Марксизам-лењинизам

Из Википедије, слободне енциклопедије
Део серијала Политика
Комунизам
Golden Hammer and Sickle.svg

Историја комунизма


Школе комунизма
Марксизам · Лењинизам
Леви комунизам
Троцкизам · Самоуправни марксизам
Еврокомунизам · Маоизам
Титоизам · Хоџизам
Саветни комунизам
Анархокомунизам
Хришћански комунизам
Луксембургизам


Политичке партије
Коминтерна
Светски комунистички покрет
Међународна комунистичка струја
Интернационала комунистичких радника
Четврта интернационала


Државе
Кина
Куба · Вијетнам
Лаос · Северна Кореја


Сродне теме
Социјализам
Капитализам · Хладни рат
Религиозни комунизам
Нова левица · Планска економија
Историјски материјализам
Марксистичка филозофија
Леви комунизам
Демократски централизам
Антикомунизам


Познати комунисти
Карл Маркс · Фридрих Енгелс
Владимир Лењин · Лав Троцки
Роза Луксембург · Антон Панекук
Јосиф Стаљин · Мао Цедунг
Јосип Броз Тито · Че Гевара
Фидел Кастро · Антонио Негри
Ђерђ Лукач · Антонио Грамши

Марксизам-лењинизам је термин који означава идеологију темељену на учењима и размишљањима Карла Маркса, Фридриха Енгелса и Владимира Иљича Лењина. Марксизам-лењинизам посебно је узео маха од 1920-их година након што га је као своју темељну идеологију прихватила Комунистичка интернационала.

Историјат термина[уреди]

Марксизам-лењинизам је као засебну идеологију представио Стаљин у свом делу „Питања лењинизма“.[1] За време владавине Стаљина, марксизам-лењинизам је био службена идеологија Совјетског Савеза.[2]

Међу политолозима још увек владају подељена мишљења о томе је ли Стаљин уистину следио учења Маркса и Лењина. [3] Троцкисти верују да је стаљинизам био контрадикторан наспрам изворног марксизма и лењинизма,[4] те су зато користили термин „бољшевизам-лењинизам“ којим би дефинисали своју идеологију антистаљинистичког, а касније и антимаоистичког комунизма. Леви комунисти одбацују термин „марксизам-лењинизам“ означавајући га као антимарксистички.

Након совјетско-кинеског разлаза, комунистичке партије Совјетског Савеза и Кине, свака од њих тврдила је да је једини интелектуални наследник марксизма-лењинизма. У Кини је Мао Цетунг сматрао да је прилагодио марксизам-лењинизам кинеским условима, што је ускоро постало познато под термином „марксизам-лењинизам-маоизам“ или скраћено „маоизам“. Неке партије, попут Комунистичке партије Филипина или перуанске Светле стазе, промовисале су идеју да је маоизам напреднији ступањ марксизма.

У Северној Кореји, марксизам-лењинизам је службено напуштен још 1977. године у корист идеје Џуче. Међутим, до данас се ову земљу још увек убраја у табор „марксистичких земаља“ због њеног карактеристичног политичког и економског уређења.

У осталим данашњим социјалистичким земљама, Куби, Лаосу, Вијетнаму и Непалу (где маоисти чине значајан део владе), службена идеологија владајућих партија је марксизам-лењинизам, иако је свака од тих земаља теорију прилагодила условима праксе.

Извори[уреди]

  1. ^ Г. Лисичкин, Мифы и реальность, Новый мир (Novy Mir), 1989, № 3, pp. 59 ((ru))
  2. ^ Александр Бутенко, Социализм сегодня: опыт и новая теория// Журнал Альтернативы, №1, 1996, pp. 3–4 ((ru))
  3. ^ Александр Бутенко, Социализм сегодня: опыт и новая теория// Журнал Альтернативы, №1, 1996, pp. 2–22 ((ru))
  4. ^ Лев Троцкий (Лав Троцки), Сталинская школа фальсификаций, М. 1990, pp. 7–8 ((ru))

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]