Драгутин Димитријевић Апис

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Драгутин Димитријевић Апис
Dragutin Dimitrijević-Apis, ca. 1900.jpg
Драгутин Димитријевић Апис
Датум рођења (1876-08-05)5. август 1876.
Место рођења Београд
Кнежевина Србија
Датум смрти 26. јун 1917.(1917-06-26) (40 год.)
Место смрти Солун
 Краљевина Грчка
Војска Српска војска
Чин пуковник

Драгутин Т. Димитријевић — Апис (Београд, 5. август 1876Солун, 26. јун 1917), био је официр и обавештајац у Краљевини Србији.

Био је један од главних организатора завере официра која је извршила Мајски преврат 1903. године, којим је свргнут и убијен краљ Александар Обреновић са супругом краљицом Драгом, а доведен на престо краљ Петар I Карађорђевић. Био је члан Врховне централне управе тајне војне организације „Уједињење или смрт" познатије под именом Црна рука, чији се поједни припадници доводе у везу са члановима Младе Босне који су извели Сарајевски атентат, који је послужио као повод за избијање Првог светског рата. Од 1904. године, био је члан Главног одбора четничке акције. У току Првог светског ратa је био руководилац обавештајне службе Главног генералштаба, начелник штаба Ужичке војске, Тимочке војске и на Солунском фронту, помоћник начелника штаба Треће армије.

На Солунском процесу под оптужбом да је био налогодавац неуспелог атентата на престолонаследника регента Александра Карађорђевића осуђен је на смрт стрељањем заједно са Радетом Малобабићем и Љубомиром Вуловићем. Стрељани су у само свитање 26. јуна 1917. године. Иако су преживели другови у више наврата, након Првог светског рата, тражили обнову процеса до тога није дошло све до 1953. године када је процес обновљен у време ФНРЈ, а осуђени постхумно рехабилитовани. На обновљеном процесу доказано је да се атентат није ни догодио и да је Солунски процес био изрежиран, а као могући разлог који је довео до тога наводе се преговори о сепаратном миру које је Аустро-Угарска водила са Француском и политички обрачун у врху српске државе.[1]

Биографија[уреди]

Младост[уреди]

Рано је остао сироче без оца. Након тога, бригу о њему преузима његова сестра Јелена и њен супруг Живан Живановић.[2] Завршава основну школу у Нишу[тражи се извор], а нижу школу гимназије у Београду (Прва београдска гимназија). Након школовања уписао је нижу школу Војне академије и завршио је 1896. као шести у класи. Био је на служби у 7. пешадијском пуку у Београду где је произведен у чин потпоручника.

Септембра 1898. уписао је вишу школу Војне академије за генералштабне официре. У чин пешадијског поручника произведен августа 1899. Говорио је и служио се немачким, француским и руским језиком.

Никада се није оженио иако је имао много прилика за то стављајући државне обавезе испред приватног живота. Живео је у породици своје сестре и зета у њиховој кући, а за себе није стекао никакво материјално богатство. Све што је својим тестаментом имао да подели били су два коња, џепни сат и нешто конзерви и дувана.[3]

Мајски преврат и период после њега[уреди]

У ноћи 29. маја повео заверенике из Официрског дома у двор, где је за време тражења краља и краљице, тешко рањен с три метка у груди. Захваљујући својој снажној природи Димитријевић је преболео те ране, и његов утицај на официре и послове у војсци стално је растао. Димитријевић и остали завереници нису желели да створе војну диктатуру у држави, о чему сведочи заклетва коју су дали пред сам полазак у двор, да за своје дело неће тражити никакве накнаде, а да у случају неуспеха неће своје другове издати.[4] Пред убиство краља Александра, Апис је заједно са својим истомишљеницима слављем обележавао датум убиства кнеза Михаила Обреновића, наговештавајући мајски преврат. Међутим, Кнез Михаило је убијен такође 29. маја, а како је датум певрата зависио од распореда дежусртава завереника и сличних коцкица које су се требале сложити тешко је рећи да ли је била реч о "слављу" или простом опијању завереника како би се добило на "храбрости". Недуго по почетку саме акције, Апис је рањен у холу двора, те није лично учествовао у најзначајнијем делу преврата. Причало се да је приликом рањавања наредио војинику, који га је ранио, да на њега испразни све метке, рачунајући да тако ништа неће остати за другове који су ишли иза њега.[5] Заједно са осталим завереницима постао је први носилац Карађорђеве звезде, која је установљена као одликовање, 1904. године.[6]

Године 1905. положио је испит за Генералштаб и отпутовао на војне студије у Берлин. По повратку у земљу, додељен је генералштабном одељењу Министарства Војног, и служио је у њему од септембра 1906. до марта 1907.

Био је у Македонији краће време, а по повратку вршио је дужност помоћника начелника штаба Дринске дивизије 1908. Још за време свог боравка на југу Србије, Апис се прикључио тајном комитету који је тада већ био створен са циљем да се одупре бугарским претензијама. У исто време, постао је члан Четничког удружења са седиштем у Скопљу и Куманову, а са циљем ослобођења Старе Србије и Македоније од Турака. У том циљу, имајући информације од другова Војина Поповића - Вука, Војислава Танкосића и других да су Турци у тим крајевима ослабљени, повео је акцију међу политичарима о склапању савеза са Бугарском и Грчком за коначно ослобађање од Турака.[7]


Црна рука[уреди]

Апис (десно) са друговима

1911. са својим друговима основао је тајно удружење Уједињење или смрт, познато под именом Црна рука. Иницијатор овог Удружења био је Љубомир Јовановић - Чупа који се пожалио Апису да се на ослобођењу и уједињењу српског народа од званичних власти не ради довољно.[8] Црну руку су углавном чинили релативно млађи завереници умешани у убиство краља Александра и краљице Драге, као и неколико цивила, а међу њима и пар жена, али је главна личност био пуковник Драгутин Димитријевић Апис.[9] За време боравка на југу, непосредно пред почетак Балканских ратова, где је боравио како би убедио албанска племена да не нападају српску војску када се она буде сукобила са турском, био је отрован, највероватније млеком, услед чега је добио тешко тровање крви и једва преживео. Због овог тровања није активно учествовао у Балканским ратовима, због слабог кретања веома се угојио и до краја живота имао проблема са отицањем ногу и кретањем. Немогућност учествовања у Балканским ратовима Апис је сматрао својом највећом несрећом у животу, а његови другови и предпостављени сматрали су то великим губитком јер су "Коњичкој дивизији недостајали енергија и динамичност пуковника Аписа".[10][11]

Црна рука је представљала срж војничке опозиције цивилној влади. Скривајући се иза војске или опозиције, црнорукци су приморали краља Петра I да распусти владу Николе Пашића, иако је Народна радикална странка имала већину у Народној скупштини. Тек након руске интервенције и можда уз помоћ француског капитала, криза је решена у Пашићеву корист, а краљ Петар је био приморан да се повуче, наводно због болести, и за регента именује престолонаследника Александра.[12]

Апис и црнорукци су имали јак утицај на Народну одбрану, кроз коју су покушавали да рашире мрежу агената Босни и Херцеговини.[12] Овоме је помагало незадовољство српског становништва аустроугарском управом, српски национални покрет и ширење југословенске идеје после Балканских ратова.[12] Са друге стране, Пашићева влада је покушавала да даље не квари односе са Аустроугарском, па је она покушавала да својим установама блокира рад црнорукаца у Босни и Херцеговини.[12]

Гробница Драгутина Димитријевића Аписа на Зејтинлику

Неки сматрају да је контролисао организацију Млада Босна, која је извршила атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда. Међутим за то нема поузданих доказа. Напротив, постоје сведочења да се Војислав Танкосић жалио Апису на групу младића из Босне који су наваљивали на њега да им помогне да пређу Дрину, како би извршили неко "велико дело". Апис се сложио са тим не мислећи да су ти младићи заиста способни да предузму такав корак. Међутим, касније се одлучио да преко Ђуре Шарца младићима пошаље поруку да не предузимају никакву акцију јер би то могло бити опасно по Србију, али било је прекасно.[13] Младобосанци нису желели да одустану. Највећу сумњу на тврдњу да је Апис организовао атентат баца начин на који је атентат извршен. Логично је питање да ли би један искусни атентатор и неко ко се налази на челу Обавештајног одељења Врховне команде такав подухват препустио групи неискусних ђака, који једва да су научили да пуцају. Када је за време рата боравио у Ужицу, у кога су се због близине сјатиле избеглице и дезертери из Босне, међу њима се нашао и један од преживелих атентатора, Мухамед Мехмедбашић који је пребегао к Апису и уз њега остао до самог краја. Апис је штитио Мухамеда као једног од Срба-Муслимана који није желео да буде део Аустроугарске војске.

Први светски рат и Солунски процес[уреди]

У I светском рату је руководио обавештајном службом. Потом је био начелник штаба Ужичке и Тимочке војске. Затим, помоћник начелника штаба III армије. Имајући информације 1915. да се Бугарска спрема за мобилизацију предлагао је напад на њу пре него што се потпуно мобилишу. Врховна команда се сложила са овим предлогом, али не и влада Србије.[14] Тимочка војска је од октобра 1915. била у сталном повлачењу и непрекидним борбама. Имала је задатак да се у Скопљу споји са савезницима али до тога није дошло јер су се Французи повукли. Тимочка војска се пребацује правцем Урошевац- Сува Река- Призрен- Бицане- Љум Кула- Пишкопеја- Струга- Елбасан- Тирана све време штитећи одступницу целокупној српској војсци у повлачењу кроз Албанију од севера према југу. Пуковник Апис је био последњи српски официр који је напустио Драч пошто га је предао италијанским трупама.[15] Након реорганизације војске на Крфу постављен је за помоћника начелника штаба III армије. На том месту учествује у руковођењу трупама у одбрамбеној бици за Горничево, па затим руководи офанзивним операцијама Треће армије чија Дринска дивизија са Добровољачким одредом Војводе Вука заузима Кајмакчалан.[16] Апис је у децембру 1916. ухапшен на солунском фронту као члан тајне организације Уједињење или смрт. Оптужница га је теретила за „превратничко деловање“ с политичким циљем у самој земљи. Поред тога у тужби се наводило, да је прикривао Радета Малобабића и Мухамеда Мехмедбашића, који су били оптужени истом тужбом, и да су 29. августа 1916. покушали да изврше атентат на престолонасљедника регента Александра, када се колима возио из Острова у свој логор. Суђење је вођено у Солуну пред војним судом за официре. Пресудом од 23. августа 1916 Димитријевић је осуђен на смрт, а стрељан је 14. јуна 1917. у Солунском пољу заједно с артиљеријским мајором Љубомиром Вуловићем и Радетом Малобабићем. Сахрањен је у спомен костурници на српском војничком гробљу у Солуну, као Н.Н. лице под бројем 5027, али овај податак треба узети са резервом јер се заснива на причи чувара гробља која се преноси с колена на колено. Постоје информације да посмртни остаци тројице стрељаних никада нису пренете у спомен костурницу у Солуну.[17]

На обновљеном судском процесу 1953. у Београду, све пресуде Вишег војног суда у Солуну су поништене, а сви осуђеници рехабилитовани, међу којима и сам Драгутин Димитријевић Апис.

Одликовања[уреди]

Референце[уреди]

  1. ^ Милан Ж. Живановић, Пуковник Апис, Солунски процес, хиљаду девесто седамнаесте, Београд: Српска академија наука, 1955.
  2. ^ Живан Живановић: У Качеру (1914). стр. 216.–217, у публикацији „Колубара, цвелики народни календар за преступну 2004. годину“; одломак је пренет из успомена „Србија у ратовима“, Београд 1958.
  3. ^ Милан Ж. Живановић, Пуковник Апис, Солунски процес, хиљаду девесто седамнаесте, Београд: Српска академија наука, 1955.
  4. ^ Деветстотрећа, Д.Васић
  5. ^ Слободан Јовановић "Моји савременици"
  6. ^ Милан Ж. Живановић, Пуковник Апис, Солунски процес, хиљаду девесто седамнаесте, Београд: Српска академија наука, 1955.
  7. ^ Милан Ж. Живановић, Пуковник Апис, Солунски процес, хиљаду девесто седамнаесте, Београд: Српска академија наука, 1955.
  8. ^ Милан Ж. Живановић, Пуковник Апис, Солунски процес, хиљаду девесто седамнаесте, Београд: Српска академија наука, 1955.
  9. ^ Mitrović 2007, стр. 23-24.
  10. ^ Милан Ж. Живановић, Пуковник Апис, Солунски процес, хиљаду девесто седамнаесте, Београд: Српска академија наука, 1955.
  11. ^ Милан Ж. Живановић, Пуковник Апис, Солунски процес, хиљаду девесто седамнаесте, Београд: Српска академија наука, 1955.
  12. 12,0 12,1 12,2 12,3 Mitrović 2007, стр. 24.
  13. ^ Дејвид Мекензи, "Драгутин Димитријевић Апис"
  14. ^ Милан Ж. Живановић, Пуковник Апис, Солунски процес, хиљаду девесто седамнаесте, Београд: Српска академија наука, 1955.
  15. ^ Милан Ж. Живановић, Пуковник Апис, Солунски процес, хиљаду девесто седамнаесте, Београд: Српска академија наука, 1955.
  16. ^ Милан Ж. Живановић, Пуковник Апис, Солунски процес, хиљаду девесто седамнаесте, Београд: Српска академија наука, 1955.
  17. ^ Милан Ж. Живановић, Пуковник Апис, Солунски процес, хиљаду девесто седамнаесте, Београд: Српска академија наука, 1955.

Литература[уреди]

  • Миленовић, Миомир (1927). „Драгутин Димитријевић Апис”. Народна енциклопедија. 
  • Душан Савковић, Апис
  • Дејвид Мекензи, Круна српске дипломатије (НИН, 16/06/05)
  • Арчибалд Рајс, Чујте Срби
  • Група аутора, Војни Лексикон, Војноиздавачки Завод, 1981
  • Милан Ж. Живановић, Пуковник Апис, Солунски процес, хиљаду девесто седамнаесте, Београд: Српска академија наука, 1955.
  • Валентин Пикуль, Честь имею!, Москва 1992.
  • Поповић, Никола Б. (2000). Срби у Првом светском рату 1914—1918. Нови Сад: Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа. 
  • Mitrović, Andrej (1981). Prodor na Balkan: Srbija u planovima Austro-Ugarske i Nemačke 1908-1918. Beograd: Nolit. 
  • Митровић, Андреј (1984). Србија у Првом светском рату. Београд: Српска књижевна задруга. 
  • Mitrović, Andrej (2007). Serbia's Great War 1914-1918. West Lafayette: Purdue University Press. 
  • Радојевић, Мира; Димић, Љубодраг (2014). Србија у Великом рату 1914-1918: Кратка историја. Београд: Српска књижевна задруга, Београдски форум за свет равноправних. 
  • Живановић Милан Ж. Пуковник Апис, Солунски процес хиљаду девесто седамнаесте. - Београд-Нови Сад: Прометей-РТС, 2016. Предговор - Миле Бјелајац. Додатак – Слободан Јовановић: Апис (објављен у Канади 1962)
  • Драгиша Васић, "Девестотрећа"
  • Слободан Јовановић, "Моји савременици"
  • Дејвид Мекензи, "Драгутин Димитријевић Апис"

Спољашње везе[уреди]