Корисник:Tijana Nikic Filfak/Крај викиншког доба

С Википедије, слободне енциклопедије

Викиншка доминација светом престаје у XI веку. Огромна пространства која су држали ратници из фјордова полако су се комадала и из некада моћног царства израстале су националне државе. Историчари сматрају да викиншко доба престаје 1066. године.

Данци[уреди | уреди извор]

Кнуд Велики седа на дански престо и постаје један од највеһих данских краљева икада. 1000. године Етелред Неспремни напада данске териотирије на простору Енглеске. Он се веома плашио васкрса данске мoһи у Енглеској и поновних сукоба са Данцима, које је на овај начин покушао да спречи. Отац Кнута Великог, краљ Свен I Рашљобради, пар пута је покретао походе на Енглеску, али је ипак због велике глади и немогyћности да се издржава војска био принуђен да се врати. 1013. године краь Свен одлучио је да са својим сином Кнутом овај пут заправо покори Енглеску. Отац и син освојили су прво своје претходне поседе зване "Данелаг", а потом и остатак Енглеске, те га је цео народ прихватио као свог краља. Етелред Неспремни бежи у Нормандију. 1016. године у Енглеској, код места Ашингдона, млади Кнуд се бори са Едмундом Гвозденим и успева да издејствује да му припадну централна Енглеска и Данелаг. Кнуд са удовицом краьа Етелреда добија Хардакнуда и Гунхилд.

Роскилдска катедрала
Роскилдска катедрала у Данској

1018. године умире дански краљ Харалд, Кнудов брат и Кнуд одлази у Данску како би се учврстио на тамошњем престолу. Две године касније, он почиње поход на Hорвешку, која је опет изгубила независност, те на престо Норвешке ставља свог сина Свена (којег jе добио са љубавницом) и своју љубаницу. 1020. године Шкотска се добровољно ставља под власт Кнуда, тако да је он у то време важио за "краља свих Данаца, Норвежана и дела Швеђана". Како би симболично прогласио уједињење ових земаља под једном круном, Кнуд је порушио одбрамбене зидове и торњеве на југу Енглеске, који су створени да би се земља бранила од данских Викинга. Овај краљ је Jедан од првих који је поштовао законе и то пре свега значаjан је што се искупљивао за недела својих предака тиме што је градио цркве и помагао хришћанство у Енглеској. 1035. године умире славни краљ Кнуд Велики. Сахрањен је у Винчестеру, месту где је често живео, са својих 40 година. Кнудови синови нису били ни близу свом оцу. Наиме, Харалд је владао Енглеском само пет година пре него што је умро, а његов полубрат Хардакнуд је запамћен само по томе што је набио порезе у Енглеској. На крају ипак Етелредов син Едвард, касније познатији као Едвард Исповедник, отишао је и владао Енглеском од 1042. године. Остатак Кнудове империје су разграбили великаши. Jединствен и композитан народ Нордијаца више није постојао. Постојало је превише сопствених краљевина. То је био почетак краја данске доминације у северној и централној Европи. Данска је крај Викиншког доба дочекала грађењем катедрала и оснивањем бискупија. Највећа катедрала била је у Роскилдеу.

Швеђани[уреди | уреди извор]

Викиншко благо из шведског музеја
Викиншко благо из шведског музеја

После пораза код Константинопоља, 907. године, Швеђани престају са ратиим дејствима. Нешто касиије, односно 980. године краљ Владимир Киjeвски прима храшћанство и тиме се словенизује, тако да Швеђани губе утицај у Русији. Западна Европа је већ увелико исцпрљена ратовима са дивљим народима Скандинавије, а и они губе своју снагу са почетком христијанизације. Крајем Х века обнавља се трговина крзном и робовима. Шведска привреда у домовини зависи искључиво од рада робова. Расуте краљевинице на шведском делу Скандинавије многи покушавају да уједине и то под светим крстом католичке цркве. То се и дешава 1004. године. Шведски краљ Олаф Шетконунг прима хришћанство. Међутим, убрзо потом, као и Ансгара, протерују га из Шведске. Његов пример је следило пар паганских краљева у Шведској. Ипак, успоставља се одвојена бискупија Шведска са седиштем у Лунду, која сада бива одвојена од Хамбурга. Ипак, Шведска убрзо потпада под власт Данске, на челу са Кнудом Великим. Швеђани који су остали у Русији још спорадично нападају Константинопољ. Међутим, ови напади потпуно престају 1043. године. Разлог пропасти Шведске империје донекле jе различит од данског. Швеђани су имали јединствену и композитну државу у којој су владали Словенима, нејвећим делом, али сe она ипак распала и то на најмање могући начин: сами Швеђани су словенизовани и христијанизовани, тако да више никако нису могли бити одани Шведској, веh само руској (словенској) круни. Тако је завршен период доминације Швеђана у Русији.

Норвежани[уреди | уреди извор]

За време освајања и колонизације Исланда и Гренланда, после смрти Харалда Лепокосог у Норвешкој долази до крвавих борби за превласт. Краљ који је наследио Харалда, 930. године, био је Ерик Крвава Секира. Meђутим, он је погинуо у устанку у Јорку 954. године, а 934. уступио је норвешки престо краљу

Хоконово освајање престола у Норвешкој
Хоконово освајање престола у Норвешкој

Хакону Добром. Након њега долази Харалд II Сива Кожа, а после њега влада јарл[1]-регент Хакон Велики односно Хокон Моћни (969.-995.). Тада на престо ступа чувени норвешки краљ Улав I Тргивасон. Он jе био први краљ Норвешке који је примио хришһанство, видећи у томе трачак наде за уједињење малих норвешких краљевина. Он, ипак, влада само пет година и гине 1000. године у бици код Сволда, са уједињеним шведским и данским војскама. Данци и Швеђани потом деле норвешке територије. Олаф Шетконунг узима један део, краљ Свен Рашљобради други и одбегли јарл Ерик узима трећи део.

Исланђани[уреди | уреди извор]

Након успостављања колоније на Гренланду, Ерик Црвени и Лејф су основали насеља и успоставили локалну власт. 14 година после открића Гренланда, Лејф је открио Винланд, односно данашњу Америку. Крај Викиншког доба једино је Исланд затекао у добром стању и развијајyһи се. То је управо доба када Исланд цвета. Како култура, тако и трговина и освајања нових земаља, које, ненасељене, нису коштале људства. Лејф је био вајстарији син Ерика Црвеног и он је рођен измеђy 970. и 980. године на Исланду. Како је обичај тог времена налагао, Лејф се као младић отиснуо на путовање У Норвешку. На путу га је задесила олуја и бродолом, тако да је лето провео на Хебридским острвима. Након тога, на јесен, он стиже у Норвешку, где је краљ тада био веh cпоменути Олаф, који се борио да учврсти хришhанство. Лејф се срео са краљем, покрстио се и провео зиму на двору. Краљ је њега потом послао на Гренланд да шири хришhанство, заједно са још два човека који су имали исти задатак, само на Исланду. Они су успели у томе и још истог лета је Алтинг усвојио хришhанство. Ипак, ни повратак кући за Лејфа није био једноставан. Олуја га је скренула са курса и остао је насукан на обали земље коју до тада није видео. Тамо је видео

Лејф открива Винланд
Лејф отркива Винланд (Америку)

поља дивље пшенице и винове дозе и назвао земљу Винданд (земља вина). Он је затим почео да плови на север и успут покупивши бродоломнике, отишао је у Братахилд, негов родни градић да оцу исприча за своје отркиhe. Према неким изворима то се десило 1000. године. Лejф је cа cобом довео свештенике на Гренланд и, иако Ерик није имао жеље да прими нову веру, његова жена јесте, као и остатак досељеника. Убрзо потом експедиција је била спремна да истражи земље које је Лејф открио. Они су пловили јужно и прво дошли до Пљоснате Камените Земље[2], затим до Шумске Земље и на крају до Винланда. Винланд је убрзо насељен од стране Исланђана, а Лејф је постао угледан и имућан. Од тада Лејф носи име Лејф Срећни.

Како је заправо завршено викиншко доба?[уреди | уреди извор]

1042 годнне краљ Хардакнуд (син Кнуда Великог) умире и Данска је без наследника. На престо Данске ступа краљ Магнус Добри. Потом настаје преокрет. 1047. године из Константинопоља долази пензионисани капетан царске гарде Харалд III Сурови, заправо ујак краља Магнуса и тражи да добије пола Норвешке на управу. Како Магнус одбија, Харалд се уједињује са побуњеницима у Данској, напада Магнуса, убија га и разбија савез Данске и Норвешке. Коначно 1066. године, Харалд Сурови гине у бици код Стамфорд моста у покушају да покори Енглеску. Овиме Викиншки походи заувек престају и долази крај Викиншког доба. Такође, ваља споменути да су Нормани дошли у јужну Италију и основали Краљевину двеју Сицилија. Оснивач ове државне творевине и њен први краљ био је Роберт Гвискар. Ови Нормани су дошли чак и на простор Балкана где су имали сукобе са Византијом.[3] Цар Алексије I Комнин постепено је потискивао Нормане, док их нијe потпуно присилио да напусте Балкан након Робертове смрти.

Битка на Самфорд мосту
Битка на Стамфорд мосту (бриџу)

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Sturluson, Snorri (1964). Heimskringla History of the kings of Norway. Ted Hughes, New York review of books. ISBN 9780292730618. 
  2. ^ Sturluson, Snorri (2018). Prose Edda. Charles River Editors. ISBN 9781629214146. 
  3. ^ Grammaticus, Saxo (2019). The Anglo-Saxon Chronicle. JH. ISBN 9788832590494.