Лахмиди

Из Википедије, слободне енциклопедије
Лахмидско краљевство / Лахмиди
اللخميون
بنو لخم /

Лахмиди


LakhmidsVassal.png
Карта Лахмидске краљевине у 6.веку.
Географија
Континент Азија
Регија Блиски исток, Месопотамија, Ирак, Кувајт, Бахреин, Персијски залив,
Главни град Ал-Хира
Друштво
Службени језик Арапски, Персијски[1]
Религија Хришћанство (Црква Истока)
Политика
Облик државе Монархија
 — краљ Амр I ибн Ади
  Азадбех
Историја
Историјско доба Стари векКасни Средњи век
 — Оснивање 268. н. е.
 — Укидање 633.
 — Статус Бивша држава
Догађаји  
 — Оснивање Ал-Хире 300-тих г.н.е.
Земље претходнице и наследнице
Лахмида
Претходнице: Наследнице:
Vexiloid of the Roman Empire.PNG Римско царство Сасанидско царство Derafsh Kaviani.png
Портал:Историја

Лахмиди (арапски: اللخميون‎‎) или Бану Лакхм (بنو لخم) су представљали арапску краљевину у јужном Ираку са својом престоницом у граду Ал-Хири од око 260. године н.е. до 633. године н.е. Они су углавном периодично били су Сасанидски савезници и клијенти као један од главних учесника византијско-персијских ратова.[2]

Досељавањем арапских племена из Јемена на подручје јужног Ирака, долази до стварања Лахмидске краљевине , која бива угрожена од номадских арапских племена са Арабијског полуострва због чега постаје вазал Сасанида као би се заштитила. Лахмиди под утицајем персијанаца примају хришћанство поставши несторијанци под управом Цркве Истока , јер су персијанци највише толерисали овај облик хришћанства. У посредничким ратовима које су Сасаниди преко њих водили против Византије и њених савезника Гасанида одиграли су кључну улогу. Сасанидском анексијом краљевина престаје да постоји , тиме нестаје тампон држава између персије и Арабијског полуострва што се показало пресудним за предстојећу исламску инвазију и појаву ислама.

Историја[уреди]

Персијски рукопис из 15. века описује изградњу утврђења Хоранк у Хири престоном граду Лахмида.
Блиски исток 565. године, приказује Лахмиде и њихове суседе.

Лахмидку краљевину је основало племе Лакхум које се доселило из данашњег Јемена у 2. веку и владало Бану Лахком, отуда је и дат назив држави. Оснивачем династије сматра се “Амр” чији је син Имру ел Кајс (не треба га мешати са Имру ел Каисом који је живео у 6. веку) за кога западни аутори тврде да је прихватио хришћанство.

Имру ел Кајс је сањао о уједињеном и независном арапском краљевству, и следећи свој сан, заузео велики број градова на Арабијском полуострву. Он је тада ствара велику војску и претвара своју краљевину у поморску силу, сачињену од бродова који су крстарили дуж обале данашњег Бахреина. Са овог положаја нападао је приобалне градове Ирана — који је у то време био у грађанском рату, због међудинастичких сукоба око права на наслеђивање престола — чак је вршио препаде и на постојбину царске династије Сасанида покрајину Фарс.

Персијанци су 325. године предвођени Шапуром II, покренули поход против ове арапске краљевине. Када је Имру ел Кајс схватио да се моћна персијска војска састављена од 60 000 војника приближава његовом краљевсту, затражио је помоћ од Византијског царства. Констанције II је обећао да ће му помоћи, али није био у могућности да му ту помоћ пружи када му је била најпотребнија. Персијанцу су напредовали ка Хири,и у низу победоносних битака око града Хире и су самом граду као и у околним градовима.

Војска Шапура II је победила војску Лахмида и заузела њихову престоницу Хиру. Приликом тога, малади Шапур понео се веома насилно. Поставио је за владара Авс ибн Калама и повукао своју војску.

Имру ел Кајс је успео да побегне у Бахреин, поневши са собом свој сан о уједињењу арапских народа под њим, зати одлази у Сирију тражећи обећану помоћ од Констанција II која се никада није ни добио, тако да је тамо остао све до своје смрти. Са његовом смрћу завршио се сан о уједињеној арапској краљевини , и престао све до доласка ислама када се та идеја поново јавила. Након своје смрти, сахрањен је у граду Нимрах у Сиријској пустињи. Надгробни натпис на његовој гробници написан је изузетно сложеном врстом писма. Недавно се поново појавило интересовање за овај натпис и појавиле су се нове контроверзе у вези са његовим прецизним значењем. Сада је извесно да је Имру ел Кајс носио титулу “Краљ свих арапа” и да се у натпису такође тврди да је успешно водио поход широм читавог северног и централног дела Арабијсог полуострва, све до границе Наџрана.

Две године након његове смрти, тачније 330. године, избио је устанак против власти Авс ибн Калама који је том приликом убијен, а наследио га је на престолу сина Имру ел Кајса, Амр-а. Након тога, лахмимидки главни ривали постају Гасаниди, који су били савезници Сасандског архинепријатеља Византије. Највероватније је, да је Лахмидско краљевство било центар Цркве Истока (несторијанства), чије успостављање су помогли Персијанци, према којима су пресијски владари били знатно толерантнији него према другим облицима хришћанства, као би била супарник Православној цркви у Византијском царству.

Лахмиди су остали под њихивим утицајем током целог 6. века. Ипак, 602. Године последњи лахмидски краљ Ел Нуман III ибн ел Мундир бива осуђен на смрт и погубљен по наредби Сасанидског цара Хозроја II, због лажних сумњи да је издајник, а Лахмидска краљевина бива анектирана.

Данас се сматра да је анексија Лахмидског краљевства била један од главних узрока пропасти Сасанидског царства и Муслиманског освајања Персије након сасанидског пораза у Бици код Хире од Халид ибн ел Валида.[3] Од тада, град је напуштен и материјал из њега искоришћен је за обнову Куфе, његовог разрушеног града копије.

Битка код Ди Кара окупила је мањи део Арапа из јужног Ирака против персијске војске 609. године. Према арапском историчару Абу Убадаху (преминуо 824. године ), Хозроје II је био љут на краља , Ел Нумана III ибн ел Мундира, због одбијања да му да своју ћерку за жену , па је наредио да га утамниче. Након тога Хозроје је послао трупе како би повратио власт Нуманове породице и заштитио их, али Хани ибн Масуд (Нуманов пријатељ) је то одбио, и арапске снаге Сасанидског царства су уништене у Бици код Дихи Кара, близу Хире, престонице Лахмида. Хира се налазила нешто мало јужније од данашњег града Куфа у Ираку.

Занимљивости о Лахмидкој краљевини[уреди]

Лахмидска династија и њени потомци[уреди]

Оснивач као и већина владара краљевине потичу од династије (племена) Бану Лахм .

Многе данашње династије из јужног дела Арабијског полуострва тврде да потичу од Лахмида као што су Мандхарис из Омана,Ирака и Уједињених Арапских Емирата, Наманиси од Омана и моћно племе либанских Друза по имену Арслан .

Лахмидски владари[уреди]

Владар Ал-Хире Владавина
1 Амр I ибн Ади 268–295. год.н.е.
2 Имру ел Кајс I ибн Амр 295–328. год н.е.
3 Амр II ибн Имру ел Кајс 328–363. год.н.е.
4 Авс ибн Калам (нединастички) 363–368. год.н.е.
5 Имру ел Кајс II ибн Амр 368–390. год.н.е.
6 Ел Нуман I ибн Имру ел Кајс 390–418. год.н.е.
7 Ел Мундир I ибн ел Нуман 418–462. год.н.е.
8 ел-Асвад ибн ел-Мундир 462–490. год.н.е.
9 ел-Мундир II ибн ел-Мундир 490–497. год.н.е.
10 Ел Нуман II ибн ел Асвад 497–503. год.н.е.
11 Абу Џафур ибн Алкама (нединастички, непоуздани извори) 503–505. год.н.е.
12 Ел Мундир III ибн ел Нуман 503/5–554. год.н.е.
13 Амр III ибн ел Мундир 554–569. год.н.е.
14 Кабус ибн ел Мундир 569–573. год.н.е.
15 Сухраб (персијски гувернер ел-Хире) 573–574. год.н.е.
16 Ел Мундир IV ибн ел Мундир 574–580. год.н.е.
17 Ел Нуман III ибн ел Мундир 580–602. год.н.е.
18 Ијас ибн Кабишах ел Таи (нединастички)

са Нахираганом (Персијским гувернером)

602–611. год.н.е.
19 Азадбех (персијски гувернер)

након њега муслиманско освајање Персије

368–390. год.н.е.

Породице Ел Мандхари/ Ел Намани[уреди]

Племена Мандхари и Намани су потомци Лахмида на простору Персијског залива. Они су највећим делом припадници исте породице, са незнатним разлика и ситнијим особеностима. Основна разлика је у томе што породица Намани прати своје порекло уназад до Ел Нумана III ибн Мундира док је породица Мандхари своје порекло прати од његовог деде : краља Ел Мундира ибн Имру Кајса, али значајан број припадника племена Ел Мандхари су потомци краља Ел Нумана III ибн ел Мундира. Обе породице се углавном налазе у Ираку, Јемену, Уједињеним Арапским Емиратима и Султанату Оман. Обе породице су добро познати по својим члановима која се баве трговином и обављају одговорне дужности у правосуђу.

Династија Ел Абади[уреди]

Ова породица посебно потиче од Лахмида који су управљали историјском обашћу данас познатом као Андалузија : Ел Андалуз, познате као Абадиди. Чланови ове породице су ограничени на потомке деде моћног краља Абабида, Абу ел Касим Мухамед ибн Абада, који је ракао да је потомак Лахмидског краља Ел Нумана III ибн ел Мундира, што чланове ове породице чини династичким члановима по филогеничком стаблу исто као и породице Мандахари и Намани.[4] Ова династија се угасила по мушкој линији смрћу принчева Рашида и Елраи-а који су убијени. Најистакнутији члан Абадиса био је Ел Мутамид ибн Абад, који је владао таифом Севиљом (јужни Португал и Шпанија), која је била највећа и најславнијих од свих муслиманских таифа Андалузије. Његов ковчег се налази у Мароку, тачније у Маракешу.[5]

Из литературе[уреди]

Песници описују Ал-Хиру као рај на земљи; један арапски путописац опсао је пријатну климу града и његову лепоту овим речима: “Један дан у Ал-Хири бољи је него годину дана лечења”. Рушевине Ал-Хире леже 3 km јужно од Куфе на западној обали Еуфрата.

Референце[уреди]

  1. Tafażżolī, A. „ARABIC LANGUAGE ii. Iranian loanwords – Encyclopaedia Iranica”. www.iranicaonline.org (на језику: енглески). Encyclopedia Iranica. Приступљено 8. 2. 2017. »Some of the Arab poets of the Lakhmid court, including ʿAdī b. Zayd and Aʿšā, were well versed in Middle Persian and acquainted with Iranian culture.« 
  2. LAKHMIDS — Encyclopaedia Iranica
  3. Iraq After the Muslim Conquest By Michael G. Morony. стр. 233.
  4. الموسوعة الشاملة - دروس للشيخ محمد الحسن الددو الشنقيطي
  5. A Visit To The Tomb Of Al

Литератира[уреди]