Стећци

Из Википедије, слободне енциклопедије
Некропола стећака Радимља поред Столца, између 13. и 15. века

Стећци (једнина: стећак или стојећак камен[1], кам, биљег, мрамор) су српски средњовековни надгробни споменици у облику великих каменова, понекад са уклесаним сликовним украсима или натписима. Налазе се највећим делом на просторима данашње Босне и Херцеговине као и Србије, Црне Горе и Хрватске, а настајали су од XI до краја XV века.

До сада је пронађено више од 66.478 стећака, од чега преко 58.547 на подручју данашње Босне и Херцеговине.[2]</ref> Највећа концентрација стећака је у Херцеговини (Билећа, Столац, Требиње, Гацко, долина Неретве итд.) а најпознатија некропола је Војводина позната као Радимља недалеко од Стоца. У Србији се стећци углавном налазе у Рашкој области или западној Србији (у златиборском крају). На Златибору стећци постоје готово у сваком селу, иако су многи коришћени као грађевински материјал. Стећци су тежине од 100kg до 32 тоне. Најславнији појединачни стећак је Згошћански стећак, нађен у околини Какња, који се налази у Земаљском музеју у Сарајеву. Он нема натпис, а због изузетне украшености неки истраживачи, као Ђорђе Стратимировић, сматрају да је реч о гробу Стјепана II Котроманића.

Више од 5.600 стећака је украшено и то најчешће: повијеном лозицом, розетама, крстовима, штитовима и мачевима, луком и стрелом, људским и животињским фигурама, сценама лова на јелене, сценама турнира, геометријским орнаментима и слично.

Од укупно 363 стећка са натписима, преко 350 стећака носи натписе ћириличним писмом.[3][4]

Дана 15. јула 2016. стећци су уписани на УНЕСКО-ву листу светске културне баштине, као заједничко благо Босне и Херцеговине, Хрватске, Србије и Црне Горе.[5][6]

Натписи са стећака[уреди]

Некропола Радимља код Стоца у Херцеговини.

Највише има стећака са уобичајеним натписима „а се лежи тај и тај“, уклесаних да би трајало сећање на покојника и на оне који су споменик дигли. Примери су веома бројни, а само неки од њих су: „Асе лежи Божичко Бановић, на својеј земли, на племенитој“ (у Бан-долу, 30 km од Тузле). „Туј почива Радосав Грубач сад мртав“ (у Кртињу код Љубомира). „А се лежи Браја Радојевић, на земљи туђој. Добри живи и умрије. А се писа Драгоје дијак“. „А се лежи госпоја Беока, кћи Прибисава Косаче“.

Викицитати „А се лежи Озрин Копијевић, жупан кнеза Павла. Се писа дијак Милосалић Баројевић. Смрти не поисках навиден краљевства босанскога и госпоцтва србскога за мога господина службу. Бодоше ме и сјекоше ме и стјераше и тој смрти не допадох и умрих на рошдество Христово и господин ме воевода окрили и укопа и побележи.”

— Надгробни натпис Озрена Копијевића - Варошиште, Рогатица

[7]

Одређени број стећака носи и филозофске натписе са сажетим мудростима о животу, смислу, постојању... Они нипошто не носе јединствен поглед на свет, већ сваки носи своја засебна искуства и закључке. Тако има прилично нихилистичких („... јер небо постоји да би ти мислећи да ћеш скочити у вјечност лакше скочио у ништа“) и мистичних („... небо је било у мени. Не спознах то док не падох међу звијезде...“) и других.

„Нек ти ова рука буде знак да се замислиш над својим рукама“
А се лежи Љубљен у Врхбосни рожден в Врхбосни закпан на својини на

племенитој. Ја бјех онај ткоји цијел живот на раскрсницам стајах, размишљах, оклијевах. Бјех онај ткоји се питах как то да небо не стари а из њег се стално раджају нова и нова годишња доба. И у соби гдје бјех бјеше прозор, а иза прозора бескрај. Ал ја упорно гледах у под. И мишљах мојом смерти све тће то конечно стати. Ал није и моја смерт све старша и све тјешња је. Кам ми усјече Дражета а запис уписа Хусан не да покажу да бјех ветћ да ме више неима. Љета господњег 1258.

— Горње Храсно, Столац

Стећци који наглашавају верску припадност су доста ретки у односу на остале. Постоји их свега неколицина, међу којима и: некропола властелинске куће Санковића који су били припадници Српске православне цркве;[8] или натписи „Сие лежи Миховио Граховичић праве вире римске, кои почтено хоћаше и Богу се молаше и добро књигу знаше, дај му Бог души да буде спашен“ (Граховчићи код Травника). Или: „А се лежи добри гост Мишљен праве вјере босанске. Биљег постави кшчи Корија и на ми и на моју милу кућницу Бадачу. Ти који пролазиш пројди у миру и не спомињи си и не гонетај гријехе наше. Залуд ти је тај посао. Наши дани су избројани, наше ноћи потрошене, наши гријеси дим. Својих корака се плаши, они ће ти главе доћи на путу којим ходиш. И да знаш више вриједи црв који се сада креће но сва добра дјела која заједно учинисмо за живота својих и Бадача и ја. Кам нам усјечен је годне 1273. по Господу у Коцерини на племенитој земљи, а писа Дабиша“ (Бањевици, Братунац). Док око „праве вире римске“ нема спора, дотле се формулација „права вјера босанска“ тумачи двојако, у смислу припадности православљу или припадности некадашњој цркви босанској, углавном у зависности од националне и верске припадности тумача.

Ту су још и стећци са чисто етичким порукама, попут: „И много от моје руке на земји би, а ни от мене нико не би мртав и убит“ (Радимља, Столац, 1094. година), као и вечна из камена опомена исправности нашег деловања: „Нек ти ова рука буде знак да се замислиш над својим рукама“ (Радимља, Столац).

Често су понављана и упозорења да се стећак не руши, нпр: „А се лежи Толоје. Не преврни ми ови кам, не прекидај ми ови сан.“ (Горњи Мочиоци, Црепаљско, 1066). Поред обичних молби и упозорења да се споменик не руши, понекад су упућиване и праве клетве, попут: „А се је кам од Тртише. Живјех мирно, Бога молећ и зла не мислећ. Овден, гди ми је кам, уби ме гром. Зашто Боже? Да су клете и проклете руке које би ово претуриле док одговор не добијем. 1174. годне по Господу нашем.“ (Хумско, Фоча).

Многи стећци нам могу послужити и као својеврсни трагови једног времена. Тако се у Кочерину код Мостара налази стећак Вигња Милошевића, са дужим натписом. Из њега сазнајемо да је Вигањ служио многе владаре: бана Стјепана II Котроманића, краља Твртка I, краља Дабишу, краљицу Јелену Грубу и краља Остоју. У натпису се спомињу и неки догађаји из његовог времена, а на крају он подсећа живе на пролазност живота. Овај натпис, који је настао почетком XV века, гласи:

Викицитати „Ва име о(т)ца и сина и светаго ду(х)а амин. Се лежи Вигн Милошевић. Служи бану Стипану, и кралу Твартку, и кралу Дабиши и кралици Груби и кралу Остоји. И у то вриме доиде и свади се Остоја крал с Херцегом и с Босном, и на Угре поиде Остоја. У то вриме мене Вигна доиде кончина. И легох на свом племенитом под Кочерином, и молу вас, не наступаите на ме! Ја сам бил како ви есте, ви ћете бити каков сам ја.”

Изучавање стећака[уреди]

Стећци су узрок многих неслагања углавном међу српским, хрватским и бошњачким научницима. Највеће расправе се воде око питања њиховог порекла, припадности покојника који су сахрањивани испод стећака, као и значења симболичких порука уклесаних на њима. Највише података за истраживаче дају натписи, који су присутни на мањем броју стећака, и који говоре о различитим друштвеним сталежима, као и верским припадностима покојника. Стећци у Босни спадају у домен православних надгробник споменика. Из натписа се изводе закључци да под стећцима почивају верници Цркве босанске, Српске православне цркве и Католичке цркве. Поједини научници повезују културу стећака са постојањем Цркве босанске у Средњем веку, а поједини их чак виде као најмасовније материјалне остатке богумила, који су попут катара са запада, сахрањивали своје мртве у природи уместо на црквеним гробљима. Дакако, постоје и они који им приписују сасвим другачије порекло и њихово постојање ни у ком погледу не везују за деловање цркве босанске.

Викицитати „Откриће црквеног објекта уз некрополу отклања недоумице о стећцима као јеретичким тзв. богумилским споменицима и ставља их у домен православних хришћанских надгробних споменика специфичне регионалне форме, јединственoг одраза друштвеног статуса у средњем вијеку.”

— Александар Јашаревић, кустоc археолог

[9]

Викицитати „Компаративним проучавањем проширио се распон појединих хипотеза, а једна од најувјерљивијих јесте, да се у тим саркофазима одражавају елементи оне древне праскулптуре, коју су Славени донијели са собом у своју нову балканску постојбину и која их по својим стилским елементима повезује са скулптуром Балтика и Кавказа и скитско-сарматским мотивима у једну цјелину. Сви ти надгробни споменици су монолити, често груби, тако да већ својом суровошћу дјелују монументално као плоче којима је задатак да трају стољећима, симболиком своје пркосне грубости, која не признаје никаква стила осим свог властитог.”


Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. „Стећци – на листи свјетске баштине?”. Радио-телевизија Републике Српске. 6. 6. 2012. Приступљено 7. 6. 2012. 
  2. Бешлагић, Шефик (1971). Стећци: каталошко топографски преглед. Сарајево: Веселин Маслеша. стр. 43. 
  3. http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=55133 НОМИНАЦИЈА СТЕЋАКА ЗА УНЕСКОВУ ЛИСТУ ЗА ГОДИНУ ДАНА
  4. Бешлагић, Шефик (1971). Стећци: каталошко топографски преглед. Сарајево: Веселин Маслеша. стр. 54. 
  5. „Stećci na Listi svjetske baštine”. vijesti.ba. Vijesti.ba / FENA. 15. 7. 2016. Приступљено 16. 7. 2016. 
  6. Како су после седам година стећци уписани на листу светске баштине („Политика”, 23. јул 2016)
  7. Удружење архивских радника Републике Српске Гласник (2012). ГЛАСНИК (PDF) (Година IV, бр.4 изд.). Приступљено 12. 8. 2015. 
  8. Спасић, Палавестра, Мрђеновић, Душан;Александар;Душан (1991). Родословне таблице и грбови српских династија и властеле. Београд. ISBN 978-86-7685-007-5. 
  9. Јашаревић, Александар (2013). Заштита археолошка истраживања локалитета црквина, Бјелосављевићи, Соколац (PDF). Соколац: Музеј у Добоју. стр. 6. 

Литература[уреди]

  • Бешлагић, Шефик (1971). Стећци: каталошко топографски преглед. Сарајево: Веселин Маслеша. 
  • Lovrenović, Dubravko (2009). Stećci: bosansko i humsko mramorje srednjeg vijeka. Sarajevo: Rabic. 

Спољашње везе[уреди]