Коњовић из прикрајка
| Коњовић из прикрајка | |
|---|---|
 Корице књиге Коњовић из прикрајка, 2012. година | |
| Настанак и садржај | |
| Аутор | Миленко Попић |
| Земља | Република Србија |
| Језик | Српски |
| Жанр / врста дела | дневник |
| Издавање | |
| Издавач | Градска библиотека "Карло Бијелицки" и Галерија "Милан Коњовић" из Сомбора |
| Датум | 2012. |
Коњовић из прикрајка је књига дневничких забелешки аутора Миленка Попића, објављена 2012. године у издању Градске библиотеке "Карло Бијелицки" и Галерије "Милан Коњовић" из Сомбора. Књига представља специфично сведочанство суграђанина Милана Коњовића, а објављена је две деценије након сликарове смрти.[1][2]
О аутору[уреди | уреди извор]
Миленко Попић је рођен у Бачкој Паланци 1945. године, а по рођењу живи стално у Сомбору. Дипломирао је југословенске и општу књижевност на београдском Филолошком факултету, апсолвирао посдипломске студије на новосадском Филозофском факултету. Био је запослен у Галерији "Милан Коњовић" од 1974. до 1979. године, а потом као библиотекар у Градској библиотеци "Карло Бијелицки" до пензионисања 2008. године. Члан је Друштва књижевника Војводине од 1987. и Удружења књижевника Србије од 1993. Удружење књижевника Србије му је 2006. године доделило Плакету захвалности за трајни допринос угледу и развоју УКС. Од 1982. је маратонац и добитник пехара Сомборских новина за животно дело у спорту. Био је и вишедеценијски директор Сомборског маратона.[3]
О књизи[уреди | уреди извор]
Године 1974. Миленко Попић, аутор књиге, запослио се у Галерији "Милан Коњовић" коју је сомборски сликар свакодневно посећивао. Милан Коњовић је један од ретких сликара у светским оквирима који су за живота добили галерију са својим именом (године 1966. маестро је завештао своја дела родном граду).[4]
Након студија у Београду Попићу је то био први посао и ту је радио све до 1979. године као благајник, кључар и чувар.[5] Већ првог радног дана, 14. јуна, пошто је сео за сто који је и данас на истом месту у галерији, записао је сликареве речи о његовим сликама-миљеницама.[2]Од тог дана почео је бележити Коњовићеве речи, мисли, дане, карактер, и чинио је то наредних пет година, до одласка из галерије, 1979. године.[5]
Последњи радни дан у Галерији, аутор дневника памти и данас. Био је то 17. март 1979. Обукао сам зимски капут и пришао маестру рекавши да сам му захвалан што сам имао прилику да ту радим. Рекао сам му да сам од њега много научио о животу - забележено је дневнику. Маестро је пружио руку Попићу и знајући да одлази на ново радно место у Библиотеку, ведро му препоручио да настави да пише.Боље је да пишеш, него да издајеш књиге - шеретски је рекао Коњовић. Попић га је послушао - делимично. Наставио је да пише, али и да објављује.[4]
Дневник Коњовић из прикрајка садржи следеће рецензије:[3]
- Коњовић из прикрајка - Драшко Ређеп
- Рецензија за рукопис Миленка Попића "Коњовић из прикрајка" - Мирослав Јосић Вишњић
- Дневник као роман - Сава Степанов
- Коњовић из прикрајка : дневник - Ирма Ланг
Види још[уреди | уреди извор]
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „Konjović iz prikrajka / Milenko Popić”. plus.cobiss.net. Приступљено 19. 9. 2023.
- ^ а б „Paleta Konjovićevog života”. admin.kodex.me. Приступљено 19. 9. 2023.[мртва веза]
- ^ а б Popić, Milenko (2012). Konjović iz prikrajka. Sombor: Gradska biblioteka "Karlo Bijelicki" , Galerija "Milan Konjović". стр. 383—389. ISBN 978-86-81749-35-7.
- ^ а б „Paleta Konjovićevog života”. novosti.rs. Приступљено 19. 9. 2023.
- ^ а б „„Konjović iz prikrajka””. soinfo.org. Приступљено 19. 9. 2023.
