Пољско-шведски рат (1655—1660)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Jump to navigation Jump to search
Други северни рат
Tåget över bält2.jpg
Други северни рат
Време: 1655-1660
Место: Данска-Норвешка, Шведска, Пољско-Литванска унија, Северна Америка
Резултат: Победа Шведске
Сукобљене стране
Шведско царство
Маркгрофовија Бранденбург
Велика Кнежевина Литванија
Кнежевина Трансилванија
Козачки хетманат
Влашка
Молдавија
Пољско-Литванска унија
Данска-Норвешка
Хабзбуршка монархија
Руско царство
Кримски канат
Низоземска република
Команданти и вође

Карл X Густаф Шведски

Ференц II Ракоци

Јан II Казимир

Стефан Чарњецки
Јачина
око 40.000 Швеђана, 14-18.000 Немаца и 40.000 Ердељаца око 24.000 војника и 50.000 устаника
Жртве и губици
Тешки Тешки, цела земља опустошена
Овај чланак је део серије о историји Пољске
Историја Пољске
Herb Polski.svg

Шведско-пољски рат или Други северни рат вођен у периоду 1655—1660. године трећи је ратни сукоб Шведске и Пољске. Овај рат је у Пољској историографији познат као "Потоп".

Увод[уреди]

Криза у Пољској и Литванији[уреди]

Пољско-литванска унија, под влашћу изабраног краља Јана Казимира, пролазила је средином 17. века кроз велике тешкоће.

Први проблем био је устанак козака Богдана Хмељницког у савезу са Татарима, који је од 1648. захватио читаву Украјину.

Други проблем била је политичка анархија, пошто је изборна краљевска власт била је ослабљена у корист Сејма, скупштине племића, који је од 1651. усвојио "liberum veto", по којем је један глас против био довољан да поништи сваку одлуку већине: тако су и извршна, и законодавна власт у Пољској постале потпуно беспомоћне.[1]

Рат са Русијом[уреди]

Да ситуација буде гора, украјински козаци су се 1654. покорили Русији, и у Руско-пољском рату (1654—1667) руска војска је готово без отпора заузела Украјину и Белорусију , 8. августа 1655. заузела и спалила Вилно, престоницу Литваније и опсела Лавов.

Заузетост Пољске на истоку је искористио Шведски краљ, Карл X Густав, коме је као повод за рат послужила претензија Јана Казимира, из шведске династије Ваза, на шведску круну.[2]

Рат[уреди]

Пољска и Литванија за време Потопа.

Издаја великаша и шведска окупација[уреди]

Од 1. јула 1655. године Карл X Густав је са око 40.000 војника, уз помоћ издаје литванских и дела пољских феудалаца, продро је преко Поморја, Бранденбурга и Литваније у Пољску. Већ 8. септембра 1655. заузео је Варшаву и већи део пољске територије, готово без отпора,[3] пошто су пољска властела, па чак и војска прешле на његову страну.[2] Јан Казимир је побегао у Аустрију и успостављен је окупаторски режим, којим је највише било погођено сељаштво и католичка црква.[3]

Протестантска шведска војска, пљачкајући села и градове и скрнавећи католичке цркве и манастире, изазвала је побуну католичког становништва Пољске[2].

Устанак и ослобођење Варшаве[уреди]

Чувени манастир Јасна Гора, код Ченстохове, успешно се одупро шведској опсади, што је читава католичка Пољска поздравила као чудо: верски занос је ојачао, и католички свештеници подигли су пољске сељаке на оружје.[2]

Међународна ситуација се променила крајем 1655., када кримски Татари постају савезници Пољака и присиљавају Русе на повлачење. Јан Казимир се враћа у земљу, и почиње општи рат против Швеђана.[1]

До маја 1656. године ослобођен је већи део Литваније, Пољске с Варшавом и низом других градова. Швеђани се повлаче, а тада их напушта и већина пољских феудалаца.[3]

Инвазија Бранденбурга и Трансилваније[уреди]

Шведски краљ Карло X закључује 1656. споразум с Бранденбургом против Пољске. Шведске снаге, појачане бранденбуршким (14-18.000 људи) прелазе у офанзиву у јулу 1656., поново заузимају Варшаву и приморавају устанике на повлачење, али даље напредовање Швеђана омета Царска Русија, која крајем 1655. године прекида рат са Пољском и објављује рат Шведској због Финске и Ливоније. Руска офанзива против Швеђана на прибалтику олакшава напредовање пољских устаника.[3]

У таквој ситуацији, 1657. године Шведска склапа савез са Фрањом Ракоцијем, кнезом Трансилваније, о подели Пољске. Трансилванске снаге (око 40.000 људи) у јулу 1657. године продиру преко Карпата у Пољску и спајају се са Швеђанима. Пољска склапа савез са Данском, коме се маја 1658. године придружује и Аустрија, након чега се и Бранденбург окреће против Швеђана. Шведске и ердељске снаге натеране су на повлачење из Пољске.[3]

Да би повратили своје поседе у Украјини и Белорусији, пољски феудалци већ у јуну 1658. настављају рат против Русије, која склапа мир са Шведском.[3]

Мир у Оливи[уреди]

Пољска води рат на две стране, али ипак успева да потисне Швеђане из највећег дела балтичких приморских области, па чак 1658-59. пољска војска учествује у борбама против Швеђана у Данској.[3]Међутим, због све већег ангажовања у рату против Русије, а под притиском Француске, Енглеске и Холандије, Пољска је принуђена да 1660. године закључи мир у Оливи са Шведском. По одредбама овог мира, Пољска је задржала Померанију[1], али је шведско присуство на Балтику угрожавало њен суверенитет[3].

Последице[уреди]

Рат се завршио Пировом победом за Пољско-литванску унију: Швеђани су присљени да се повуку, али готово цела земља је била разрушена.

Јан Казимир се миром у Оливи 1660. одрекао полагања права на шведски трон и Швеђанима је предао Ливонију и град Ригу.

Рат са Русијом настављен је све до 1667. : миром у Андрусову Пољска је уступила Русији Смоленск, Кијев и Украјину источно од Дњепра[1].

Уговорима у Оливи и Андрусову Пољско-литванска унија изгубила је петину територије, док су људски и материјални губици били огромни, а равнотежа снага у источној Европи окренула се у корист Русије[1].

У пољској култури[уреди]

Овај рат је детаљно описан у роману "Потоп" пољског нобеловца Хенрика Сјенкјевича из 1886.[4]

Пољски филм "Потоп" снимљен је 1974[5].

Види још[уреди]

Извори[уреди]

  • Војна енциклопедија, том 9 (656) (COBISS.SR 3980808)
  • Henryk, Sienkiewicz (1989). Potop. Knežević, Lazar R. Gornji Milanovac: Dečje novine. ISBN 978-86-367-0277-2. OCLC 781178380. 
  • R., Živojinović, Dragoljub (2000). Uspon Evrope, 1450-1789 (4. dopunjeno izd изд.). Beograd: Službeni list SRJ. ISBN 978-86-355-0446-9. OCLC 54529759. 
  • Дјурант, Вил. Доба Луја XIV : историја европске цивилизације у доба Паскала, Молијера, Кромвела, Милтона, Петра Великог, Њутна и Спинозе : 1648-1751 / Вил Дјурант ; [превео с енглеског Љубомир Величков]. Београд : Војноиздавачки завод : Народна књига, 2004 (Београд : Војна штампарија). стр. 439—440. ISBN 978-86-331-1599-5. 

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 R., Živojinović, Dragoljub (2000). Uspon Evrope, 1450-1789 (4. dopunjeno izd изд.). Beograd: Službeni list SRJ. ISBN 978-86-355-0446-9. OCLC 54529759. 
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 Дјурант, Вил. Доба Луја XIV : историја европске цивилизације у доба Паскала, Молијера, Кромвела, Милтона, Петра Великог, Њутна и Спинозе : 1648-1751 / Вил Дјурант ; [превео с енглеског Љубомир Величков]. Београд : Војноиздавачки завод : Народна књига, 2004 (Београд : Војна штампарија). стр. 439—440. ISBN 978-86-331-1599-5. 
  3. 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 3,5 3,6 3,7 Gažević, Nikola (1970—1976). Vojna enciklopedija / [glavni urednik Nikola Gažević]. Beograd : Vojnoizdavački zavod, (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske). стр. 656,књига 9. 
  4. ^ Henryk, Sienkiewicz (1989). Potop. Knežević, Lazar R. Gornji Milanovac: Dečje novine. ISBN 978-86-367-0277-2. OCLC 781178380. 
  5. ^ Hoffman, Jerzy (14. 5. 1975), The Deluge, Daniel Olbrychski, Malgorzata Braunek, Tadeusz Lomnicki, Приступљено 21. 4. 2018 

Литература[уреди]

  • Дјурант, Вил. Доба Луја XIV : историја европске цивилизације у доба Паскала, Молијера, Кромвела, Милтона, Петра Великог, Њутна и Спинозе : 1648-1751 / Вил Дјурант ; [превео с енглеског Љубомир Величков]. Београд : Војноиздавачки завод : Народна књига, 2004 (Београд : Војна штампарија). стр. 439—440. ISBN 978-86-331-1599-5.