Драгутин Димитријевић Апис

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Драгутин Димитријевић Апис
Dragutin Dimitrijević-Apis, ca. 1900.jpg
Драгутин Димитријевић Апис
Датум рођења(1876-08-18)18. август 1876.
Место рођењаБеоград
Кнежевина Србија
Датум смрти26. јун 1917.(1917-06-26) (40 год.)
Место смртиСолун
Краљевина Грчка
ВојскаСрпска војска
Чинпуковник

Драгутин Т. Димитријевић — Апис (Београд, 18. август 1876Солун, 26. јун 1917) био је официр и обавештајац у Краљевини Србији.

Био је један од главних организатора завере официра која је извршила Мајски преврат 1903. године, којим је свргнут и убијен краљ Александар Обреновић са супругом краљицом Драгом, а доведен на престо краљ Петар I Карађорђевић. Био је члан Врховне централне управе тајне војне организације „Уједињење или смрт" познатије под именом Црна рука, чији се поједни припадници доводе у везу са члановима Младе Босне који су извели Сарајевски атентат, који је послужио као повод за избијање Првог светског рата. Од 1904. године, био је члан Главног одбора четничке акције. У току Првог светског рата је био руководилац обавештајне службе Главног генералштаба, начелник штаба Ужичке војске, Тимочке војске и на Солунском фронту, помоћник начелника штаба Треће армије.

На Солунском процесу под оптужбом да је био налогодавац неуспелог атентата на престолонаследника регента Александра Карађорђевића осуђен је на смрт стрељањем заједно са Радетом Малобабићем и Љубомиром Вуловићем. Стрељани су у само свитање 26. јуна 1917. године. Иако су преживели другови у више наврата, након Првог светског рата, тражили обнову процеса до тога није дошло све до 1953. године када је процес обновљен у време ФНРЈ, а осуђени постхумно рехабилитовани. На обновљеном процесу доказано је да се атентат није ни догодио и да је Солунски процес био изрежиран, а као могући разлог који је довео до тога наводе се преговори о сепаратном миру које је Аустро-Угарска водила са Француском и политички обрачун у врху српске државе.[1]

2012. године Апис је рехабилитован и по други пут, од стране српског судства.[2]

Биографија[уреди]

Младост[уреди]

Рано је остао сироче без оца. Након тога, бригу о њему преузима његова сестра Јелена и њен супруг Живан Живановић.[3] Завршава основну школу у Нишу[тражи се извор], а нижу школу гимназије у Београду (Прва београдска гимназија). Након школовања уписао је нижу школу Војне академије и завршио је 1896. као шести у класи. Био је на служби у 7. пешадијском пуку у Београду где је произведен у чин потпоручника.

Септембра 1898. уписао је вишу школу Војне академије коју је завршио као пети у рангу. У чин пешадијског поручника произведен августа 1899. 1902. постао је капетан II класе, 1905. капетан I класе у генералштабној струци, 1908. мајор, 1913. потпуковник и октобра 1915. пуковник. Говорио је и служио се немачким, француским и руским језиком. У периоду 1906/1907. боравио у Берлину на усавршавању. Од 1910. до 1914. предавао је Стратегију у Војној академији и на Генералштабној припреми. Био је помоћник начелника штаба Дунавске дивизије у Београду 1905/1906, начелник штаба Дринске дивизијске области у Ваљеву 1908, а потом комадант батаљона у Крагујевцу. 1910-1912 био је начелник штаба Коњичке дивизије у Београду, а 1913-1914. начелник штаба обавештајног одељења Главног генералштаба.[4]

Никада се није оженио иако је имао много прилика за то стављајући државне обавезе испред приватног живота. Живео је у породици своје сестре и зета у њиховој кући, а за себе није стекао никакво материјално богатство. Све што је својим тестаментом имао да подели били су два коња, џепни сат и нешто конзерви и дувана.[5]

Мајски преврат и период после њега[уреди]

У ноћи 29. маја повео заверенике из Официрског дома у двор, где је за време тражења краља и краљице, тешко рањен с три метка у груди и ногу. Захваљујући својој снажној природи Димитријевић је преболео те ране, и његов утицај на официре и послове у војсци стално је растао. Димитријевић и остали завереници нису желели да створе војну диктатуру у држави, већ су одмах после преврата власт предали политичарима. "Завереници су хитно сазвали представнике свих политичких странака и замолили их да оформе владу народног јединства, која ће водити Србију првих неколико месеци. Неки политичари којима су се официри обратили, нису могли да поверују да им се власт предаје у руке. Стојан Протић је у почетку сумњао да је по среди превара, да би се похапсили он и његове колеге. Љуба Живковић, вођа самосталних радикала говорио је народу: "Браћо, немојте мислити да је ово војна или армијска револуција. Војска је ово урадила у убеђењу да ће српски народ то подржати, и није хтела да уради било шта без подршке или против српског народа". Војислав Гојковић, један од завереника, тврдио је да је то једини случај у историји света да вође успелог војног удара добровољно и одмах предају власт политичарима" [6] Сећајући се тих догађаја Живан Живановић (министар просвете у влади пре 29. маја) пише како је одведен у зору 29. маја у пратњи једног официра у министарство у којем су већ били сви виђенији политичари: Јован Авакумовић, Јован Атанацковић, Ђорђе Генчић, Стојан Протић, Љуба Живковић, Љуба Стојановић, В. С. Вељковић, Аца Борисављевић и други. Након неког времена, а изашав напоље у предсобље, Живановић је погледао на сат на коме је откуцавало 5:35. Нешто касније сусрео се са Ј. Авакумовићем који му је рекао да се ништа не брине и да је позван само да би се формално извршила промена. На питање: "Молим Вас, има ли владе и ко јој је председник?" Авакумовић је одговорио, "Ја сам."[7]

Према Д. Васићу: „Било је тачно 1:45 када се капетан Драгутин Димитријевић подигао са свога места и заповеднички изговорио две речи, после којих сви разговори, песма и свирка умукоше као пресечени громом ове одлучне команде: „ Господо напред!“ Тада, као један, поскочише они са својих места, спремни за полазак, да намах застану задржани енергичним покретом руке поручника Антонија Антића. Узимајући чашу и подижући је изнад главе он изговори ово: „Другови, пре него што кренемо да извршимо овај свети задатак, закунимо се: да у случају неуспеха један другог никад издати нећемо, а успемо ли, да за себе нећемо тражити никакве награде!“ „Заклињемо се!“, гласио је одговор завереника.“[8] Пред убиство краља Александра, Апис је заједно са својим истомишљеницима слављем обележавао датум убиства кнеза Михаила Обреновића, наговештавајући мајски преврат. Међутим, Кнез Михаило је убијен такође 29. маја, а како је датум преврата зависио од распореда дежусртава завереника тешко је рећи да ли је била реч о "слављу" или простом опијању завереника како би се добило на "храбрости". Наиме, Живан Живановић у "Политичкој историји 1858-1903" бележи разговор са Аписом о избору датума: „Од куда паде избор баш на тај дан: - запитао је писац овог дела доцније свог шурака и добио овај одговор: С тога што су по ранијем распореду дежурстава, тога дана случајно, на свима важнијим местима, били наши људи... а у кругу завере водило се строга рачуна о тим распоредима“. Писац је имао доцније у рукама и карту посетницу једног официра упућену Апису на којој је цела друга страна била исписана датумима месеца маја по реду... Међу овима био је подвучен датум 29. И тога дана доиста су били као дежурни или као командири страже, или комаданти својега одреда чланови завере- и у двору, и у Гарди, и у коњици, и у артиљерији, и у VI , и у VII пуку и у Граду..." [9]

Недуго по почетку саме акције, Апис је рањен у холу двора, те није лично учествовао у најзначајнијем делу преврата. Завереници су касније причали да је приликом рањавања говорио војнику, који га је ранио, да на њега испразни све метке, рачунајући да тако ништа неће остати за другове који су ишли иза њега.[10] Заједно са осталим завереницима постао је први носилац Карађорђеве звезде, која је установљена као одликовање, 1904. године.[11]

Године 1905. положио је испит за Генералштаб и отпутовао на војне студије у Берлин. По повратку у земљу, додељен је генералштабном одељењу Министарства Војног, и служио је у њему од септембра 1906. до марта 1907.

Био је у Македонији краће време, а по повратку вршио је дужност помоћника начелника штаба Дринске дивизије 1908. Још за време свог боравка на југу Србије, Апис се прикључио тајном комитету који је тада већ био створен са циљем да се одупре бугарским претензијама. У исто време, постао је члан Четничког удружења са седиштем у Скопљу и Куманову, а са циљем ослобођења Старе Србије и Македоније од Турака. У том циљу, имајући информације од другова Војина Поповића - Вука, Војислава Танкосића и других да су Турци у тим крајевима ослабљени, повео је акцију међу политичарима о склапању савеза са Бугарском и Грчком за коначно ослобађање од Турака.[1]

Црна рука[уреди]

Апис (десно) са друговима

1911. са својим друговима основао је тајно удружење Уједињење или смрт, познато под именом Црна рука. Иницијатори овог Удружења били су Велимир Вемић, Богдан Раденковић и Љубомир Јовановић - Чупа који се пожалио Апису да се на ослобођењу и уједињењу српског народа од званичних власти не ради довољно.[1] Црну руку су углавном чинили релативно млађи завереници умешани у убиство краља Александра и краљице Драге, као и неколико цивила, а међу њима и пар жена, али је главна личност био пуковник Драгутин Димитријевић Апис.[12] У удружрње нису ушли сви завереници, нити су сви чланови удружења учествовали и мајском преврату. Црна рука је била активна све до уласка Србије у рат са Турском 1912. године када је дефакто престала да постоји. Све везе које су организацију држале услед погибије чланова у Балканским ратовима прекинуте су. Само из Управе организације у тим ратовима погинула су три члана.[13]

За време боравка на југу, непосредно пред почетак Балканских ратова, где је боравио како би убедио албанска племена да не нападају српску војску када се она буде сукобила са турском, отровао се пијући непрокувано козје млеко, услед чега је добио тешко тровање крви и малтешку грозницу и једва преживео. Због овог тровања није активно учествовао у Балканским ратовима. Наиме према сећању пуковника Панковића: „Када је 18. септембра завршена мобилизација српске војске, Апис је кренуо за Ћуприју. Топло се опростио са Сањом (Александар Сања Живановић, Аписов сестрић, прва жртва Балканских ратова) на ћупријској железничкој станици и онда се сместио у Врњачкој Бањи, заједно са штабом Коњичке дивизије. Ту се разболео од тровања крви и малтешке грознице коју је добио у Албанији. Главни знаци његове болести били су напади тешке грознице са температуром до 40 степени. Иако је много патио Апис је упорно обављао своје дужности... Пошто су му напади грознице постајали све чешћи и тежи, његова снажна кобила Звездана галопирала је тресући се целим телом. Чланови штаба су се забринули због Аписове болести... По наређењу Врховне команде, док се још бунио, превезен је у београдску војну болницу.“[14] Престолонаследник Александар Карађорђевић лично је позвао доктора Цина, чувеног берлинског бактериолога, и платио све трошкове лечења.[15] Немогућност учествовања у Балканским ратовима Апис је сматрао својом највећом несрећом у животу, а његови другови и предпостављени сматрали су то великим губитком јер су "Коњичкој дивизији недостајали енергија и динамичност пуковника Аписа".[1][1] О озбиљности болести говоре њене последице којима је био сведок и Слободан Јовановић. Он је упознао Аписа 1914. када је по распореду био одређен Ратном пресбироу којим је руководио Апис: „ Он ме је дочекао онако љубазно, како сам после видео да дочекује цео свет... Он се још није био опоравио од своје болести, још је вукао трагове отрова у свом организму. На ногама још није био сасвим сигуран; умотане у увијаче, оне су изгледале отечене. Због недовољног кретања био је стао да се гоји. Имао је нездраву тамно-бледу боју и глава му је била готово сасвим ћелава.“ “[16]

Црна рука је представљала срж војничке опозиције цивилној влади. Скривајући се иза војске или опозиције, црнорукци су приморали краља Петра I да распусти владу Николе Пашића, иако је Народна радикална странка имала већину у Народној скупштини. Тек након руске интервенције и можда уз помоћ француског капитала, криза је решена у Пашићеву корист, а краљ Петар је био приморан да се повуче, наводно због болести, и за регента именује престолонаследника Александра.[17]

Апис и црнорукци су имали јак утицај на Народну одбрану, кроз коју су покушавали да рашире мрежу агената Босни и Херцеговини.[17] Овоме је помагало незадовољство српског становништва аустроугарском управом, српски национални покрет и ширење југословенске идеје после Балканских ратова.[17] Са друге стране, Пашићева влада је покушавала да даље не квари односе са Аустроугарском, па је она покушавала да својим установама блокира рад црнорукаца у Босни и Херцеговини.[17]

Гробница Драгутина Димитријевића Аписа на Зејтинлику

Неки сматрају да је контролисао организацију Млада Босна, која је извршила атентат на аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда. Међутим за то нема поузданих доказа. Напротив, постоје сведочења да се Војислав Танкосић жалио Апису на групу младића из Босне који су наваљивали на њега да им помогне да пређу Дрину, како би извршили неко "велико дело". Апис се сложио са тим не мислећи да су ти младићи заиста способни да предузму такав корак. Међутим, касније се одлучио да преко Ђуре Шарца младићима пошаље поруку да не предузимају никакву акцију јер би то могло бити опасно по Србију, али било је прекасно.[18] Младобосанци нису желели да одустану. У часопису „Нова Европа“ (XXV/8, 26.07.1932.) бивши пуковник Чеда Поповић наводи да му је Апис о Сарајевском атентату изјавио следеће: „Био сам убеђен да је пројектовани маневар у Босни претекст за упад Аустрије у Србију, на челу са главнокомандујућим аустријске војске Ф. Фердинандом. И ја сам у души ужасно страховао од тога... А ти знаш да је по несрећи, тада у земљи владало и сувише заоштрено стање у погледу политичких, унутарњих борби. Каква је била наша војничка ситуација, то ти је познато: могли су пустити само једну-две коњичке дивизије у Србију, па не би имао ко да их заустави. Док би наше трупе пристигле из јужних крајева, Србија би била прегажена. Цео свет, па и сами ми, нашли бисмо се пред свршеним чином. И зато, када је код мене дошао једнога дана у канцеларију Танкосић и рекао: „Има неких младића Босанаца, досадише ми молећи да им допустим да оду у Босну – хоћу ли да их пустим?“ - ја сам доиста тога тренутка, не размишљајући даље, казао: „Па пусти их!“ Танкосић ми је тада рекао да ти младићи по договору са друговима из Босне, хоће да покушају нешто против Фердинанда..... Ипак, када сам, после неког времена, размислио мало више о тој ствари, решио сам да покушам да се пребачени младићи врате, и да се на сваки начин спречи атентат. Тај покушај учињен је преко четника Ђуре Шарца. Било је доцкан....нису хтели да чују за то“. [19] Највећу сумњу на тврдњу да је Апис организовао атентат баца начин на који је атентат извршен. Др. Миле Бјелајац у предговору реиздања књиге М. Живановића поставља и питање „да ли би, да је он заиста организатор атентата, и да је желео да то успе, пре послао проверене борце из ратова као атентаторе, а не групу неспретних ђака који су тек узели оружје у руке те испуцали неколико метака?“ Када је за време рата боравио у Ужицу, у кога су се због близине сјатиле избеглице и дезертери из Босне, међу њима се нашао и један од преживелих атентатора, Мухамед Мехмедбашић који је пребегао к Апису и уз њега остао до самог краја. Апис је штитио Мухамеда као једног од Срба-Муслимана који није желео да буде део Аустроугарске војске.[20]

Први светски рат и Солунски процес[уреди]

У I светском рату је руководио обавештајном службом. Потом је био начелник штаба Ужичке и Тимочке војске. Затим, помоћник начелника штаба III армије. Имајући информације 1915. да се Бугарска спрема за мобилизацију предлагао је напад на њу пре него што се потпуно мобилишу. Врховна команда се сложила са овим предлогом, али не и влада Србије.[1] Тимочка војска је од октобра 1915. била у сталном повлачењу и непрекидним борбама. Имала је задатак да се у Скопљу споји са савезницима али до тога није дошло јер су се Французи повукли. Тимочка војска се пребацује правцем Урошевац- Сува Река- Призрен- Бицане- Љум Кула- Пишкопеја- Струга- Елбасан- Тирана све време штитећи одступницу целокупној српској војсци у повлачењу кроз Албанију од севера према југу. Пуковник Апис је био последњи српски официр који је напустио Драч пошто га је предао италијанским трупама.[1] Након реорганизације војске на Крфу постављен је за помоћника начелника штаба III армије. На том месту учествује у руковођењу трупама у одбрамбеној бици за Горничево, па затим руководи офанзивним операцијама Треће армије чија Дринска дивизија са Добровољачким одредом Војводе Вука заузима Кајмакчалан.[1] Апис је у децембру 1916. ухапшен на солунском фронту као члан тајне организације Уједињење или смрт. Оптужница га је теретила за „превратничко деловање“ с политичким циљем у самој земљи. Поред тога у тужби се наводило, да је прикривао Радета Малобабића и Мухамеда Мехмедбашића, који су били оптужени истом тужбом, и да су 29. августа 1916. покушали да изврше атентат на престолонасљедника регента Александра, када се колима возио из Острова у свој логор. Суђење је вођено у Солуну пред војним судом за официре. Пресудом од 23. маја 1917. (по новом календару 5.јуна).[21] Димитријевић је осуђен на смрт, а стрељан је 13. јуна 1917. (по новом календару 26.јуна)[22] у Солунском пољу заједно с артиљеријским мајором Љубомиром Вуловићем и Радетом Малобабићем.[23] Сахрањен је у спомен костурници на српском војничком гробљу у Солуну, као Н. Н. лице под бројем 5027, али овај податак треба узети са резервом јер се заснива на причи чувара гробља која се преноси с колена на колено. Постоје информације да посмртни остаци тројице стрељаних никада нису пренети у спомен костурницу у Солуну.[1]

На обновљеном судском процесу 1953. у Београду, све пресуде Вишег војног суда у Солуну су поништене, а сви осуђеници рехабилитовани, међу којима и сам Драгутин Димитријевић Апис. Обнову процеса су покретали чланови породице, преживели другови и поштоваоци више пута у међуратном периоду, али је до ње дошло тек након Другог св.рата, у новој држави ФНРЈ.

Повод за обнову процеса било је писмо стрељаног мајора Љубомира Вуловића које је написао дан пред извршење пресуде, у коме је навео да је за атентат први пут чуо на самом суђењу, да су сведоци били лажни, изневши у њему све своје сумње и претпоставке, као и молбу да се у ослобођеној отаџбини утврдити права истина. Писмо је написао пријатељу Тодору Михаиловићу, а оставио војном свештенику Здравку Пауновићу. Ово писмо нашло се у рукама Александра Ранковића, министра унутрашњих послова ФНРЈ, који је затим наредио Истражном одељењу министарства да предузме трагање, у циљу утврђивања истине.[24]

2012. године Апис је рехабилитован и по други пут, од стране српског судства.[25]

Одликовања[уреди]

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 1,5 1,6 1,7 1,8 Милан Ж. Живановић, Пуковник Апис, Солунски процес, хиљаду девесто седамнаесте, Београд: Српска академија наука, 1955.
  2. ^ https://www.nacionalist.rs/2017/12/30/spomenik-dragutinu-dimitrijevicu-apisu-ispravljanje-nepravde/
  3. ^ Живан Живановић: У Качеру (1914). p. 216.–217, у публикацији „Колубара, цвелики народни календар за преступну 2004. годину“; одломак је пренет из успомена „Србија у ратовима“, Београд 1958.
  4. ^ Милан Ж. Живановић, Пуковник Апис, Солунски процес, хиљаду девесто седамнаесте, Београд: Српска академија наука, 1955 скраћена биографија, стр 656
  5. ^ Последња воља Д. Димитријевића Аписа цитирана у: Милан Ж. Живановић, Пуковник Апис, Солунски процес, хиљаду девесто седамнаесте, Београд: Српска академија наука, 1955. стр 564
  6. ^ "Драгутин Димитријевић Апис", Д. Мекензи, стр 60-63
  7. ^ Политичка историја Србије 1858-1903, књига 4, стр 332, Геца Кон, Београд, 1925
  8. ^ Деветстотрећа, Д. Васић, стр 74, 2016
  9. ^ Политичка историја Србије 1858-1903, књига 4, стр 346, Геца Кон, Београд, 1925
  10. ^ Слободан Јовановић "Моји савременици"
  11. ^ Милан Ж. Живановић, Пуковник Апис, Солунски процес, хиљаду девесто седамнаесте, Београд: Српска академија наука, 1955, скраћена биографија на 656. стр.
  12. ^ Mitrović 2007, стр. 23-24.
  13. ^ Завршна реч Д. Димитријевића на војном суду у Солуну 1917, цитирано у М. Живановић, стр 460
  14. ^ Сећање на Аписа, П. Панковић, цитирано у "Драгутин Димитријевић Апис", Д. Мекензи, стр 108,2016
  15. ^ "Драгутин Димитријевић Апис", Д. Мекензи, стр 108,2016
  16. ^ Моји савременици, Апис, Слободан Јовановић, стр 410
  17. 17,0 17,1 17,2 17,3 Mitrović 2007, стр. 24.
  18. ^ Дејвид Мекензи, "Драгутин Димитријевић Апис", стр 147
  19. ^ Цитат наведен и у "Гаврило Принцип – документи и сећања", Милош Ковић стр 546, 2014
  20. ^ Завршна реч Д. Димитријевића на војном суду у Солуну 1917, цитирано у М. Живановић, стр 462
  21. ^ М. Живановић,стр 518
  22. ^ М. Живановић, стр 595
  23. ^ М. Живановић, стр 518
  24. ^ М. Живановић,стр 619
  25. ^ https://www.nacionalist.rs/2017/12/30/spomenik-dragutinu-dimitrijevicu-apisu-ispravljanje-nepravde/

Литература[уреди]

  • Миленовић, Миомир (1927). „Драгутин Димитријевић Апис”. Народна енциклопедија. 
  • Душан Савковић, Апис
  • Дејвид Мекензи, Круна српске дипломатије (НИН, 16/06/05)
  • Арчибалд Рајс, Чујте Срби
  • Група аутора, Војни Лексикон, Војноиздавачки Завод, 1981
  • Милан Ж. Живановић, Пуковник Апис, Солунски процес, хиљаду девесто седамнаесте, Београд: Српска академија наука, 1955, скраћена биографија стр 656.
  • Валентин Пикуль, Честь имею!, Москва 1992.
  • Поповић, Никола Б. (2000). Срби у Првом светском рату 1914—1918. Нови Сад: Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа. 
  • Mitrović, Andrej (1981). Prodor na Balkan: Srbija u planovima Austro-Ugarske i Nemačke 1908-1918. Beograd: Nolit. 
  • Митровић, Андреј (1984). Србија у Првом светском рату. Београд: Српска књижевна задруга. 
  • Mitrović, Andrej (2007). Serbia's Great War 1914-1918. West Lafayette: Purdue University Press. 
  • Радојевић, Мира; Димић, Љубодраг (2014). Србија у Великом рату 1914-1918: Кратка историја. Београд: Српска књижевна задруга, Београдски форум за свет равноправних. 
  • Живановић Милан Ж. Пуковник Апис, Солунски процес хиљаду девесто седамнаесте. - Београд-Нови Сад: Прометей-РТС, 2016. Предговор - Миле Бјелајац. Додатак – Слободан Јовановић: Апис (објављен у Канади 1962)
  • Драгиша Васић, "Девестотрећа"
  • Слободан Јовановић, "Моји савременици"
  • Дејвид Мекензи, "Драгутин Димитријевић Апис"

Спољашње везе[уреди]