Народни покрет за ослобођење Анголе

С Википедије, слободне енциклопедије
Народни покрет за ослобођење Анголе — Партија рада
Movimento Popular de Libertação de Angola - Partido do Trabalho
ПредседникЖоао Лоренцо
ОснивачиАгостињо Нето
Вираито Да Круз
Први секретарПауло Касома
Дугогодишњи председникЖозе Едуардо дос Сантос (1979—2017)
Основана10. децембар 1956. год.; пре 67 година (1956-12-10)
СедиштеЛуанда
 Ангола
Млади огранакОмладина МПЛА
ИдеологијаДемократски социјализам
Раније:
(марксизам-лењинизам) (1977—1991)
Политичка позицијаЛевица
Међународно чланствоСоцијалистичка интернационала
Парламент Анголе
124 / 220
Застава странке
Веб-сајт
mpla.ao

Народни покрет за ослобођење Анголе — Партија рада (порт. Movimento Popular de Libertação de Angola - Partido do Trabalho) је партија на власти у Анголи од њене независности од Португалије 1975. године. Чланови МПЛА борили су се против португалске колонијалне армије у Анголском рату за независност (1961—1975), а после тога су постигли победу и против покрета УНИТА и ФНЛА у Анголском грађанском рату (1975—2002).

Оснивање[уреди | уреди извор]

Анголска комунистичка партија (ПЦА) и Партија уједињене борбе за Африканце у Анголи (ПЛУА) су се, 1. децембра 1956. године, ујединиле у Народни покрет за ослобођење Анголе. Генерални секретар МПЛА постао је Вириато да Круз, дотадашњи председник ПЦА.[1][2] Касније су се МПЛА-у прикључили још неки мањи ослободилачки покрети.

Оружано крило МПЛА су биле Војне снаге за ослобођење Анголе (ФАПЛА). Борци ФАПЛА касније су постали регуларна армија Анголе.

Године 1960, МПЛА и ПАИГЦ, ослободилачки покрет Гвинеје Бисао и Зеленортских острва, удружили су снаге у борби против Португалске империје у Африци. Касније су им се придружили мозамбички ФРЕЛИМО и МЛСТП из Сао Томе и Принсипеа.

Независност и грађански рат[уреди | уреди извор]

Након Револуције каранфила у Лисабону 1974. године, на власт у Португалији дошла је војна влада која је пристала дати независност Анголи. Три ослободилачка покрета (МПЛА, ФНЛА и УНИТА) су првобитно били у коалицији, која се убрзо распала.

Јужна Африка, САД и Заир финансирали су ФНЛА и УНИТА, а Куба и Совјетски Савез МПЛА. До новембра 1980, МПЛА је скоро у потпуности победила снаге УНИТА-е.

Ангола је прогласила независност 11. новембра 1975, а први председник постао је вођа МПЛА, Агостињо Нето. Након Нетове смрти 1979, председник Анголе постао је Жозе Едуардо дос Сантос.

Године 1977, МПЛА је прихватила марксизам-лењинизам као партијску идеологију. Након унутарпартијских превирања, чланови МПЛА приклонили су се социјалстичком, а одбацили комунистички модел. Упркос томе, Ангола је остала савезник Источног блока. Кубанске трупе су и даље биле пристуне у земљи, будући да је покрет УНИТА још увек дејствовао против МПЛА.

Грађански рат је трајао до 2002. године, када је вођа УНИТА-е, Жонас Савимби, убијен.

Године 1983, МПЛА је својем називу придодао суфикс Партија рада.

Историја избора[уреди | уреди извор]

Народна скупштина Анголе
Избори # гласова % од важећих # посланика Влада
1992 2,124,126 53.7%
129 / 220
владајући
2008 5,266,216 81.6%
191 / 220
владајући[3]
2012 4,135,503 71.8%
175 / 220
владајући
2017 4,907,057 61.1%
150 / 220
владајући
2022 3,209,429 51.1%
124 / 220
владајући

Партијске организације[уреди | уреди извор]

Масовне организације, које делују унутар МПЛА, су Организација жена Анголе (порт. Organização da Mulher Angolana), Национална унија радника Анголе (порт. União Nacional dos Trabalhadores Angolanos), Организација пионира Агостиња Нета (порт. Organização dos Pioneiros de Agostinho Neto) и Омладина МПЛА (порт. Juventude do MPLA).

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Africa Year Book and Who's who. 1977. стр. 238. 
  2. ^ Tvedten 1997, стр. 29.
  3. ^ "Angolan ruling party gains about 82% of votes in legislative race", Xinhua, September 17, 2008.

Литература[уреди | уреди извор]