Корисник:Jvcnc/песак
width: auto;1520px
Уздоље[уреди | уреди извор]
Увод[уреди | уреди извор]
Уздоље је насељено место у општини Бискупија, Шибенско-книнска жупанија, у северној Далмацији, република Хрватска. Одувек је било саставни део Книнског подручја, његов најјужнији део. Највећим делом Уздоље се сместило на источним обронцима планине Промине и њене висоравни, брда Сињал, а мањим делом, на северозападним обронцима Кунице и Раског брда, саставним деловима Козјака, односно Свилаје.
Уздоље | |
|---|---|
| Административни подаци | |
| Држава | Хрватска |
| Жупанија | Шибенско-книнска |
| Општина | Општина Бискупија |
| Област | Книнска крајина |
| Становништво | |
| — 2011. |  226 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 43° 56′ 18″ С; 16° 11′ 46″ И / 43.93842393912455° С; 16.196200841841243° И |
| Временска зона | UTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST) |
| Апс. висина | 272 m |
  Уздоље Уздоље на карти Хрватске | |
 Уздоље Уздоље на карти Шибенско-книнске жупаније | |
| Остали подаци | |
| Поштански број | 22312 Косово |
| Позивни број | +385 22 |
Назив места је словенског порекла. У основи је именица дол, долови, доље и предлог уз. У историјским изворима средњег века наилазимо на следеће варијанте назива Уздоље (Vzdolye, Vsdoglie, Ozdolya, Usdolia, Susdoglie)[1][2][3]
Трагови живота на подручју Уздоља сежу дубоко у прошлост, у гвоздено доба (од 1000. год. п. н. е. до нулте године). Везују се за тадашње становнике Уздоља, племена Либурне и Далмате. О томе сведоче остаци градине Рудеч на брду Сињал. Римљани су оставили трагове на неколико локалитета. Један је главица Лешће[4] који се налази у пољу. Други је извор пијаће воде и бунар Плочаш који се налази испод брда Сињал. Имао је велику важност јер се налазио уз римски пут. Користи се и данас. Имамо и два камена међаша пронађена у пољу. Они су означавали границе подручја, међе, римских легија. О раном средњем веку, када Словени увелико насељавају ово подручје сведоче низови громила[5], гробље са стећцима и остацима цркве на локалитету Црквина, у засеоку Ченићи.
Насеља, засеоци Јелићи, Трескавице, Ченићи, Радићи, Анђелићи, Петровићи, Богдановићи, Машићи, Берићи, Петко, Шаре и Ињци су смештени на обронцима планине Промине. Рађе, Лекићи и Пупићи се налазе на супротној страни, на обронцима Раског брда. Између њих се налази најјужнији део поља који се зове Косово. Поље се протеже од Книна на северу до Петрова кланца на југу.
Још од античких доба, кроз Уздоље је пролазио римски пут (цеста) Салона - Промона - Бурнум, који је повезивао главни град провинције Далмације Салону са спољним деловима Римског царства (Панонија, Мезија). Данас, кроз Уздоље пролази државна цеста D33, Шибеник (40 км) - Дрниш (10 км) - Книн (12 км) - Стрмица (32 км) и пруга која повезује Сплит (70 км) и Шибеник са унутрашњошћу.
Садржај[уреди | уреди извор]
Географија[уреди | уреди извор]
„Zemljovid državne ceste D33”. OpenStreetMap. Приступљено 27. april 2017.
Историја[уреди | уреди извор]
У доба Илирика[уреди | уреди извор]
.svg)
Док су разна племена настањивала источне границе Јадранског мора и већи део Балканског полуострва, Уздоље је било саставни део Промонског дистрикта. Антички град Промона се налазио на подручју данашњег места Тепљух, у општини Дрниш. Уздоље и Тепљух спаја Петров кланац, уски пролаз између два поља Косова и Петрова. Изузетно повољан положај Промоне је омогућавао контролу широког подручја, који је обухватао плодна поља и високе планине богате пашњацима и изворима воде.
Оснивачи и првобитни владари Промоне су били припадници племена Либурни. Либурни су углавном настањивали обалу и острва (Кварнер и сјеверну Далмацију) и мањи део унутрашњости. Успешно су се бавили бродоградњом (Либурна) и били су вешти морепловци. Њихови источни суседи су били припадници номадског, ратоборног племена Далмати. Далмати су углавном настањивали унутрашњост (задинарске крајеве од Цетине до Неретве са пољима Дувањским, Ливањским, Гламочким и Имотским). На северу Либурнису граничли са племеном Јаподи, а на западу са племеном Хистри. Чести су били сукоби и ратови међу племенима, мада је заједничка опасност за сва племена је долазила од прекојадранске силе - Римског царства. Римљани, као освајачи су природно тежили освајању територија која и нису била тако далека. Римљани су се као освајачи појавили на источној обали Јадрана 229 године п.н.е.[6]
Граница између Либурна и Далмата је ишла врховима планина и речним токовима. Промонски дистрикт се простирао преко Козјака до врхова Динаре, од Кијева до Грахова, па преко Стрмице до Книна и даље током реке Крке[7] [8]
За летњих месеци, услед недостака кише, крашка поља не би пружала довољно хране за испашу, што је доводило у питање егзистенцију племена. Либурни су храну за стоку обезбеђивали на многобројним пашњацима планине Динаре.
Пракса одвођења стоке на пашњаке планине Динаре се одржала кроз векове. Пастири би у току касних пролетњих месеци одводили многобројна стада оваца из Уздоља и околних места на динарске пашњаке, све до Уништа и Грахова и враћали би се у рану јесен. Након ратних дејстава од 1991. до 1995. године малобројни пастири из Уздоља више не одводе своје овце на Динару, док су поједини пастири из дрнишког краја наставили са том древном праксом, тако што овце одвозе и вараћају камионима.
Пракса одвођења стоке на пашњаке планине Динаре се одржала кроз векове. Пастири би у току касних пролетњих месеци одводили многобројна стада оваца из Уздоља и околних места на динарске пашњаке, све до Уништа и Грахова и враћали би се у рану јесен. Након ратних дејстава од 1991. до 1995. године малобројни пастири из Уздоља више не одводе своје овце на Динару, док су поједини пастири из дрнишког краја наставили са том древном праксом, тако што овце одвозе и вараћају камионима.
Настојањима Рима да се прошири на териториј Илирика, Далмати су се жестоко успротивили и однели победу у првом походу(187. године п.н.е)Римљана на далматску престоницу Далминиј (Дувно). Наредне године им је то пошло за руком. Далмати, непокорни ратници су моралии да се померају са својих територија. Динарски пашњаци су поприлично удаљени од мора. Далмати, као номади, су их сматрали својим поседом. Уколико су желели да их имају само за себе, морали су да освоје Промону. Либурни су већ увелико бии у савезу са Римом, пропуштање римских легија преко властите територије је била уобичајена ствар. Године 51. п.н.е. вођена је велика битка на ободу Петрова кланца између Либурна и Далмата. Исход битке је био поражавајући за Либурне, Далмати су однели победу и постали владари Промоне, а самим тим и подручјем Уздоља. Након битке успостаљена је нова граница између племена која је ишла кањоном реке Крке. У каснијем периоду граница је померена на реку Зрмању и Либурни се више никад нису вратили на ова подручја.
Промона је тако постала тврдо упориште Далмата. Спадао је у категорију утврђених насеља на узвисини (лат. oppidum, слов. градина), опасаних јаким каменим зидовима са кулом, обавезно на доминантним тачкама. Били су центри територијалних заједница и таквих је код Далмата било око педесетак од којих су неки прерасли у градове (Salona, Promona, Ninia, Sinotion).
У доба Турске владавине[уреди | уреди извор]
Падом Книна и околине под турску власт, Уздоље постаје дијелом нахије Косово, који припада санџаку Клис као већој територијалној јединици у оквиру Османског царства. Учвршишћивањем власти на новоосвојеним територијама, Турци приступају попису становништва, како би се одредиле обавезе у погледу давања пореза. Први дефтер (попис) је настао 1528-1530 године. Нахија Косово је тада, обухватала веома широко подручје којем је осим Косова поља припадао Книн и насеља са обе стране река Крчић и Крка, све до Голубића и Стрмице. У наредном дефтеру (попису) из 1574. године нахија Косово обухвата природније границе: на северу граница иде реком Крком и Крчићем те обронцима Динаре, на истоку Полачком висоравани, и обронцима Козјака и Свилаје, на југу Петровим кланцем између села Тепљух и Уздоље, а на западу обронцима планине Промина. [9]
Родови (Презимена)[уреди | уреди извор]
Уздоље је саставни део Парохије Косово (Звјеринац, Рамљане, Уздоље, Рађе, Риђане, Шаровац, Марковац и Орлић), са духовним седиштем у храму светог Илије (1590). Парохија је поред бриге о духовном животу својих житеља била у обавези, да по закону, води матичне (црквене) књиге. Тако је 1816. године настао детаљан попис породица са подручја Парохије, познат као Стање душа (Status animarum). По том попису, данашње Уздоље се састоји из два дела: село Уздоље (17 презимена) и село Рађе (9 презимена). У поменутој књизи, у коју се уписивало до 1834. године (када се отвара нова књига), извршен је збирни попис кућа и душа по селима Парохије (На 15/27 аугуста 1827. нађе се у Парохији овој кућа и душа). У Парохији је нађено укупно кућа 324 и душа 2377, од чега је у Уздољу и Рађама нађено кућа 75 и душа 681.
| Село | Кућа | Мушки | Женски | Презимена |
|---|---|---|---|---|
| Уздоље | 50 | 208 | 280 | Ињац, Богдановић, Машић, Петко, Петровић, Берић, Тинтор, Барић, Анђелић, Попратњак, Радић, Малић, Ђедовић, Јуњга, Шарић, Ченић (доњи) |
| Рађе | 25 | 101 | 91 | Ченић (горњи), Бабић, Трескавица, Кукавица, Грујо, Борјан, Жмико, Матијашевић, Лекић, Пупић |
| 75 | 310 | 371 |
| РБ | Презиме | Националност | Вероисповест | Крсна слава | |||||||||||||||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| 1. | Ињац | Срби | Православни | Свети Василије | |||||||||||||||||||||||
| 2. | Богдановић | Срби | Православни | Свети Јован Крститељ | |||||||||||||||||||||||
| 3. | Машић | Срби | Православни | Свети Јован Крститељ | |||||||||||||||||||||||
| 4. | Петко | Срби | Православни | Свети Јован Крститељ | |||||||||||||||||||||||
| 6. | Петровић | Срби | Православни | Свети Георгије | |||||||||||||||||||||||
| 7. | Берић | Срби | Православни | Свети Никола | |||||||||||||||||||||||
| 8. | Тинтор | Срби | Православни | Свети | |||||||||||||||||||||||
| 9. | Барић | Срби | Православни | Свети Никола | |||||||||||||||||||||||
| 10. | Анђелић | Срби | Православни | Свети Георгије | |||||||||||||||||||||||
| 11. | Попратњак | Срби | Православни | Свети Георгије | |||||||||||||||||||||||
| 12. | Радић | Срби | Православни | Свети Никола | |||||||||||||||||||||||
| 13. | Малић | Срби | Православни | ||||||||||||||||||||||||
| 14. | Ђедовић | Срби | Православни | ||||||||||||||||||||||||
| 15. | Јуњга | Срби | Православни | Свети | |||||||||||||||||||||||
| 16. | |||||||||||||||||||||||||||
| 17. | Шарић | Срби | Православни | Свети Никола | |||||||||||||||||||||||
| 18. | Ченић | Срби | Православни | Свети Јован Крститељ | |||||||||||||||||||||||
| 19. | Бабић | Срби | Православни | Свети Никола | |||||||||||||||||||||||
| 20. | Трескавица | Срби | Православни | Свети Георгије | |||||||||||||||||||||||
| 21. | Кукавица | Срби | Православни | Свети Георгије | |||||||||||||||||||||||
| 22. | Грујо | Срби | Православни | Свети Стеван | |||||||||||||||||||||||
| 23. | Борјан | Срби | Православни | Свети Георгије | |||||||||||||||||||||||
| 24. | Жмико | Срби | Православни | Свети Георгије | |||||||||||||||||||||||
| 24. | Матијашевић | Срби | Православни | ||||||||||||||||||||||||
| 25. | Лекић | Срби | Православни | Свети Георгије | |||||||||||||||||||||||
| 26. | Пупић | Срби | Православни | Свети Јован Крститељ | |||||||||||||||||||||||
| 27. | Јелић | Срби | Православни | Часне вериге Светог апостола Петра и Павла | |||||||||||||||||||||||
| Драгичевић | Срби | Православни | Свети Георгије | Деспот | Срби | Православни | Свети Георгије | Јуњга | Срби | Православни | Свети | Шаре | Срби | Православни | Свети Никола | Ћосо | Срби | Православни | Свети | Грујић | Срби | Православни | Свети Јован Крститељ | Радуловић | Срби | Православни | Свети Георгије |
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Ljubomir Gudelj, 2005, стр 54, Ruševine crkve Svetog Ivana u Uzdolju kod Knina, Muzej hrvatskih arheoloških spomenika, Split, UDK: 904: 726.54 (497.5 Knin, Uzdolje) 904: 726.8 (497.5 Knin, Uzdolje);
- ^ Vedrana Delonga 1998, стр. II;
- ^ Stjepan Gunjača, 1975, стр. 141-143;
- ^ Lujo Marun, 1927, стр. II/17, Ruševine crkve Sv. Luke na Uzdolju kod Knina, Starohrvatska prosvjeta;
- ^ Др Ђорђе Јанковић, 1998, Српске громиле, Београд;
- ^ Иво Бојановски, 1988, стр. 36, Босна и Херцеговина у античко доба, Сарајево
- ^ S. Filipović, 1938, Dinarske planine, paša i mljekarstvo na njima, Zagreb;
- ^ M. Marković, 1989, стр. 91-99, Dinara kao sezonska planina stočara Sjeverne Dalmacije, Zagreb;
- ^ Александар ЈАКОВЉЕВИЋ, 1989, стр. 91-99, Dinara kao sezonska planina stočara Sjeverne Dalmacije, Zagreb;