Глигорије Возаровић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Глигорије Возаровић
Vozarovic.jpg
Глигорије Возаровић
Датум рођења (1790-08-01)1. август 1790.
Место рођења Лежимир код Сремске Митровице
Хабзбуршка монархија
Датум смрти 10. јануар 1848.(1848-01-10) (57 год.)
Место смрти Београд
Кнежевина Србија

Глигорије - Глиша Возаровић (Лежимир код Сремске Митровице, 1. август 1790Београд, 10. јануар 1848) је био први српски књижар и издавач.

Биографија[уреди]

Рођен је 1/12 августа 1790. године у Лежимиру где постоји његова родна кућа. Књиговезачки занат изучио је у Бечу и 1827. дошао у Србију. Штампао је прву књигу у тадашњој Србији „Србско стихотвореније“ 1832. године. Издао је целокупна дела Доситеја Обрадовића у десет књига (четири тома 1833, до 1836. још пет томова и последњи 10. том 1845.). Отворио је прву књижару у Београду за време владавине кнеза Милоша Обреновића. У његовој књижари је 1832. основана Народна библиотека Србије, тада под називом „Библиотека вароши београдске“ (постоје мишљења да је то у ствари претеча Библиотеке града Београда). У периоду 1833-1844. био је књиговезац Државне штампарије, једно време и у Крагујевцу док је књижару у Београду водила његова жена Сара, сестра Димитрија Давидовића.

Издавао је алманах „Голубицу с цветом књижества србског“ (1839 — 1844) који је уређивао Милош Светић (Јован Хаџић). За „Голубицу“ је Стојан Новаковић тврдио да је утрла пут „Гласнику Србског ученог друштва“.[1], а Јован Скерлић да је „најбољи српски алманах тог времена“[2] За почасног члана Друштва српске словесности изабран је 10. фебруара 1845.

Био је уверен да је пронашао место на коме су спаљене мошти Светог Саве и на том месту 1847. поставио дрвени крст на месту једног старог дрвеног крста који је већ био пропао. Тај крст је добио назив као и цео тај крај „Возаров крст“. Дрвени Возаров крст је обнављан више пута (1895. и 1923). Касније је на том месту друштво „Свети Сава“ подигло камени крст црвене боје 1933. који и сада постоји, тај део Београда сада се по њему назива Црвени крст.

Глигорије Возаровић је умро 10/22. јануара 1848. године у Београду. Био је сахрањен у на старом ташмајданском гробљу, код данашње Цркве светог Марка у близини свог кума Симе Милутиновића Сарајлије. Споменик му је подигла супруга Сара са којом није имао деце. На споменику је писало: Спомен Глигорију Возаровићу, рођ. 1. Авг. 1790 у Лежимиру фрушкогорском, а преминувшем 10. јан. 1848 у Београду србском, куда га Србина доведе пламен љубови к србскоме роду, коме је и чувством и словом и делом служио, неуморни на ползу, чест и славу. Постави заоставша скорбна супруга Сара Возаровић, рођ. Михаиловић.

Приликом пресељења гробља његова хумка је заметена и сада се не зна где му је гроб.

Сећање на Глигорија Возаровића[уреди]

Табла у улици краља Петра I

Њему у част установљена је награда „Глигорије Возаровић“ која најбољим издавачима, књиговесцима и књижарима додељује Библиотека града Београда.

У Сремској Митровици се градска библиотека зове „Глигорије Возаровић“.[3]

Референце[уреди]

  1. ^ Стојан Новаковић: Српска књига, њени продавци и читаоци у XIX веку, Београд 1900, pp. 49.
  2. ^ Јован Скерлић: Историја нове српске књижевности (1914), Београд 1967, pp. 138.
  3. ^ „Библиотека Глигорије Возаровић – Сремска Митровица”. www.biblioteka-sm.rs. Архивирано из оригинала на датум 19. 04. 2017. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]