Историја Летоније

Не поистовећивати са историја Литваније.

Историја Летоније, односно историја Латвије, обухвата општу историју државног подручја Летоније (лет. Latvija), почевши од најстаријих времена до савременог доба. Данашњој Летонији припадају разне историјске области, чија се старија прошлост одликовала многим регионалним специфичностима (Ливонија, Курландија и друге), тако да је коначно геополитичко обједињавање тих простора извршено тек након 1918. године, стварањем савремене државе Летоније.

Праисторија и антика

Балтичка племена око 1200. године

Већ током праисторије, на ширем подручју данашње Летоније и суседних балтичких држава обитавали су преци разних угро-финских племена, а потом и разних балтичких племена, међу којима су били и преци Летонаца.

Током протоисторијског и античког приода, преко тог подручја водили су токови ране трговине јантаром, а према каснијим хроничарима главна „цеста од Викинга до Грка” простирала се од Скандинавије преко балтичких и суседних словенских земаља све до Византијског царства.

Средњи век

Ливонска конфедерација 1260. године

Током раног средњег века, међу балтичким племенима издвајају се Курши (Kuren), Латгали (Latgallian), Сели (Selonian), Земгалци (Semigallian) (летонски: kurši, latgaļi, sēļi, zemgaļi). Латгали су били најбројније и најнапредније племе. Док су Курши због своје ратоборне политике прозвани „балтичким викинзима”, Земгалци и Сели су били изразито мирољубиви.

У 12. веку формиране су балто-летонске државе Талава и Јерсика, а поткрај истог века започиње и продор данских и немачких феудалаца.

Посебан значај временом добија североисточна област Ливонија (названа по племену Лива које је живело у приобаљу и прво дошло у контакт са немачким трговцима). Управо су ти трговци ширили хришћанство у Ливонији и околним областима, мада је дошло до отпора локалног становништва. По дозволи римског папе, у првој половини 13. века земљом је овладао крсташки немачки витешки ред (Ливонијско братство мача, Schwertbrüder), који се заједно с Ришком надбискупијом и градом Ригом (основали су га Немци 1201. године) сјединио у Ливонску конфедерацију. Од 1282. године Рига се (а касније и градови Цесис, Лимбажи, Кокнесе и Валмијера) придружила трговачком удружењу немачких градова, Ханзеатска лига (Ханза). Рига је тако постала важно трговачко средиште на западној обали Балтичког мора које је одржавало блиске контакте са Западном Европом.

Ливонска конфедерација (која се састојала од разних области у данашњој Летонији и Естонији) одржала се до Ливонског рата (1559–1583), након чега је мањи део данашње Летоније припао Данцима и Швеђанима, а већи део (1561) пољско-литванској држави.

Ливонско војводство (1561—1621)

Ливонијско војводство (1561-1621)

  Пољско краљевство

  Прусија, пољски вазал

  Надводвојство Литванија

  Курландија, poljski vazal

  Ливонија

  Шведска и Данска Естонија

За време Ливонског рата 1561. године, североисточна област звана Ливонија постала је вазално војводство под врховном влашћу Велике кнежевине Литваније. Осам година касније, 1569. године, када су Литванија и Краљевина Пољска склопиле Пољско-литванску државну заједницу, Ливонија је постала њен део.

Ливонска краљевина (1570—1578)

Настојећи да прошири утицај према западним областима, војска руског цара Иванаа Грозног је заузела Полоцк (1563) и Парну (1575), похаравши разне крајеве у Великој кнежевини Литванији све до Вилњуса. настојећи да прошири утицај на Ливонију, поставио је данског принца Магнуса за краља Ливоније (1570), али убрзо се са њим разишао. Руска војска је освојила готово целу Ливонију осим Риге и Ревела. Након бројних пораза од Руса, ливонијски краљ Магнус је 1578. године признао власт Пољске и повукао се у Курландију, одричући се целе Ливоније.

Ливонија у Пољско-литванском савезу (1578—1700)

Јохан Кристоф Бротце, Рига 1650.

Пољско-литвански краљ Стефан Батори је, уз потпору Османског царства (1576), одговорио на руске нападе са три контранапада на Москву, у покушају да трајно одвоји Ливонско краљевство од московских територија. У првом нападу 1579. године с 22.000 војника освојио је Полотск, у другом 1580. године са 29.000 војника освојио је Велику Луку, а 1581. године с 100.000 војника започео је опсаду Пскова. С друге стране, Фредерик II Дански је безуспешно ратовао против Шведске и Пољске (1577–1582), те је потписао споразум са шведским краљем Јоханом III 1580. године дарујући му поседе у Ливонији. Русија је признала пољско-литванску власт над Ливонским војводством (Ducatus Ultradunensis) 1582. године. Након смрти бившег ливонског краља Магнуса (1583), Пољска је извршила инвазију на његово војводство Курландију, а Фридрик II је одлучио да се одрекне права на наследство тог војводства и да га прода Пољацима. Осим острва Сареме, Данска је напустила источну обалу Балтика до 1585. године.

Од 1598. област Ливонија је била подељена на:

• Војводство Венден (województwo wendeńskie, Цесис)
• Војводство Dorpat (województwo dorpackie, Дорпат)
• Војводство Парну (województwo parnawskie, Парну)

Курландско војводство 1740. године.

Током 17. века, Војводство Курландија и Семигалија остварило је огроман економски напредак. Чак је установило две колоније, једну на речном острву на реци Гамбији, а другу на острву Тобаго у Карипском мору). И данас на тим острвима постоје имена места из тог времена.

Након Пољско-шведског рата (1600–1629) Рига је доспела под шведску власт 1621. године и ускоро је постала највећи и најразвијенији шведски град у источним балтичким земљама. У то доба Видземе се сматрала „Шведском житницом”, јер је опскрбљавала целу Шведску житом. Остатак Летоније је остао у пољским рукама до друге поделе Пољске 1793. године када је припала Русији.

Културално и књижевно напредовање Летонаца се такође одвило током 17. веку, упоредо са развојем заједничког (књижевног) летонског језика (летонски: latviešu valoda)

Између Шведске и Русије

Градска кућа у Риги у 17. веку

Миром у Оливи (1660) Пољско-литванска државна заједница је већи део летонских области препустила Шведској (осим јужних крајева). Велики северни рат (1700–1721) између Шведске и Русије вођен је управо због територије Ливоније (у данашњој Летонији) и контроле славног и богатог града Риге. Године 1710, руски цар Петар Велики је успео да освојити покрајину Видземе преко које је до Риге одржавао пут према Балтику, а тиме и Западној Европи. Миром у Ништаду Шведска је своје подручје у Ливонији препустила Русији која тада под своју власт ставља велики део данашње Летоније.

Биста песника Јаниса Рајниса у Даугавпилсу.

Под руском влашћу, североисточне области су организоване као Ливонска губернија са седиштем у Риги, док су западне области уређене као Курландска губернија, са седиштем у Јелгави. Године 1817-1819. укинуто је кметство у летонским областима, а 1849. године је уведен закон којим је омогућено стварање сељачких имања. Реформе су касниле у Латгалији где је кметство укинуто тек 1861. године. Индустрија се такође брзо развијала и број становника је растао. Летонија је постала најразвијенија руска покрајина.

Рига с разгледнице из 1900. године

У 19. веку летонски интелектуалци су покренули Летонски народни препород, покрет који је наликовао на многе друге националне покрете у Европи. Од 1850-их до 1880-их овај покрет су водили „Младолетонци” (летонски: jaunlatvieši). Иако изворно само књижевни и културни покрет, ускоро је добио значајну политичку важност, посебно кад су се Младолетонци сукобили са Балтичким Немцима.

Са растом градова и њиховом индустријализацијом, крајем 1880-их настао је и левичарски покрет „Нова Струја” који су водили Рајнис и Петерис Стручка, уредници новина Dienas Lapa. На овај покрет је снажно утицао марксизам, што је довело до оснивања Летонске социјалдемократске радничке странке.

Незадовољни Летонци су активно учествовали у неуспелој Руској револуцији 1905. године.

Савремена Летонија

Током Првог светског рата (1914-1918), летонске области су услед руских пораза на источном фронту постепепено потпале под немачку окупацију: Курландија (1915), Рига (септембар 1917), Ливонија (фебруар 1918). Окупационе власти су се ослањале на локалне балтичке Немце, који су уз помоћ званичног Берлина покушали да на тим просторима успоставе марионетске државе (Војводство Курландија и Семигалија и Уједињено Балтичко Војводство) у којима би локални Немци били владајућа класа, док би остали народи (Летонци, Естонци и други) имали подређен положај. Иако такви геополитички пројекти нису заживели, Немачка је Брест-литовским миром (3. март 1918. године) успела да принуди Совјетску Русију на одрицање од свих области које су лежале западно од уговорене линије, што је укључивало Литванију и Курландију, а додатним Берлинским споразумом од 27. августа (1918) Русија се званично одрекла Ливоније и Естоније. Све те земље остале су под немачком окупацијом и непосредном политичком контролом све до слома Немачког царства у новембру 1918. године.

Искористивши повлачење немачке војске, летонски политички прваци из разних грађанских странака и организација су 18. новембра (1918) прогласили независност, чиме је летонска држава формирана на историјским подручјима Ливоније, Семгалије и Курландије. У исто време, летонски левичари су крајем исте године уз ослонац на Совјетску Русију прогласили стварање Летонске Социјалистичка Совјетске Републике. Потом су пуне две године трајале борбе између супротстављених страна, уз уплитање спољних чинилаца. Пошто су грађаске снаге однеле победу над летонским бољшевицима, склопљен је 11. августа 1920. године мир између Летоније и Совјетске Русије, којим је Москва признала летонску независност. Тек након тога, западне државе-победнице (силе Антанте) признале су 26. јануара 1921. године независност Летоније, која је 22. септембра исте године постала чланица Друштва народа.

Током 1920-их, и раних 1930-их, Летонија је имала изабрану, републиканску владу. Њен устав је усвојен 15. фебруара, 1922. Устав је проглашавао сувереност самог народа, омогућавајући пропорционални избор представника свих Летонаца преко 21 године старости. Као што је то случај се већином демократских друштава, и у Летонији је владао вишепартијски систем, са између 22 и 28 партија које су имале барем по један мандат у парламенту (Саеима). Владу су обично формирале коалиције партија, које су заједно имале довољно велики проценат подршке.

Унутрашње организационе сложености Саеиме и летонске власти у целини су све више водиле до тешкоћа у организовању и функционисању власти. Уставна реформа је била велика тема током двадесетих година, и поново током тридесетих, али без опипљивих резултата. У међувремену, власт је наставила да губи снагу. 2. марта, 1934, влада Адолфса Блодниекса је пала, а нову владајућу коалицију није било могуће саставити. Иза кулиса, премијер Карлис Улманис (Kārlis Ulmanis), је организовао бескрвни пуч у ноћи између 15. и 16. маја 1934. Пуч је широко поздрављен са захвалношћу што се повратило јединство. Председник Албертс Квиесис (Alberts Kviesis) -- мада други извори наводе да се он лично није слагао—је објавио да је због свеопштег прихватања пуча, он имао снагу плебисцита, и дао је новој влади своје одобрење. Улманис је преузео дужност председника када је истекао Квиесисов мандат. Међутим, ситуација у Европи је наставила да се погоршава по Летонију, а притисак Совјетског Савеза је наставио да расте. Потписивање Споразума Рибентроп-Молотов, 23. августа 1939, је запечатило судбину Летоније. Мање од два месеца касније, све три балтичке државе су биле приморане да прихвате пакт о „узајамној помоћи“. Црвена армија је убрзо извршила инвазију на Финску, која је добила овај споразум. Улманис је био приморан да прихвати марионетски кабинет. Улманисова влада је у задњем тренутку покушала да апелује на Стаљина да очува летонски суверенитет [1]. Овај покушај није успео, јер је судбина Летоније већ била одлучена. Одржани су лажирани избори (14—15. јула, 1940). Успостављена је марионетска влада под Аугустсом Кирхенштајнсом (Augusts Kirhenšteins), а Улманис је депортован у Совјетски Савез. Убрзо затим летонски парламент је тражио пријем у Совјетски Савез. Летонија је 5. августа 1940. примљена као нова чланица Совјетскога Савеза.

Наредни месеци ће у Летонији постати познати као година ужаса (Baigais Gads). Масовна хапшења, нестанци и депортације су се одиграле у ноћи 14. јуна 1941. (укупно 15.424 особа или приближно 0,8 процената укупног становништва, по најновијим подацима). Овај дан се у Летонији обележава као "Tautas sēru diena" (национални дан жалости). Совјети су регрутовали трупе из летоније 1941, а након што је Црвену армију избацио нацистички Вермахт, Немци су међу преживелима нашли вољне регруте. Прво је успстављена „патрола реда“ састављена од Летонаца, а затим су настале јединице „граничне гарде“. Како не би кршили „законе о чистоти“ војника немачког Вермахта, бригаде летонских бораца су организоване у 15. и 19. Вафен гренадир легије „специјалних јединица“ Вафен-СС. Уследило је истребљење Јевреја, убијено их је око 85.000, а убијале су их не само немачке јединице, него добрим делом и летонски домаћи фашисти.

Док је била под немачком окупацијом, Летонија је била у саставу Рајхскомесаријата Остланд. Након пораза нациста, Летонија се вратила под совјетску администрацију као Летонска ССР. Летонија је прогласила независност 21. августа, 1991. 2004, Летонија је ступила у НАТО и у Европску унију.

Литература

• Bilmanis, Alfreds (1970). A History of Latvia. Westport, Conn., Greenwood Press. ISBN 978-0-8371-1446-0. .
• Eglitis, Daina Stukuls, Imagining the Nation: History, Modernity, and Revolution in Latvia  (Post-Communist Cultural Studies) (2005).
• Lumans; Valdis O (2006). Latvia in World War II. Fordham University Press. . .
• O'Connor, Kevin. The History of the Baltic States (2nd изд.). Santa Barbara, CA: ABC-CLIO. 2015. . .
• Palmer, Alan, The Baltic: A new history of the region and its people, John Murray  New York: Overlook Press, 2006; published In London with the title Northern shores: a history of the Baltic Sea and its peoples (2006)}.
• Plakans, Andrejs (2008). Historical Dictionary of Latvia. ISBN 978-0-8108-5515-1. .
• Plakans, Andrejs (1995). The Latvians: A Short History. .
• Opća i nacionalna enciklopedija br. 12.. 2007. ISBN 978-953-7224-12-0. . Večernji list d. d., Zagreb.
• Povijest svijeta. Zagreb. 2002. ISBN 978-953-6510-62-7. . The Times, Hena com.

Спољашње везе

• National History Museum of Latvia Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (25. октобар 2020)
• History of Latvia Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (15. јул 2007) The Route from the Vikings to the Greeks
• History of Latvia; A Brief Survey (en) Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (15. јул 2007)
• History of Latvia: Primary Documents
• Issues of the History of Latvia: 1939-1991
• Castle ruins in Latvia Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (9. мај 2008)
• Myths of Latvian History (en)
• Occupation of Latvia (PDF file 2.85MB) Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (11. септембар 2008)
• Latvia: Year of horror (1940)
• The Story of Latvia, by Arveds Svabe Архивирано на веб-сајту Wayback Machine (14. мај 2008)
• Historical maps of Latvia in the 16th, 17th and 18th century
• Medieval Castles of Latvia