Михаило Величковић

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Михаило Величковић
Др Михаило Величковић
Лични подаци
Датум рођења(1867-10-04)4. октобар 1867.
Место рођењаБеоград, Кнежевина Србија
Датум смрти19. август 1919.(1919-08-19) (51 год.)
Место смртиВелики Бечкерек, Краљевство СХС
Војна каријера
ЧинСанитетски пуковник
Учешће у ратовимаПрви балкански рат
Други балкански рат
Први светски рат
ОдликовањаОрден Белог орла
Орден Светог Саве

Величковић Михаило (Београд, 4. октобар 1867 – Велики Бечкерек, 19. август 1919) био је српски лекар, санитетски пуковник, лични лекар Краља Александра Обреновића и Краљице Драге, командир санитетског воза за време Првог светског рата.

Биографија[уреди | уреди извор]

Величковић Михаило рођен је у Београду 4. октобра 1867. године, од оца Марка и мајке Јелене.[1] Основну школу и гимназију завршио је у Београду. Након завршене гимназије одлази у Беч где уписује и завршава Медицински факултет

Живот и рад[уреди | уреди извор]

После завршеног факултета враћа се у земљу и као капетан I класе бива постављен за трупног лекара београдског гарнизона. Поред редовне службе био је постављен и за наставника хигијене у пешадијској подофицирској школи 22. новембра 1899. године.[2] На том месту заменио је санитетског мајора др Ђоку Владисављевића. Почетком априла 1900. године постављен је за ординирајућег лекара у Дунавској сталној војној болници.[3] Његово службовање у војсци обележено је низом успеха. У чин санитетског мајора унапређен је 6. јануара 1901. године.[4]

Почетком 1901. године именован је за личног лекара краља Александра Обреновића и краљице Драге.[1] Лекар краљевског пара био је све до Мајског преврата. У ноћи између 28. и 29. маја 1903. године убијен је краљ Александар Обреновић и његова жена краљица Драга Машин.[5] Тим чином прекинуће се владавина династије Обреновића, која је владала Србијом од половине XIX века. Након Мајског преврата на престо Србије вратиће се династија Карађорђевић.[6] У Мајском преврату учествовало је око 100 официра и неколико политичара. На челу старијих завереника био је генералштабни пуковник у пензији Александар Машин, рођени брат Драгиног првог мужа Светозара, а на челу млађих капетан Драгутин Димитријевић Апис и коњички поручник Антоније Антић.[7]

Након атентата на краља, Величковић се привремено склања ван Београда. Пошто није био режимски човек, по повратку са одмора, а по потреби службе, Михаило Величковић поставњен је 13. августа 1903. године за управника неготинске привремене војне болнице и вршиоца дужности трупног лекара неготинског гарнизона.[8] После два месеца проведених у Неготину, сели се у Пожаревац где је 7. октобра 1903. године постављен за управника пожаревачке привремене војне болнице и вршиоца дужности трупног лекара пожаревачког гарнизона[9], после чега је убрзо пензионисан.[1]

Иако је био у пензији, радио је неизменично као општински лекар у Неготину, приватни лекар у Бору и општински лекар у Параћину.

Балкански рат и Први светски рат[уреди | уреди извор]

Одмах по избијању Балканског рата 1912. године, као српски патриота ставља се на располагање војним властима. Враћа се у војску са чином санитетског мајора.

Врховна Команда му даје тежак и одговоран задатак, организацију санитетских возова.[10] Санитетски возови су за рат 1912. године морали бити преуређени и доведени у могућност, да се рањеници удобно преносе на дуга одстојања. Ово је све извршено за релативно кратко време, јер смо већ у самом почетку операција имали два воза, а касније још један, тако да смо имали укупно три санитетска воза. Ниједна друга војска, ни савезничка ни непријатељска, за време Балканског рата није имала уређене санитетске возове.[11] Три, санитетска српска воза, формирана 1912. године превезла су, са свих бојишта у Балканским ратовима око 110.000 српских и савезничких рањеника и болесника.[12]

Балкански ратови били су увод у Први светски рат. Након Балканског рата и добре организације санитетских возова, Величковић добија исти задатак од Врховне команде. Био је командир санитетског воза број 2.[13] Захваљујући санитетским возовима, који су се кретали пругама Србије у току 1914. и 1915, превезен је велики број рањеника и болесника у многе болнице у унутрашњости Србије. У тешким данима одступања, 1915. санитетским возовима евакуисан је и велики број рањеника и болесника из Србије у Грчку. Као командир санитетског воза остао је све до 1915, односно до повлачења српске војске преко Албаније.[10] Његова ревност за време великих ратова и епидемија донела му је много похвала и одликовања.

На предлог Војног Министра и надлежних комаданата, а за заслуге стечене у рату против Аустро-Угарске 1914-1915. године санитетски потпуковник Михаило Величковић одликован је орденом Светог Саве трећег степена.[14]

Добровољни одлазак у Русију 1916. године[уреди | уреди извор]

Већ у периоду реорганизације остатака српске војске на Крфу, фебруара месеца 1916. године, на вести из Русије о приливу добровољаца из редова словенских заробљеника и образовању већ бројно снажног одреда у Одеси под командом тамо присутних српских официра, српска влада је донела одлуку о слању потребног броја војних лица ради стварања добровољачке дивизије.[15] Тако је актима Министарства војног и Врховне Команде 22 и 24. фебруара одређена, између осталих, група од 13 санитетских официра, 10 медицинара и једног ветеринара, која је упућена у Русију. Лекари и медицинари пристизали су у неколико група, заобилазним путем, морем и копном, из Солуна преко Енглеске и Скандинавије. Тако су почетком 1916. године пристигли пуковник др Милан Жерајић, потпуковници др Драгослав Поповић и др Михаило Величковић, мајор др Момчило Ивковић и други.[16] У санитету, највиши командни положаји поверени су српским санитетским официрима. Михаило Величковић добровољно је отишао у Добруџу. Био је референт санитета Друге добровољачке дивизије.[17]

Повратак у Србију[уреди | уреди извор]

Након годину дана враћа се у Србију. Унапређен је у чин санитетског пуковника. По потреби службе одлази у Велики Бечкерек где је постављен за референта санитета коњичке дивизије.[10] На предлог Министра Војног и Морнарице, а за заслуге стечене у рату 1917, 1918 и 1919. године, санитетски пуковник Михаило Величковић одликован је Орденом Белог орла четвртог степена.[18]

Умро је у Великом Бечкереку (Зрењанин) од парализе срца 19. августа 1919. године.[19]

За своју дугу и савесну службу одликован је бројним високим домаћим и страним одликовањима.

Галерија[уреди | уреди извор]

  • О војничкој обући
    О војничкој обући
  • О природи и сузбијању заразних болести
    О природи и сузбијању заразних болести

Библиографија[уреди | уреди извор]

  • Величковић М., Повреде од зрна брзометних пушака, Ратник, књига XLV, свеска 2, (1900). стр. 115.
  • Величковић М., О војничкој обући, Ратник, год. XXV, књига LV, свеска I, септембар (1903). стр. 53.
  • Величковић М., О природи и сузбијању заразних болести, Ратник, год. XXV, књига LV, свеска III, новембар (1903). стр. 387.

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Суботић В., Поменик погинулих и помрлих лекара и медицинара у ратовима 1912-1918 редовних, дописних и почасних чланова, оснивача, добротвора и задужбинара 1872-1922, Београд : Српско лекарско друштво, 1922 (Београд : Време). стр. 19.
  2. ^ Службени војни лист, година XIX, број 46, Београд, 27. новембар 1899. године.
  3. ^ Службени војни лист, година XX, број 13, Београд, 2. април 1900. године. стр. 287-288.
  4. ^ Службени војни лист, година XXI, број 2, Београд, 14. јануар 1901. године. стр. 19-20.
  5. ^ Константиновић Б., Крвава ноћ у Београду : (29. мај 1903. године.), У Новоме Саду : Српска штампарија Светозара Милетића, (1903). стр. 3.
  6. ^ Васић Д., Деветсто трећа : (мајски преврат) : прилози за историју Србије од 8. јула 1900. до 17. јануара 1907, Београд : Штампарија "Туцовић", (1925). стр. 81.
  7. ^ Васић Д., Деветсто трећа : (мајски преврат) : прилози за историју Србије од 8. јула 1900. до 17. јануара 1907, Београд : Штампарија "Туцовић", (1925). стр. 42.
  8. ^ Службени војни лист, година XXIII, број 33, Београд, 17. август 1903. године. стр. 627-628.
  9. ^ Службени војни лист, година XXIII, број 39 и 40, Београд, 8. октобар 1903. године. стр. 761-762.
  10. ^ а б в Суботић В., Поменик погинулих и помрлих лекара и медицинара у ратовима 1912-1918 редовних, дописних и почасних чланова, оснивача, добротвора и задужбинара 1872-1922, Београд : Српско лекарско друштво, 1922 (Београд : Време). стр. 20.
  11. ^ Петровић М.: Санитетски возови у ратовима 1912–1918; Станојевић В.: Историја српског војног санитета ; Наше ратно санитетско искуство, Београд : В. Станојевић, 1925 (Београд : Златибор) pp. 765.
  12. ^ Петровић М.: Санитетски возови у ратовима 1912–1918; Станојевић В.: Историја српског војног санитета ; Наше ратно санитетско искуство, Београд : В. Станојевић, 1925 (Београд : Златибор) pp. 766.
  13. ^ Павловић Б., Максић Ј., Поповић Б., Санитетски возови у ратовима Србије од 1912. до 1918. годин, Недок А., Поповић Б., Српски војни санитет 1914—1915. године, Београд : Министарство одбране Републике Србије, Управа за војно здравство : Академија медицинских наука Српског лекарског друштва, 2010 (Београд : Војна штампарија). стр. 260.
  14. ^ Службени војни лист, година XXXV, број 15, Ниш, 4. јун 1915. године. стр. 293-294.
  15. ^ Недок А., Димитријевић Б., Српски војни санитет у 1916. години, Београд : Академија медицинских наука Српског лекарског друштва, 2007 (Београд : "Филип Вишњић"). стр. 167.
  16. ^ Недок А., Санитет добровољачког покрета Јужних Словена у Русији (1914–1919)-српски добровољачки покрет, Војносанитетски преглед, год. 70 (2013), бр. 1. стр. 94.
  17. ^ Недок А., Димитријевић Б., Српски војни санитет у 1916. години, Београд : Академија медицинских наука Српског лекарског друштва, 2007 (Београд : "Филип Вишњић"). стр. 170.
  18. ^ Службени војни лист, година XXXIX, број 17, Београд, 26. април 1920. године. стр. 547-548.
  19. ^ Српско лекарско друштво, Споменица 1872-1972, Београд : Српско лекарско друштво, 1972 (Крагујевац : "Никола Николић"). стр. 116.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Недок А., Поповић Б., Тодоровић В., Српски војни санитет у Првом светском рату, Београд : Медија центар "Одбрана", 2014. (Београд : Војна штампарија)
  • Др Михаило Величковић, Српски архив за целокупно лекарство : часопис Српског лекарског друштва = Archives Serbes de médecine générale : organe de la Soćiété médicale Serbe = Serbian Archives of Medicine : Journal of the Serbian Medical Society, год. XXI (септембар 1919), свеска 2. стр. 99.
  • М. Протић, Б. Павловић, Улога санитетских возова за ослобођење Србије, Зборник радова 21 научног састанка, Ниш 1971, 43-48;

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Михаило_Величковић&oldid=27755021”