Књижарство и штампарство у Чачку

С Википедије, слободне енциклопедије
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Књижарство и штампарство у Чачку је почело да се развија половином 19. века и траје и дан данас. Чачак је град са израженом културном традицијом и богатом историјском прошлошћу. У њему је једна од најстаријих гимназија у региону, а самим тим и град са великом традицијом писмености и образовања.Из чачанске гимназије потекли су многи писци, песници, уметници и научни радници ( Бранко В. Радичевић, Владислав Петковић Дис, Надежда Петровић, Радмила Бакочевић, Пуриша Ђорђевић, Соња Савић, браћа Теофиловић, Михаило Ђоковић-Тикало, Радомир Михаиловић Точак, Бора Ђорђевић, Владан Матијевић...)

Чачанско књижарство до Првог светског рата[уреди | уреди извор]

Почетак књижарства у Чачку[уреди | уреди извор]

Градска библиотека "Владислав Петковић-Дис" ,Чачак

Чачак је средином 19. века био трговачки, занатлијски и кафански град у коме је куповна моћ била слаба. У чачанском крају радило је само неколико основних школа. Претеча Градскe библиотекe Владислав Петковић-Дис било је читалиште отворено 1848. године.[1]

Књиге су углавном продавали књижари торбари. У Србији се почело манипулисати ценама књига, пре свега уџбеницима, због тога је Попечитељство просвештенија именовало Милоша Поповића за главног првог књижара 1852. године. У Чачку је за цео округ био одговоран трговац Мића Милијановић . Он је продавао уџбенике и канцеларијски материјал за писање, али не и књижевна дела.

Закон о Књижарској радњи и први књижар у Чачку[уреди | уреди извор]

Закон је усвојен 14. јула 1878. године, управа Државне печатње по свим окрузима у Србији склопила је уговоре са књижарима, овлашћеним за продају књига. Из тог документа сазнаје се да је књижару у Чачку поседовао трговац Никола Радовановић, коме се књижара налазила у данашњој Кужељевој улици. Књижара је била трошна и од слабог грађевинског материјала. Радовановић је поред свог удела у раду књижаре имао и заслугу за постављање тротоара око радњи. У књижари је углавном продавао уџбенике, песмарице и понеку другу књигу из лепе књижевности. Након његове смрти 29. октобра 1904. године, књижара је припала његовом синовцу Вујадину Радовановићу.

Поред Николе Радовановића, као чачански књижари помињу се и браћа Шљивићи. Браћа Шљивићи су према једној реклами у чачанском листу Полет, од 1. фебруара 1924. године у својој радњи-књижари нудили: свеће од чистог воска, жуте и беле свеће за свадбе; чист природан мед; бомбоне, чоколаде и ратлуке; школске књиге и материјал; слике за украс домова; кандила и посметне венце; металне електричне лампе...

Остали чачански књижари[уреди | уреди извор]

Други чачански књижар био је Војислав М. Андрић. Није утврђено где му се налазио књижарски дућан, узет под закуп. Потом је отворио књижару близу центра вароши, али се књижарством у Чачку бавио само три године и потом је отишао за Ваљево.

Још један забележени књижар био је Стеван Хаџи Поповић, али и он се убрзо одселио из Чачка и у Крагујевцу отворио издавачку књижару.

Нови чачански књижар постаће Исаило А. Петровић.


Исаило А. Петровић[уреди | уреди извор]

Рођен је 29. јануара 1865. године у Крушевцу, изучио је књиговезачки занат негде у Румунији. Говорио је више страних језика. Крајем 80-их година доселио се у Чачак. Књижару у Чачку је отворио 1888. године на Великој пијаци (данашњи Трг Жупана Страцимира), у својој кући, грађеној на спрат. У приземљу се налазила књижара са књиговезницом и мањом штампаријом. Објавио је 1894. године књигу Емила Золе Из љубави, штампану у Београду. Исаило је поред књиговезнице отворио и књижару у којој је држао поред школских уџбеника, разних књига из лепе књижевности наших и страних писаца и писаћи материјал. Осим тога, његов посао био је и повезивање књига и протокола за надлештво општине Чачак. Поред лоше продаје књига и канцеларијског материјала у Србији, Петровић је након отварања књиговезнице и књижаре убрајан међу богатије Чачане.[2]

Његова радња је носила званичан назив: Краљевска српска повлашћена књижара Исаила А. Петровића. Била је добро снабдевена књигама из белетристике, уџбеницима, разним канцеларијским материјалом и школским прибором, као што су: хартија, љубичасто мастило и антрацен, оловке, креде, разни обрасци за деловоднике и друге административне књиге. Продавао је и књиге у претплати, а пакети са порученом робом слати су школама, судовима, општинама и појединцима из даље и ближе околине Чачка.

Петровић је књижарски материјал набављао у више земаља Европе и држао је књижару и књиговезницу све до своје смрти.

Исаило А. Петровић је 1. јуна 1888. године обавестио грађанство да је отворио и штампарију (са две ручне штампарске машине "Бостон"). Штампао је визит-карте, трговачка писма, извештаје, јеловнике и "рапорте за господу гостионичаре", позиве за свадбе и забаве, посмртнице... Штампао је и седам књига, међу којима је најпознатија Јован Хус, М.М. Филипова, а једну је потписао као издавач.

Због спора са Стеваном Матићем, који је своју штампарију пренео из Горњег Милановца у Чачак, Петровић је добио забрану за бављене штампарством. Због тога је он своју штампарију 1900. године издао под закуп Владимиру С. Стевановићу и Петру Т. Лилићу, који су за разлику од Петровића били квалификовани за штампарски посао.

Страдао је у Првом светском рату 25. новембра 1914. године код села Брестовика. Сахрањен је код цркве у Коларима.

Његовим именом је названа награда коју Градска библиотека "Владислав Петковић-Дис" , од 2000. године додељује аутору за најнадахнутије ликовно обликоване књиге објављене у Чачку. Први добитник је Зоран Јуреш, члан УЛУС-а, власник издавачке куће Графика Јуреш.

Повлашћени књижари[уреди | уреди извор]

Попис Србије у последњим деценијама 19. века помиње двојицу државних књижара у Чачку. Имали су повлашћен положај у продаји књига ( посебно уџбеника ) државне штампарије. Такође су продавали и писаћи, канцеларијски материјал и уџбенике. Од 1892. до 1900. године у Чачку су то били Никола Радовановић и Исаило А. Петровић. После 1900. године они постају овлашћени књижари. Никола Радовановић до своје смрти 1904. године, али не и његов наследник Вујадин Радовановић. Петровић остаје повлашћени књижар до 1907. године. У међувремену тај статус добијају и неки други Чачани. Од 1905. године су то Јеврем Јововић и Милутин Шибалић. Није утврђено где су се налазиле њихове књижарнице. Реална претпоставка је да су биле у центру вароши, код школе и државних надлештава или на Великој пијаци. У 1909. и 1910. години је статус повлашћеног књижара имао и Радивоје А. Павловић. У књижари која је претходно била власништво Исаила А. Петровића попис помиње Анастаса Ђ. Костадиновића.

Године 1915. уследио је наставак Првог светског рата, а време окупације није погодовало књижарству.

Штампарије у Чачку[уреди | уреди извор]

Штампарије у Чачку отварају се релативно касно у односу на друге градове, ипак чачанско штампарство се не разликује битно од других градова јер је оно настало као последица сличних друштвених услова који су били карактеристични за унутрашњост Србије у другој половини 19. века.[3]

Прва штампарија[уреди | уреди извор]

Прву штампарију у Чачку отворио је већ поменути Исаило А. Петровић. У чачанском Народном музеју чувају се разгледнице старог Чачка издате у Петровићевој књижари.

Стеван Матић[уреди | уреди извор]

Стеван Матић је био први квалификовани типограф који је имао штампарију у Горњем Милановцу још 1893. године, одакле се доселио у Чачак крајем 1898. године, тако да је он највише заслужан за скоро све што је штампано у периоду од пола века.

Друга штампарија[уреди | уреди извор]

Друга по значају штампарија, отворена је у Чачку 1924.године била је филијала Славка Г. Петровића, ужичког штампара, који је продао штампарију у Ужицу и прешао у Чачак. Повећане потребе града условиле су да ове штампарије имају довољно посла и успешно раде до Другог светског рата.

Удео у чачанском штампарству има и Бранислав Л. Петровић, књижар који је тридесетих година имао у Чачку издавачку књижару и малу штампарију у њој. Поред разних формулара штампао је само три броја часописа Освит .

Штампарство[уреди | уреди извор]

Привредни, културни и политички развој града условљавао је и штампарске потребе грађана. У првој половини 20. века највише су штампани плакати разних удружења, политичких странака, затим визит-карте, позивнице за балове и свадбе, писма, коверте, објаве, посмртнице, улазнице, огласи, ценовници, јеловници, налепнице, разни формулари, честитке, срећке. Штампане су и књиге, брошуре, часописи и листови, али у много мањем броју.

Политичке прилике су у великој мери утицале на појаву листова 1941. године, њихово излажење најчешће је било краткотрајно. Обично су се појављивали пред изборе и после њих се гасили. У том погледу карактеристична је 1935. година када се појавило чак седам листова. Најдуже су излазили Чачанска окружна самоуправа ( девет година ), Рудничка самоуправа ( осам година ), Драгачево( шест година ), Чачански глас ( четири године ) и часописи Преглед цркве епархије Жичке( двадесет година ) и Школски радник( шест година ).

Од књига највише су штампана правила разних удружења и банака, затим школски и банкарски извештаји и књиге религиозне садржине из Жичке библиотеке Свети Лазар. У Чачку своје књиге нису штампали познати књижевници пореклом из овог града, већ они који су ту живели и радили неко време као службеници или професори гимназија и који у историји не заузимају истакнута места. Најпознатији међу њима је Војислав Илић-Млађи, а затим Недељко Гиздавић, Велисав Јањић, Јелисије Андрић и многи други.

Треба поменути и ауторе књига о прошлости Чачка као што су Радомир Илић, Радомир Кречковић, Драгослав Митровић и Драгомир Поповић.

За књиге штампане до 1941. године карактеристична је лоша техничка и штампарска опремљеност, мали обим и само неколико их има више од 150 страна. Све оне имају првенствено документарну, културну и историјску вредност, а мање научну или књижевну.

Издавачко-штампарска делатност у Чачку у првој половини двадесетог века развијала се сразмерно друштвеним условима карактеристичним за унутрашњост Србије тог времена. За развој штампарства у Чачку и околини од пресудног је значаја појава Стевана Матића.

Књижарство и штампарство новијег доба[уреди | уреди извор]

Чачак је деценијама уназад имао бар једну или више добрих књижара. Једна од најстаријих је књижара Раде Азањац. Некада добро снабдевена Нолитова и Просветина књижара где су без закашњења стизала најновија издања, некада из бивше Југославије, од свих водећих југословенских издавача. Ове старе књижаре, у складу са модерним токовима замениле су књижаре Лагуне, Вулкана и Службеног гласника, али је и даље жива и успешна једина права и богата књижара по укусу града, књижара Речи[4], смештена у строгом центру града на Тргу Устанка број 2 у згради Дома културе, који још увек преставља културну жилу града. Овом књижаром руководи један од најстаријих чачанских књижара, чувени Раде Василић, кога по свему наслеђује Саво Стјеповић, и сам писац и аутор више награђених романа, а аутор је београдског издавача Дерета.

Некада је Чачак имао једну или две старе штампарије, а сада има више младих приватних штампарија.

У Чачку је пре више од четрдесет година покренут часопис Градац којим руководи Бранко Кукић, један од водећих српских интелектуалаца. Из уметничког друштва Градац потичу и стотине изврсних публикација. Издавачка кућа Градац добила је награду Глигорије Возаровић као најбољи издавач у 2001. години.[5]

У Чачку ствара и издаје предивне дечје књиге Пчелица, основана 2003. године.[6]

Деценијама постоји и издавачка кућа Легенда, основана 1997. године и обавља издавачку делатност у оквиру десет библиотека[7].

Сви ови подаци указују на то да је Чачак као град увек имао живо интересовање за књигу.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Маринковић, Радован (2001). „Чачанско књижарство до Првог светског рата”. "Зборник радова Народног Музеја": 105—113. 
  2. ^ Старчевић, Велимир (2011). Старо српско књижарство. Београд: Службени гласник. 
  3. ^ Орбовић, Марија (1998). Чачанско штампарство и издаваштво : 1833-1941. Чачак: Чачак : Градска библиотека, Графика Јуреш. 
  4. ^ superweb; Nikitovic, Vladimir. „“Reči“ – čačanska knjižara za sladokusce | Morava Info” (на језику: српски). Архивирано из оригинала на датум 06. 05. 2017. Приступљено 2019-05-17. 
  5. ^ „Gradac”. www.gradac.org.rs. Приступљено 2019-05-17. 
  6. ^ „Knjige za lepše detinjstvo”. Pčelica. Приступљено 2019-05-17. 
  7. ^ „LEGENDA...izdavacka kuca...Cacak”. www.legenda.co.rs. Приступљено 2019-05-17. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]