Лазо Шкундрић

С Википедије, слободне енциклопедије
Лазар Шкундрић
Lazo Škundrić.jpg
Лазо Шкундрић
НадимакЛазо
Место рођењаПрљево
Аустријско царствоАустријско царство
Место смртиПрљево
АустроугарскаАустроугарска монархија
РодПешадија
Године службе18481865.
ЧинХарамбаша
ЈединицаХајдуци

Лазар „Лазо“ Шкундрић (1825-1901) је био последњи лички хајдучки вођа (харамбаша: 1862-1865), родио се 1825. године у селу Прљеву (Лика) у српској православној породици, од оца Дане Шкундрића (17??-1850) и мајке Јање Букарица (17??-1842), која је пре удаје живела у Ервенику (северна Далмација).
Лазар се због хајдуковања (1849–1865) оженио релативно касно (1871) са Маријом Стојисављевић (из Велике Попине), са којом је имао синове Ђурђа (1873-19??) и Шпиру (1878-19??).

Порекло породице[уреди | уреди извор]

Породица Шкундрић, пореклом је из Херцеговине, где су се некада презивали Богуновићи[1], чијем братству и припадају[2], а о томе је сам Лазо оставио сведочанство у својим казивањима, када је на питање Будислава-Буде Будисављевића (1843–1919) А јесте ли старином одавле ви Шкундрићи?, одговорио:
„Нијесмо, господине, већ из Херцеговине. Кренуо нас Турчин, шукундједа, шта ли, мога јоште. Убио овај злотвора бега па морао бјежати и прешао у Босну поносну, равно на Бјелајско поље. Кад дознали бегови људи за нови им стан, притиснули моје старе, па овима било опет бјежати докле се не уставише у Паланци.“ („S ličke grude: priče“ - 1913)

Његов отац Дане и деда Јован Шкундрић пренели су му породичну традицију, како сам Лазо наводи:
„Дјед мој Јован и отац Дане, али зна се то и онако у племену. Дошла су у Паланку три брата и најамник, па отишао један брат с овцама у Велику Попину, а други с козама у Пељево гдје је ситногорице, а трећи брат остао у Паланци.“ („S ličke grude: priče“ - 1913)

Или:

Шкундрићи су се у Лици звали Богуновићи и род су са Ковачевићима, Бундалама, Цветичанима, а сви су се раније, у Лици звали Богуновићи. („Из старог завичаја: приповијести“ - 1927)

Приликом сусрета у Врелу (од 1900. године, ово место се зове - Зрмања-Врело, а од 1971. године - Зрмања Врело) 1890. године, између Буде Будисављевића и Лазе Шкундрића, забележена су казивања, последњег личког хајдучког харамбаше о његовом хајдуковању и пореклу.
Све пркупљене податке о Лази Шкундрићу, записао је и касније објавио Будисављевић у својим књигама „S ličke grude: priče“ (1913), односно „Из старог завичаја: приповијести“ (1914)

Попут огромне већине породица (са 36 различитих презимена) из братства Богуновића и његова породица (Шкундрић) имала је Крсну славу „Јовањдан“ (Свети Јован Крститељ).

Војничка каријера[уреди | уреди извор]

Своје војевање Лазар ће започети 1848. године, када су кренула анти-монархистичка револуционарна превирања (1848–1849) у неким деловима Аустријске царевине (нем. Kaisertum Österreich), када је мобилисан са својим старијим братом Ђурђем, те потом одлази на разна бојишта, а у царској војсци борио се (у оквиру 4 батаљона) у Бечу (нем. Wien) и у Темишвару (рум. Timișoara).

Хајдуковање[уреди | уреди извор]

У хајдуке Лазо Шкундрић одлази 1849. године, искористивши повратак из Мађарске, тј. пролазак своје јединице кроз Лику, па је после проласка Грачаца у селу Штикада дезертирао из аустrијске војске.
Шкундрић је био револтиран чињеницом, да мобилизација није равномерно обухватила све породице у Лици, јер су поред њега и његова два брата била мобилисана, а многе друге породице нису имале никог мобилисаног.
Најпре је кренуо у Далмацију, али тамо се због потера за дезертерима није могао дуже задржати, па је прешао у Срб (Лика), код свог рођака Тодора-Тодораша Шкундрића, хајдучког вође (харамбаша: 18??-1855).
Ова хајдучка чета је поред харамбаше (до Лазиног доласка) имала још осам људи: стричевиће Луку и Андрију Лабуса, Саву Шајицу и Николу Миладиновића, из Мале Попине (Лика), Тодора Стојсављевића, из Велике Попине (Лика), Саву Радишића, из Дабашнице (Лика), те Николу Манојловића и Јовицу Миљуша из Брувна (Лика).
После погибије харамбаше Тодора, старешинство прелази на Луку Лабуса (харамбаша: 1855-1862), који је хајдуковао 14 година (1848–1862).

Када се Лазо Шкундрић повукао из хајдучије, у Лици више није било хајдука, већ су они који су желели да се и даље баве тим „послом“, одлазили да се прикључе хајдучким дружинама у другим крајевима, па тако Личане налазимо код поунијаћеног Сербина Јосипа-Јоце Удманића (харамбаша: 1843-1867) из Поповаче у Мославини, где су се обрели лички хајдуци Теодор и Јован Узелац, Иван Штимац, Ђорђе Слијепчевић и Миле, Стево и Марко Лончар, односно неки други код харамбаше Петра Личанина, који је од 1866. године хајдуковао у околини Сиска, Пакраца и Петриње.

Лика после повлачења Лазе Шкундрића[уреди | уреди извор]

Лист Народне странке „Novi Pozor“ (почео је да излази у Бечу 1. 9. 1867. године), у броју 35., од 15. 10. 1867. године, наводи да је након помиловања харамбаше Лазе Шкундрића у Лици остала још само тројица хајдука (Дошен, Ђукић и Јеловац), који су се повезали са далматинским хајдуцима и „čine nam velikih neprilikah“, које је до 1866. године предводио харамбаша Симо Ковалевић, а потом Томо Ковачевић.

Тек је између 1870. и 1871. године коначно заустављена хајдучија, када су похватани или поубијани последњи лички хајдуци, који су хајдуковали широм данашње Републике Хрватске и Босне и Херцеговине.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Бокан, Бранко Ј.: „Opština Sanski Most“, Dio I, do jula 1941 (Београд: „Борба“, 1974, стр. 97)
  2. ^ Цвијић Јован Т. & Карановић, Милан: „Насеља и порекло становништва“ Књига 20, Српски етнографски зборник Књига XXXV (Београд: Српска краљевска академија, 1925, стр. 350)

Литература[уреди | уреди извор]

  • Павличевић Драгутин: „Hajdučija u Hrvatskoj 60. godina 19. Stoljeća“ (Загреб: Радови Завода за хрватску повијест Филозофског факултета, Vol.20 No.1., 1987)
  • Будисављевић Буде: „S ličke grude: priče“ (Загреб: Matica hrvatska, 1913)
  • Mrakužić, Stjepan: „Pedesetgodišnjica hajduštva Udmanićeva na Kotarima“ (Самобор: „Samoborski list“, бр. 22, 1914)
  • Будисављевић, Буде: „Из старог завичаја: приповијести“, „Књиге Матице српске“ бр. 45 (Нови Сад: „Матица српска“, 1914)
  • Вулетић, Вид Вукасовић: „Posljednji hajduci u Lici i u drugim našim krajevima“ (Београд: Братство XVIII, 1924)
  • Цвијић Јован Т. & Карановић, Милан: „Насеља и порекло становништва“ Књига 20, Српски етнографски зборник Књига XXXV (Београд: Српска краљевска академија, 1925)
  • Makanec, Alfred: „Pogibija zadnjeg hajduka ličkog T. Kovačevića i družine“ (Загреб: „Novosti“, број 23, 1927)
  • Бокан, Бранко Ј.: „Opština Sanski Most“, Dio I, do jula 1941 (Београд: „Борба“, 1974)

Галерија[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]