Лазо Шкундрић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Лазар Шкундрић
Lazo Škundrić.jpg
Лазо Шкундрић
НадимакЛазо
Место рођењаПрљево
Аустријско царствоАустријско царство
Место смртиПрљево
АустроугарскаАустроугарска монархија
РодПешадија
Године службе18481865.
ЧинХарамбаша
ЈединицаХајдуци

Лазар „Лазо“ Шкундрић (1825-1901) је био последњи лички хајдучки вођа (харамбаша: 1862-1865), родио се 1825. године у селу Прљеву (Лика) у српској православној породици, од оца Дане Шкундрића (17??-1850) и мајке Јање Букарица (17??-1842), која је пре удаје живела у Ервенику (северна Далмација).
Лазар се због хајдуковања (1849-1865) оженио релативно касно (1871) са Маријом Стојисављевић (из Велике Попине), са којом је имао синове Ђурђа (1873-19??) и Шпиру (1878-19??).

Порекло породице[уреди]

Породица Шкундрић, пореклом је из Херцеговине, где су се некада презивали Богуновићи[1], чијем братству и припадају[2], а о томе је сам Лазо оставио сведочанство у својим казивањима, када је на питање Будислава-Буде Будисављевића (1843-1919) А јесте ли старином одавле ви Шкундрићи?, одговорио:
„Нијесмо, господине, већ из Херцеговине. Кренуо нас Турчин, шукундједа, шта ли, мога јоште. Убио овај злотвора бега па морао бјежати и прешао у Босну поносну, равно на Бјелајско поље. Кад дознали бегови људи за нови им стан, притиснули моје старе, па овима било опет бјежати докле се не уставише у Паланци.“ („S ličke grude: priče“ - 1913)

Његов отац Дане и деда Јован Шкундрић пренели су му породичну традицију, како сам Лазо наводи:
„Дјед мој Јован и отац Дане, али зна се то и онако у племену. Дошла су у Паланку три брата и најамник, па отишао један брат с овцама у Велику Попину, а други с козама у Пељево гдје је ситногорице, а трећи брат остао у Паланци.“ („S ličke grude: priče“ - 1913)

Или:

Шкундрићи су се у Лици звали Богуновићи и род су са Ковачевићима, Бундалама, Цветичанима, а сви су се раније, у Лици звали Богуновићи. („Из старог завичаја: приповијести“ - 1927)

Приликом сусрета у Врелу (од 1900. године, ово место се зове - Зрмања-Врело, а од 1971. године - Зрмања Врело) 1890. године, између Буде Будисављевића и Лазе Шкундрића, забележена су казивања, последњег личког хајдучког харамбаше о његовом хајдуковању и пореклу.
Све пркупљене податке о Лази Шкундрићу, записао је и касније објавио Будисављевић у својим књигама „S ličke grude: priče“ (1913), односно „Из старог завичаја: приповијести“ (1914)

Попут огромне већине породица (са 36 различитих презимена) из братства Богуновића и његова породица (Шкундрић) имала је Крсну славу „Јовањдан“ (Свети Јован Крститељ).

Војничка каријера[уреди]

Своје војевање Лазар ће започети 1848. године, када су кренула анти-монархистичка револуционарна превирања (1848-1849) у неким деловима Аустријске царевине (нем. Kaisertum Österreich), када је мобилисан са својим старијим братом Ђурђем, те потом одлази на разна бојишта, а у царској војсци борио се (у оквиру 4 батаљона) у Бечу (нем. Wien) и у Темишвару (рум. Timișoara).

Хајдуковање[уреди]

У хајдуке Лазо Шкундрић одлази 1849. године, искористивши повратак из Мађарске, тј. пролазак своје јединице кроз Лику, па је после проласка Грачаца у селу Штикада дезертирао из аустrијске војске.
Шкундрић је био револтиран чињеницом, да мобилизација није равномерно обухватила све породице у Лици, јер су поред њега и његова два брата била мобилисана, а многе друге породице нису имале никог мобилисаног.
Најпре је кренуо у Далмацију, али тамо се због потера за дезертерима није могао дуже задржати, па је прешао у Срб (Лика), код свог рођака Тодора-Тодораша Шкундрића, хајдучког вође (харамбаша: 18??-1855).
Ова хајдучка чета је поред харамбаше (до Лазиног доласка) имала још осам људи: стричевиће Луку и Андрију Лабуса, Саву Шајицу и Николу Миладиновића, из Мале Попине (Лика), Тодора Стојсављевића, из Велике Попине (Лика), Саву Радишића, из Дабашнице (Лика), те Николу Манојловића и Јовицу Миљуша из Брувна (Лика).
После погибије харамбаше Тодора, старешинство прелази на Луку Лабуса (харамбаша: 1855-1862), који је хајдуковао 14 година (1848-1862).

Када се Лазо Шкундрић повукао из хајдучије, у Лици више није било хајдука, већ су они који су желели да се и даље баве тим „послом“, одлазили да се прикључе хајдучким дружинама у другим крајевима, па тако Личане налазимо код поунијаћеног Сербина Јосипа-Јоце Удманића (харамбаша: 1843-1867) из Поповаче у Мославини, где су се обрели лички хајдуци Теодор и Јован Узелац, Иван Штимац, Ђорђе Слијепчевић и Миле, Стево и Марко Лончар, односно неки други код харамбаше Петра Личанина, који је од 1866. године хајдуковао у околини Сиска, Пакраца и Петриње.

Лика после повлачења Лазе Шкундрића[уреди]

Лист Народне странке „Novi Pozor“ (почео је да излази у Бечу 1. 9. 1867. године), у броју 35., од 15. 10. 1867. године, наводи да је након помиловања харамбаше Лазе Шкундрића у Лици остала још само тројица хајдука (Дошен, Ђукић и Јеловац), који су се повезали са далматинским хајдуцима и „čine nam velikih neprilikah“, које је до 1866. године предводио харамбаша Симо Ковалевић, а потом Томо Ковачевић.

Тек је између 1870. и 1871. године коначно заустављена хајдучија, када су похватани или поубијани последњи лички хајдуци, који су хајдуковали широм данашње Републике Хрватске и Босне и Херцеговине.

Референце[уреди]

  1. ^ Бокан, Бранко Ј.: „Opština Sanski Most“, Dio I, do jula 1941 (Београд: „Борба“, 1974, стр. 97)
  2. ^ Цвијић Јован Т. & Карановић, Милан: „Насеља и порекло становништва“ Књига 20, Српски етнографски зборник Књига XXXV (Београд: Српска краљевска академија, 1925, стр. 350)

Литература[уреди]

  • Павличевић Драгутин: „Hajdučija u Hrvatskoj 60. godina 19. Stoljeća“ (Загреб: Радови Завода за хрватску повијест Филозофског факултета, Vol.20 No.1., 1987)
  • Будисављевић Буде: „S ličke grude: priče“ (Загреб: Matica hrvatska, 1913)
  • Mrakužić, Stjepan: „Pedesetgodišnjica hajduštva Udmanićeva na Kotarima“ (Самобор: „Samoborski list“, бр. 22, 1914)
  • Будисављевић, Буде: „Из старог завичаја: приповијести“, „Књиге Матице српске“ бр. 45 (Нови Сад: „Матица српска“, 1914)
  • Вулетић, Вид Вукасовић: „Posljednji hajduci u Lici i u drugim našim krajevima“ (Београд: Братство XVIII, 1924)
  • Цвијић Јован Т. & Карановић, Милан: „Насеља и порекло становништва“ Књига 20, Српски етнографски зборник Књига XXXV (Београд: Српска краљевска академија, 1925)
  • Makanec, Alfred: „Pogibija zadnjeg hajduka ličkog T. Kovačevića i družine“ (Загреб: „Novosti“, број 23, 1927)
  • Бокан, Бранко Ј.: „Opština Sanski Most“, Dio I, do jula 1941 (Београд: „Борба“, 1974)

Галерија[уреди]

Види још[уреди]