Ладога

Координате: 60° 48′ 58″ С; 31° 31′ 43″ И / 60.816111° С; 31.528611° И / 60.816111; 31.528611
С Википедије, слободне енциклопедије
Језеро Ладога
Ладога
Координате60° 48′ 58″ С; 31° 31′ 43″ И / 60.816111° С; 31.528611° И / 60.816111; 31.528611
Типприродно
ПритокеСвир, Вуоксен, Jänisjoki, Tohmajoki, Бурнаја, Кобона, Лава, Вороњешка, Волхов, Олонка, Сјас
Земље басена Русија
Макс. дужина219 km
Макс. ширина138 km
Површина18.400 [1] km2
Макс. дубина250 [2] m
Запремина908 km3
Над. висина5 [3] m
ДРВ01040300411102000010114
Језеро Ладога на карти Карелије
Језеро Ладога
Језеро Ладога
Водена површина на Викимедијиној остави

Ладога (рус. Ла́дожское о́зеро, фински: Laatokka, историјско име Нево) је језеро у европском делу Русије, у близини руско-финске границе. Ово је по површини највеће језеро у Европи, а петнаесто у свету.

Географија

Језеро Ладога се налази у републици Карелија, у Лењинградској области. Површина језера у разним изворима варира од 17.700 до 18.400 km². Језеро је у правцу север-југ дугачко 219 km, а његова највећа ширина достиже 138 km. Просечна ширина језера износи 83 km. Дубина језера се разликује од дела до дела: у северном делу језера она се колеба од 70 до 260 m, а у јужном од 20 до 70 m. Просечна дубина је 51 m. Површина слива језара износи око 276.000 km², а запремина 908 km³.

Реке

Басену језера Ладога припада око 50.000 мањих језера и око 3.500 река дужих од 10 km. Веће реке које се уливају у језеро су:

Нева је једина река која истиче из језера Ладога и повезује га са Лењинградом и Финским заливом. Река Свир која утиче у њега га повезује са језером Оњега, а оно даље са Белим морем преко Беломорско-балтичког канала.

Острва

У језеру се налази око 660 острва, са укупном површином од око 435 km². Највећи део острва, укључујући и познато острво Валам (рус. Валаам) се налази у северозападном делу језера. У овом делу језера се налази Валамски архипелаг (рус. Валаамский архипелаг) са око 50 острва укупне површине 36 km².

Геолошка историја

Анциловско језеро око 7.000 п. н. е..

Геолошки, депресија језера Ладога је грабенска и синклинална структура из протерозоикчког доба (прекамбријума). Ова „Ладога–Паша структура”, како је позната, садржи јотнијанске седименте. Током плеистоценских глацијација ова депресија је била делом ослобођена њених седиментних стена путем глацијалног продубљивања.[4] Током последљег глацијалног максимума, пре око 17.000 година, ово језеро је вероватно служило као канал у коме се концентрисао лед Феноскандинавске ледене плоче у ледену струју која је напајала глечерске режњеве даље на истоку.[5]

Историја

У средњем веку језеро је чинило витални део трговачког пута који је повезивао Варјаге (скандинавско племе Викинга) и Византију.

Између 1611. и 1715. године на највећем језерском острву Валам (рус. Валаам), је основан Валамски манастир (рус. Валаамский монастырь)

За време рата између Русије и Шведске који се водио од 1610. до 1617. године језеро су окупирали Швеђани. Године 1617. по миру у Стоблову, северна и западна обала је припала Шведској. После Великог северног рата, 1721. године, ове територије су Ништадским миром (рус. Ништадтский мир) враћене Русији. Касније, од 1812. до 1940. године северна обала језера је припадала Финској и језеро је чинило Руско-Финску границу. Међутим 1940. године обал је са Финско-Карелиском превлаком прикључена Совјетском Савезу.

За време опсаде Лењинграда (1941—1944), језеро Ладога је било једини излаз из опкољеног града. Лењинград се снабдевао намирницама преко залеђеног језера. Пут којим је зими град могао да комуницира са остатком Русије је називан „Пут живота“ (рус. Дорога Жизни).

Градови на обали језера Ладога

Галерија

Референце

  1. ^ Мала енциклопедија Просвета из 1959. године наводи ову бројку
  2. ^ Мала енциклопедија Просвета из 1959. године наводи ову бројку, руска википедија наводи 260 m
  3. ^ Мала енциклопедија Просвета из 1959. године наводи ову бројку, енглеска википедија наводи 4 m
  4. ^ Amantov, A.; Laitakari, I.; Poroshin, Ye (1996). „Jotnian and Postjotnian: Sandstones and diabases in the surroundings of the Gulf of Finland”. Geological Survey of Finland, Special Paper. 21: 99—113. Приступљено 27. 7. 2015. 
  5. ^ Stroeven, Arjen P.; Hättestrand, Clas; Kleman, Johan; Heyman, Jakob; Fabel, Derek; Fredin, Ola; Goodfellow, Bradley W.; Harbor, Jonathan M.; Jansen, John D.; Olsen, Lars; Caffee, Marc W.; Fink, David; Lundqvist, Jan; Rosqvist, Gunhild C.; Strömberg, Bo; Jansson, Krister N. (2016). „Deglaciation of Fennoscandia”. Quaternary Science Reviews. 147: 91—121. doi:10.1016/j.quascirev.2015.09.016. 

Литература

Спољашње везе