Меки чир

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Меки чир
Chancroid lesion haemophilus ducreyi PHIL 3728 lores.jpg
Меки чир главића пениса
Класификација и спољашњи ресурси
СпецијалностУрологија
Дерматовенерологија DiseasesDB = 5563
ICD-10A57
ICD-9-CM099.0
MedlinePlus000635
eMedicineemerg/95
MeSHD002602

Меки чир познат и као меки шанкр,[1] (лат. ulcus molle),[2]) бактеријска је инфекција, која се манифестује болним раницама - чиревима или улкусима на гениталијама. Спада у групу полно преносивих болести, јер се шири са једне особе на другу искључиво путем сексуалног контакта.[3]

Узрочник меког чира је хемофилус дукреи (лат. Haemophilus ducreyi), грам-негативни, анаеробни кокобацил, кога карактеришу јако сложеним условима раста.

Историјат[уреди]

Бактерија је први идентификовао Auguste Ducrey 1889. године након аутоинокулације на подлактице пацијената гнојним материјалом добијеним директно из ранице меког чира на полном органу. Ове студије обезбедила је основу за диференцијацију меког чир од тврдог чира код сифилиса, барем у етиологије, као аутоиноцулатионог облика који накнадно доводи до стварања чира.[4]

Епидемиологија[уреди]

Морбидитет на глобалном нивоу

Глобална учесталост гениталних улкуса је више од 20 милиона случајева годишње. Већина ових случајева изазвана је сифилисом и вирусом херпеса.[5] Године 1997. годишњи глобална учесталост меког чир према подацима Светске здравствене организација (СЗО) и Заједничког програм Уједињених нација за ХИВ и АИДС (УНАИДС), била је око 6 милиона случајева.[6]

Меки чир је чешћи у мање развијеним подручјима, подручјима која су такође значајан по већој распрострањености ХИВ-а (> 8%).

Меки чир је такође чешћи код особа коинфицираних сифилисом или херпес симплек вирус, како унутар Сједињених Америчких Држава (око 10% пацијената), тако у великој мери, изван Сједињених Америчких Држава.

Други фактори ризика су низак ниво здравственог и општег образовања становништва, ризично сексуално понашање, присуство других полно преносивих болести, виша старосна структура и мушка хомосексуалност.[7]

У неким студијама утврђена је мања учесталост болести код обрезаних мушкараца, али због мањкавости појединих истраживања резултати се не могу сматрати поузданим, и као такви прихватљиви.[8]

Треба имати у виду и чињеницу да се крива учесталост меког чир, и других бактеријских полно преносивих болести, последњих деценија 21. века померила од бактеријских инфекција, према инфекцијама вирусне етиологије, као што је херпес симплекс вирус и ХИВ.

Морталитет / Морбидитет

Ако се меки чир јдијагностикује и лечи рано, може се успешно и брзо излечити. Тежи облици са појавом промена у препонска ком лимфним жлездама, могу изазвати стварање апсцеса након чије дренаже остају трајни ожиљци. Отворене ране су такође улазна врата за секундарне инфекције, јер олакшавају пренос ХИВ-а. Имунодефицијнтни пацијенатима попут оних накнадно инфицираних ХИВ-ом, имају ниже стопу имунитета и више су склони озбиљним компликацијама.[9]

Полне разлике

Мушко : женаки однос код меког чира је између 3 и 25 (што зависи од географског региона који су проучавани). Иако мушкарци чешће обољевају, проститутке су у многом деловима света уточиште болести.

Старост

Просечна старост пацијената који оболевају од меког чира је 30 година.

Етиопатогенеза[уреди]

Haemophilus ducreyi, бацил узрочник меког чира

Хемофилус дукреи је строго људски патоген, без идентификованог резервоара инфекције, који и углавном делује екстрацелуларно (изван ћелије).[10][11]

Изазивач меког чира, бацил Хемофилус дукреи (H ducreyi) улази у кожу кроз оштећења на епителу пениса, након мањих траума, као што су оне које настају током сексуалног односа. Када бактерија доспе у кожни покривач, она покреће реакцију бројних инфламаторних ћелија у инокулираној области, укључујући; полиморфонуклеаре неутрофиле (ПМН), макрофаге, дендритске ћелије, и CD4 и CD8 ћелија.[12]

Бацил такође индукује и секрецију интерлеукина 6 (IL-6) и интерлеукин 8 (IL-8) из ћелија епидермиса и дермиса (кератиноцита фибробласта, ендотелијалних ћелија, и меланоцита). IL-8, заузврат, изазива полиморфонуклеаре неутрофиле и макрофаге да формирају апсцес, који се клинички манифестују као интрадермалне пустуле. Истовремено, IL-6 стимулише и активност CD4 ћелија у нападнутом подручју покретањем механизма регулације Т-ћелија интерлеукином 2 (IL-2) у рецепторима.

Формирање карактеристичних раница у меком чиру олакшано је и токсином који производи H ducreyi (енгл. cytolethal distending toxin). Овај токсин изазива апоптозу и некрозу људских ћелија (мијелоидних и епителних ћелија, кератиноцита и примарних фибробласта).[13] Клинички овај процес манифестације се успореним лечењем, H ducreyi, јер бацил тиме постиче способност да избегне фагоцитозу.

Бубуљице и улцерације на кожи не манифестују се код свих заражених болесника. Међутим, у случајевима када се оне не развију, описан је код таквих особа развој изузетно јаког инфламаторног одговора, који укључујући неколико проинфламаторних молекула, нпр. интерлеукина 1-бета, на локалном нивоу.[12]

Из непознатих разлога, макрофаги накупљени у меком чиру имају развијеније CCR5 и CXCR4 хемокин рецепторе, који погодују хуманој имунодефицијенцији (ХИВ) да лакше уђе у организам, у поређењу са ћелијама ван региона инфекције. Пренос ХИВ такође олакшава и сам H ducreyi стварањем карактеристичних улцерација и нарушавањем интактности и заштитне функције епитела.[12]

Клиничка слика[уреди]

Лимфни чворови у препонама, повећани и међусобно спојени у „пакете“.

Симптоми болести почињу након инкубационог периода од 3 до 7 дана од инфекције (полног контакта). На почетку болести прво се око полних органа и чмара стварају мали болни пликови, који брзо пукну и стварају плитке чиреве. Ране се могу повећати и међусобно спојити.

Чиреви су заправо специфичне болне ранице, локализоване на спољним деловима гениталија. Они су неправилног облика, гнојавог дна и често су праћене болном и гнојним променама у регионалним лимфним жлездама. Лимфни чворови у препонама могу постати осетљиви на додир и покрета, повећани и међусобно спојени у „пакете“, стварајући апсцес (накупина гноја). Кожа изнад апсцеса постаје црвена и сјајна, и може спонтано да пукне па се гној из ње цеди по кожи.

Дијагноза[уреди]

Дијагноза меког чира поставља се на основу његовог изгледа и резултата микробиоошког прегледа и дригих тестова, којим се доказују узроци чирева. Узимање узорка гноја из чира и раст и изоловање бактерија (лат. Haemophilus ducreyi) у микробиолошкој лабораторији (што је технички тешко), може помоћи у постављању дијагнозе.[14]

Диференцијална дијагноза[уреди]

Диференцијално дијагностички треба имати у виду следеће болести:

Терапија[уреди]

Лечење меког чира састоји се од:

  • Тржња флуктуирајућег шанкра може да спречи спонтана руптуру апсцеса и смањи морбидитет.
  • Примене антибиотика, као примарног лека, у лечење инфекције. Препоручује се примена следећих антибиотика и сулфонамида; доксицилин, еритромицин, сулфафуразол, азитромицин,
  • Симптоматске ттерапије која се заснива на примени нестероидних анти-инфламаторних лекова (НСАИЛ) и локална топлоте, која може да пружи извесно олакшање бола.

Мере превенције[уреди]

  • Инфекција даје малу или нималу заштитну имунског система од будућих инфекције. Тако да се болест може поново јавити.
  • Сексуалне контакте треба дозволити болеснику тек по потпуно спроведеном лечењу.
  • Здравственим просевећивањем обучити партнере да упражњавањавају искључиво сигуран секс, са провереним партнерима.

Извори[уреди]

  1. ^ James, William D.; Berger, Timothy G.; et al. (2006). Andrews' Diseases of the Skin: clinical Dermatology. Saunders Elsevier. стр. 274. ISBN 0-7216-2921-0. 
  2. ^ Rapini, Ronald P.; Bolognia, Jean L.; Jorizzo, Joseph L. (2007). Dermatology: 2-Volume Set. St. Louis: Mosby. ISBN 1-4160-2999-0. 
  3. ^ Van Howe RS. Sexually transmitted infections and male circumcision: a systematic review and meta-analysis. ISRN Urol. 2013. 2013:109846. Full Text.
  4. ^ Albritton WL. Biology of Haemophilus ducreyi. Microbiol Rev. 1989 Dec. 53(4):377-89. Full Text.
  5. ^ Roett MA, Mayor MT, Uduhiri KA. Diagnosis and management of genital ulcers. Am Fam Physician. 2012 Feb
  6. ^ Spinola SM, Bauer ME, Munson RS Jr. Immunopathogenesis of Haemophilus ducreyi infection (chancroid). Infect Immun. 2002 Apr. 70(4):1667-76. [Medline].
  7. ^ Kyriakis KP, Hadjivassiliou M, Paparizos VA, Flemetakis A, Stavrianeas N, Katsambas A. Incidence determinants of gonorrhea, chlamydial genital infection, syphilis and chancroid in attendees at a sexually transmitted disease clinic in Athens, Greece. Int J Dermatol. 2003 Nov. 42(11):876-81. [Medline].
  8. ^ Van Howe RS. Sexually transmitted infections and male circumcision: a systematic review and meta-analysis. ISRN Urol. 2013. 2013:109846. [Medline]. [Full Text].
  9. ^ Workowski, KA, Berman, S. Diseases Characterized by Genital, Anal, and Perianal Ulcers. Sexually Transmitted Diseases Treatment Guidelines, 2010. MMWR 2010;59 (No. RR-12).
  10. ^ Lagergård T, Bölin I, Lindholm L. On the evolution of the sexually transmitted bacteria Haemophilus ducreyi and Klebsiella granulomatis. Ann N Y Acad Sci. 2011 Aug. 1230:E1-E10. Medline.
  11. ^ Gangaiah D, Li W, Fortney KR, et al. Carbon storage regulator A contributes to the virulence of Haemophilus ducreyi in humans by multiple mechanisms. Infect Immun. 2013 Feb. 81(2):608-17. Full Text.
  12. 12,0 12,1 12,2 Li W, Katz BP, Bauer ME, Spinola SM. Haemophilus ducreyi infection induces activation of the NLRP3 inflammasome in nonpolarized but not in polarized human macrophages. Infect Immun. 2013 Aug. 81(8):2997-3008. [Medline]. [Full Text].
  13. ^ Wising C, Azem J, Zetterberg M, Svensson LA, Ahlman K, Lagergard T. Induction of apoptosis/necrosis in various human cell lineages by Haemophilus ducreyi cytolethal distending toxin. Toxicon. 2005 May. 45(6):767-76. [Medline].
  14. ^ Roett MA, Mayor MT, Uduhiri KA. Diagnosis and management of genital ulcers. Am Fam Physician. 2012 Feb 1. 85(3):254-62.

Литература[уреди]

  • Spinola SM, Bauer ME, Munson RS Jr. Immunopathogenesis of Haemophilus ducreyi infection (chancroid). Infect Immun. 2002 Apr. 70(4):1667-76.
  • Kyriakis KP, Hadjivassiliou M, Paparizos VA, Flemetakis A, Stavrianeas N, Katsambas A. Incidence determinants of gonorrhea, chlamydial genital infection, syphilis and chancroid in attendees at a sexually transmitted disease clinic in Athens, Greece. Int J Dermatol. 2003 Nov. 42(11):876-81.
  • Kemp M, Christensen JJ, Lautenschlager S, Vall-Mayans M, Moi H. European guideline for the management of chancroid, 2011. Int J STD AIDS. 2011 May. 22(5):241-4.
  • Lewis DA. Diagnostic tests for chancroid. Sex Transm Infect. 2000 Apr. 76(2):137-41.
  • Patterson K, Olsen B, Thomas C, Norn D, Tam M, Elkins C. Development of a rapid immunodiagnostic test for Haemophilus ducreyi. J Clin Microbiol. 2002 Oct. 40(10):3694-702.
  • Centers for Disease Control and Prevention. Update to CDC's sexually transmitted diseases treatment guidelines, 2006: fluoroquinolones no longer recommended for treatment of gonococcal infections. MMWR Morb Mortal Wkly Rep. 2007 Apr 13. 56(14):332-6.
  • Centers for Disease Control and Prevention, Workowski KA, Berman SM. Diseases characterized by genital ulcers. Sexually transmitted diseases treatment guidelines 2006. MWR Morb Mortal Wkly Rep. 2006 Aug 4. 55(RR-11):14-30. [
  • Annan NT, Lewis DA. Treatment of chancroid in resource-poor countries. Expert Rev Anti Infect Ther. 2005 Apr. 3(2):295-306.
  • Centers for Disease Control and Prevention. 1993 sexually transmitted diseases treatment guidelines. MMWR Morb Mortal Wkly Rep. 1993 Sep 24. 42(RR-14):1-102.
  • Cole LE, Toffer KL, Fulcher RA, San Mateo LR, Orndorff PE, Kawula TH. A humoral immune response confers protection against Haemophilus ducreyi infection. Infect Immun. 2003 Dec. 71(12):6971-7.
  • Dallabetta GA, Gerbase AC, Holmes KK. Problems, solutions, and challenges in syndromic management of sexually transmitted diseases. Sex Transm Infect. 1998 Jun. 74 Suppl 1:S1-11.
  • DiCarlo RP, Armentor BS, Martin DH. Chancroid epidemiology in New Orleans men. J Infect Dis. 1995 Aug. 172(2):446-52. [Medline].
  • Ernst AA, Marvez-Valls E, Martin DH. Incision and drainage versus aspiration of fluctuant buboes in the emergency department during an epidemic of chancroid. Sex Transm Dis. 1995 Jul-Aug. 22(4):217-20.
  • Fleming DT, Wasserheit JN. From epidemiological synergy to public health policy and practice: the contribution of other sexually transmitted diseases to sexual transmission of HIV infection. Sex Transm Infect. 1999 Feb. 75(1):3-17. [Medline].
  • Goens JL, Schwartz RA, De Wolf K. Mucocutaneous manifestations of chancroid, lymphogranuloma venereum and granuloma inguinale. Am Fam Physician. 1994 Feb 1. 49(2):415-8, 423-5.
  • Hammond GW. A history of the detection of Haemophilus ducreyi, 1889-1979. Sex Transm Dis. 1996 Mar-Apr. 23(2):93-6. [Medline].
  • Hollier LM, Workowski K. Treatment of sexually transmitted diseases in women. Obstet Gynecol Clin North Am. 2003 Dec. 30(4):751-75, vii-viii. [Medline].
  • Htun Y, Morse SA, Dangor Y, Fehler G, Radebe F, Trees DL, et al. Comparison of clinically directed, disease specific, and syndromic protocols for the management of genital ulcer disease in Lesotho. Sex Transm Infect. 1998 Jun. 74 Suppl 1:S23-8.
  • Humphreys TL, Baldridge LA, Billings SD, Campbell JJ, Spinola SM. Trafficking pathways and characterization of CD4 and CD8 cells recruited to the skin of humans experimentally infected with Haemophilus ducreyi. Infect Immun. 2005 Jul. 73(7):3896-902.
  • Humphreys TL, Schnizlein-Bick CT, Katz BP, Baldridge LA, Hood AF, Hromas RA, et al. Evolution of the cutaneous immune response to experimental Haemophilus ducreyi infection and its relevance to HIV-1 acquisition. J Immunol. 2002 Dec 1. 169(11):6316-23.
  • Joseph AK, Rosen T. Laboratory techniques used in the diagnosis of chancroid, granuloma inguinale, and lymphogranuloma venereum. Dermatol Clin. 1994 Jan. 12(1):1-8.
  • Lewis DA. Chancroid: clinical manifestations, diagnosis, and management. Sex Transm Infect. 2003 Feb. 79(1):68-71. [Medline].
  • Marrazzo JM, Handsfield HH. Chancroid: new developments in an old disease. Curr Clin Top Infect Dis. 1995. 15:129-52. [Medline].
  • Martin DH, Mroczkowski TF. Dermatologic manifestations of sexually transmitted diseases other than HIV. Infect Dis Clin North Am. 1994 Sep. 8(3):533-82.
  • Martin DH, Sargent SJ, Wendel GD Jr, McCormack WM, Spier NA, Johnson RB, et al. Comparison of azithromycin and ceftriaxone for the treatment of chancroid. Clin Infect Dis. 1995 Aug. 21(2):409-14.
  • Mayaud P, Ka-Gina G, Grosskurth H. Effectiveness, impact and cost of syndromic management of sexually transmitted diseases in Tanzania. Int J STD AIDS. 1998. 9 Suppl 1:11-4.
  • Mertz KJ, Weiss JB, Webb RM, Levine WC, Lewis JS, Orle KA, et al. An investigation of genital ulcers in Jackson, Mississippi, with use of a multiplex polymerase chain reaction assay: high prevalence of chancroid and human immunodeficiency virus infection. J Infect Dis. 1998 Oct. 178(4):1060-6.
  • Morse SA. Chancroid and Haemophilus ducreyi. Clin Microbiol Rev. 1989 Apr. 2(2):137-57.
  • O'Farrell N. Soap and water prophylaxis for limiting genital ulcer disease and HIV-1 infection in men in sub-Saharan Africa. Genitourin Med. 1993 Aug. 69(4):297-300.
  • O'Farrell N. Targeted interventions required against genital ulcers in African countries worst affected by HIV infection. Bull World Health Organ. 2001. 79(6):569-77.
  • Paz-Bailey G, Rahman M, Chen C, Ballard R, Moffat HJ, Kenyon T, et al. Changes in the etiology of sexually transmitted diseases in Botswana between 1993 and 2002: implications for the clinical management of genital ulcer disease. Clin Infect Dis. 2005 Nov 1. 41(9):1304-12.
  • Pillay A, Hoosen AA, Loykissoonlal D, Glock C, Odhav B, Sturm AW. Comparison of culture media for the laboratory diagnosis of chancroid. J Med Microbiol. 1998 Nov. 47(11):1023-6.
  • Post DM, Mungur R, Gibson BW, Munson RS Jr. Identification of a novel sialic acid transporter in Haemophilus ducreyi. Infect Immun. 2005 Oct. 73(10):6727-35.
  • Prather DT, Bains M, Hancock RE, Filiatrault MJ, Campagnari AA. Differential expression of porins OmpP2A and OmpP2B of Haemophilus ducreyi. Infect Immun. 2004 Nov. 72(11):6271-8.
  • Rome ES. Sexually transmitted diseases: testing and treating. Adolesc Med. 1999 Jun. 10(2):231-41, vi.
  • Rosen T, Brown TJ. Cutaneous manifestations of sexually transmitted diseases. Med Clin North Am. 1998 Sep. 82(5):1081-104, vi.
  • Schmid GP, Faur YC, Valu JA, Sikandar SA, McLaughlin MM. Enhanced recovery of Haemophilus ducreyi from clinical specimens by incubation at 33 versus 35 degrees C. J Clin Microbiol. 1995 Dec. 33(12):3257-9.
  • Schmid GP, Sanders LL Jr, Blount JH, Alexander ER. Chancroid in the United States. Reestablishment of an old disease. JAMA. 1987 Dec 11. 258(22):3265-8.
  • Spinola SM, Fortney KR, Katz BP, Latimer JL, Mock JR, Vakevainen M, et al. Haemophilus ducreyi requires an intact flp gene cluster fo virulence in humans. Infect Immun. 2003 Dec. 71(12):7178-82.
  • Steen R. Eradicating chancroid. Bull World Health Organ. 2001. 79(9):818-26.
  • Steen R. Sex, soap and antibiotics: the case for chancroid eradication. Int J STD AIDS. 2001. 12(Suppl 2):147.
  • Steen R, Dallabetta G. Genital ulcer disease control and HIV prevention. J Clin Virol. 2004 Mar. 29(3):143-51.
  • Trager JD. Sexually transmitted diseases causing genital lesions in adolescents. Adolesc Med Clin. 2004 Jun. 15(2):323-52.
  • WHO. World Health Organization. Management of sexually transmitted diseases. (WHO/GPA/TEM/94.1 Rev 1 ed). 1997.
  • WHO: World Health Organization. - Syndromic Case Management of STD (Sexually Transmitted Diseases)- A Guide for Decision-makers, Helth Care Workers, and Communicators. 1997.
  • Workowski KA, Berman SM. CDC sexually transmitted diseases treatment guidelines. Clin Infect Dis. 2002 Oct 15. 35:S135-7.

Спољашње везе[уреди]

Star of life.svgМолимо Вас, обратите пажњу на важно упозорење
у вези са темама из области медицине (здравља).