in Mental. PMC 3962983 Слободан приступ. PMID 24669231. doi:10.2174/1745017901410010028. 
  23. ^ (језик енглески) Thomée, Sara (29. 11. 2018). „Mobile Phone Use and Mental Health. A Review of the Research That Takes a Psychological Perspective on Exposure”. International Journal of Environmental Research and Public Health. PMC 6314044 Слободан приступ. PMID 30501032. doi:10.3390/ijerph15122692. 
  24. ^ Malcore, Paul (16. 5. 2016). „(језик енглески) Teen Smartphone Addiction: It's Physical”. www.rawhide.org. Приступљено 14. 2. 2017. 
  25. ^ (језик енглески) Kaviani, Fareed; Robards, Brady; Young, Kristie L.; Koppel, Sjaan (19. 8. 2020). „Nomophobia: Is the Fear of Being without a Smartphone Associated with Problematic Use?”. International Journal of Environmental Research and Public Health. PMID 32824979. doi:10.3390/ijerph17176024. 
  26. ^ (језик енглески) Kaviani, F.; Young, K.L.; Robards, B.; Koppel, S (октобар 2020). „Nomophobia and self-reported smartphone use while driving: An investigation into whether nomophobia can increase the likelihood of illegal smartphone use while driving”. Transportation Research Part F: Traffic Psychology and Behaviour. doi:10.1016/j.trf.2020.08.024. 
  27. ^ (језик енглески) Chóliz, M. (1. 6. 2012). „Mobile-phone addiction in adolescence: The Test of Mobile Phone Dependence” (PDF). Progress in Health Sciences. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Jovanavt6021/песак&oldid=25730161”