Краљевина Њемачка
| Историја Њемачке |
|---|
 |
 Портал Њемачка |
Краљевина Њемачка или Њемачка краљевина (лат. Regnum Teutonicum — „Тевтонска краљевина”, њем. Deutsches Reich), историографски је термин који се користи за средњовјековну државу која се развила из источног дијела бившег Каролиншког царства. Као Англосаксонска Енглеска и средњовјековна Француска, Њемачка краљевина је била „конгломерат, спој великог броја некада засебних и независних… народа и краљевстава”.[1] Источна Франачка је настала Верденским споразумом 843. године, којом су владали Каролинзи све до 911. године, послије чега је краљевина била изборна. Првобитни изборници су били владари племенски војводстава, који су углавном бирали једног међу собом. Послије 962. године, када је Отон I крунисан за цара, краљевина је чинило највећи дио Светог римског царства, које је укључивало Италију (послије 951), Бохемију (послије 1004) и Бургундију (послије 1032).
Термин „краљ Нијемаца” (лат. rex teutonicorum) први пут је употријебљен за вријеме папе Гргура VII током Борбе за инвеституру (касни 11. вијек), можда као полемичко средство против цара Хајнриха IV.[2] У 12. вијеку, како би се истакао царски и транснационални карактер свог положаја, цареви су почели да користе титулу краљ Римљана (лат. rex Romanorum) послије свог избора (кнежеви изборници, неколико њемачких епископа и племића). Различита титулатура за Њемачку, Италију и Бургундију, које су традиционално имали своје судове, законе и канцеларије,[3] постепено су излазиле из употребе. Послије Царске реформе и реформе насеља, њемачки дио Светог римског царства подијељен је на Царске округе, што је ефикасно одредило Њемачку против царске Италије и Краљевине Бохемије.[4] Ипак постоји релативно мали број референци о њемачкој краљевини и употреба термина је била одређена.[5]
Као средњовековна Енглеска и средњовековна Француска, средњовековна Немачка се у високом средњем веку консолидовала из конгломерата мањих племена, нација или држава.[6] Термин rex teutonicorum („краљ Немаца“) први пут је ушао у употребу у Италији око 1000. године.[7] Популаризовала га је канцеларија папе Гргура VII током контроверзе о инвеститури (крајем 11. века), можда као полемичко средство против цара Хенрија IV.[8] У 12. веку, да би нагласили царски и транснационални карактер своје функције, цареви су почели да користе титулу rex Romanorum (краљ Римљана) при свом избору.
Надбискуп Мајнца[9] је по службеној дужности био архиканцелар Немачке, пошто су његове колеге надбискуп Келна[10][11] и надбискуп Трира били, надканцелари Италије и Бургундије. Ове титуле су наставиле да се користе до краја царства, али је заправо постојала само немачка канцеларија.[12]
Различити називи за Немачку, Италију и Бургундију, које су традиционално имале своје судове, законе и канцеларије,[13] постепено су изашле из употребе како је утицај краља/цара ван Немачке јењавао и немачко краљевство се поистовећивало са Светим римским царством.[5]
Залеђина
[уреди | уреди извор]Каролиншка Источна Франачка, 843–911.
[уреди | уреди извор]Трипартитна подела Каролиншког царства извршена Верденским уговором била је врло рано оспорена смрћу цара Лотара I[14][15] 855. Он је поделио своје краљевство Средње Франкије између своја три сина, и одмах је најсевернија од три дивизије, Лотарингија, била је спорна између краљева Источне и Западне Франкије. Рат око Лотарингије трајао је до 925. Лотар II од Лотарингије је умро 869. године, а Мерсенски уговор из 870. поделио је његово краљевство између источне и западне Франкије, али су се западнофранцуски суверени одрекли свог припадајућег дела Источној Франкији Уговором у Рибемонту 88. године. Рибемонт је одредио границу између Француске и Немачке до четрнаестог века. Лотарингијско племство је покушало да сачува своју независност од владавине Источне или Западне Франачке мењајући верност више пута након смрти краља Луја Детета 911. године, али је 925. године Лотарингију коначно уступио Источној Француској Рудолф од Западне Француске и након тога је формирано Војводство Лорена у оквиру Источнофранкијског краљевства.
Луј Германски је у то време био познат као „Rex Germaniae” (краљ Немачке), јер се његов брат звао краљ Галије. Ово је требало да разликује различите делове теоретски јединственог франачког краљевства, мада није познато да ли је то требало да значи нешто више.[16]
Сама Источна Франкија је била подељена на три дела након смрти Луја Немачког (875). Традиционално названим „Саксонија“, „Баварска“ и „Швабска“ (или „Алеманија“), овим краљевствима су у сарадњи владала три сина Лудовика, а поново их је ујединио Карло Дебели 882. Регионалне разлике су постојале између народа различитих региона краљевства, и сваки регион су савременици лако могли описати као regnum, иако они свакако нису били сопствена краљевства. Заједнички германски језик и традиција заједничке владавине која датира из 843. године очували су политичке везе између различитих владара и спречили да се краљевство распадне након смрти Карла Дебелог. Настојања Луја Немачког да одржи своје краљевство и да му пружи снажну краљевску владу такође је увелико допринео стварању источнофраначке (тј. немачке) државе.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Gillingham (1991). стр. 124, who also calls it „a single, indivisible political unit throughout the middle ages.” He uses „medieval Germany” to mean the tenth to fifteenth centuries for the purposes of his paper. Robinson 1979, стр. 729
- ^ Robinson 1979, стр. 729
- ^ Cristopher Cope, Phoenix Frustrated: the lost kingdom of Burgundy. стр. 287
- ^ Bryce, стр. 243
- ^ а б Scales 2012, стр. 179
- ^ "a conglomerate, an assemblage of a number of once separate and independent.. gentes [peoples] and regna [kingdoms]." Gillingham (1991), p. 124, who also calls it "a single, indivisible political unit throughout the middle ages." He uses "medieval Germany" to mean the tenth to fifteenth centuries for the purposes of his paper. Robinson 1979, стр. 729
- ^ Müller-Mertens 1999, стр. 265.
- ^ Robinson 1979
- ^ Albert. 2012. Encyclopædia Britannica Online. Retrieved 01 September, 2012, from http://www.britannica.com/EBchecked/topic/12669/Albert
- ^ List of Bishops and Archbishops of Cologne Archdiocese of Cologne (Erzbistum Köln)
- ^ List of Bishops and Archbishops of Cologne Cologne Cathedral (Kölner Dom)
- ^ Whaley, Germany and the Holy Roman Empire, pp. 20–22. The titles in Latin were sacri imperii per Italiam archicancellarius, sacri imperii per Germaniam archicancellarius and sacri imperii per Galliam et regnum Arelatense archicancellarius.
- ^ Cristopher Cope, Phoenix Frustrated: the lost kingdom of Burgundy, p. 287
- ^ Mayke de Jong. „The Penitential State. Authority and Atonement in the Ages of Louis the Pious (814-840) - 1. Louis the Pious - A boy who became a king”. Academia. Приступљено 25. 1. 2020.
- ^ Riche, Pierre (1993). The Carolingians: A Family Who Forged Europe. University of Pennsylvania Press. ISBN 0-8122-1342-4.
- ^ Wilson, Peter, Heart of Europe (2016), p. 256
Литература
[уреди | уреди извор]- Riche, Pierre (1993). The Carolingians: A Family Who Forged Europe. University of Pennsylvania Press. ISBN 0-8122-1342-4.
- Scales, Len (2012). The Shaping of German Identity: Authority and Crisis, 1245—1414. Cambridge University Press. стр. 179. ISBN 978-0-521-57333-7. Приступљено 3. 4. 2013.
- Arnold, Benjamin (1985). German Knighthood, 1050—1300. Oxford: Clarendon Press.
- Arnold, Benjamin (1991). Princes and Territories in Medieval Germany. Cambridge: Cambridge University Press.
- Arnold, Benjamin (1997). Medieval Germany, 500–1300: A Political Interpretation. Toronto: University of Toronto Press.
- Arnold, Benjamin (2004). Power and Property in Medieval Germany: Economic and Social Change, c. 900–1300. Oxford: Oxford University Press.
- Averkorn, Raphaela (2001). „The Process of Nationbuilding in Medieval Germany: A Brief Overview”. Ур.: Hálfdanarson, Gudmunður; Isaacs, Ann Katherine. Nations and Nationalities in Historical Perspective. University of Pisa.
- Barraclough, Geoffrey (1947). The Origins of Modern Germany (2nd изд.). Oxford: Basil Blackwell.
- Bernhardt, John W. (1993). Itinerant Kingship and Royal Monasteries in Early Medieval Germany, c. 936–1075. Cambridge: Cambridge University Press.
- Du Boulay, F. R. H. (1983). Germany in the Later Middle Ages. New York: St Martin's Press.
- Fuhrmann, Horst (1986). Germany in the High Middle Ages, c.1050–1200. Cambridge: Cambridge University Press.
- Fuhrmann, Horst (1994). „Quis Teutonicos constituit iudices nationum? The Trouble with Henry”. Speculum. 69 (2): 344—58. doi:10.2307/2865086.
- Gagliardo, John G. (1980). Reich and Nation: The Holy Roman Empire as Idea and Reality, 1763—1806. University of Indiana Press.
- Gillingham, John (1971). The Kingdom of Germany in the High Middle Ages (900–1200). Historical Association Pamphlets, General Series, No. 77. London: Historical Association.
- Gillingham, John (1991). „Elective Kingship and the Unity of Medieval Germany”. German History. 9 (2): 124—35. doi:10.1177/026635549100900202.
- Hampe, Karl (1973). Germany under the Salian and Hohenstaufen Emperors. Totowa, NJ: Rowman and Littlefield.
- Haverkamp, Alfred (1992). Medieval Germany, 1056—1273 (2nd изд.). Oxford: Oxford University Press.
- Heer, Friedrich (1968). The Holy Roman Empire. New York: Frederick A. Praeger.
- Leyser, Karl J. (1979). Rule and Conflict in an Early Medieval Society: Ottonian Saxony. London: Arnold.
- Lyon, Jonathan R. (2013). Princely Brothers and Sisters: The Sibling Bond in German Politics, 1100—1250. Ithaca: Cornell University Press.
- Mitchell, Otis C. (1985). Two German Crowns: Monarchy and Empire in Medieval Germany. Lima, OH: Wyndham Hall Press.
- Reuter, Timothy (1991). Germany in the Early Middle Ages, c. 800–1056. London: Longman.
- Reynolds, Susan (1997). Kingdoms and Communities in Western Europe, 900–1300 (2nd изд.). Oxford: Oxford University Press.
- Robinson, Ian S. (1979). „Pope Gregory VII, the Princes and the Pactum, 1077—1080”. The English Historical Review. 94 (373): 721—56. doi:10.1093/ehr/xciv.ccclxxiii.721.
- Robinson, Ian S. (2000). Henry IV of Germany. New York: Cambridge University Press.
- Thompson, James Westfall (1928). Feudal Germany. 2 vols. New York: Frederick Ungar Publishing.
- Whaley, Joachim (2012). Germany and the Holy Roman Empire. 2 vols. Oxford: Oxford University Press.
- Wilson, Peter (2016). Heart of Europe: A History of the Holy Roman Empire. Cambridge, MA: Belknap Press.
- Bachrach, B.S.; Bachrach, D. (2007). „Saxon military revolution, 912-973?: Myth and reality”. Early Medieval Europe. 15 (2): 186—222. S2CID 162052320. doi:10.1111/j.1468-0254.2007.00203.x.
- Bernard Bachrach and David Bachrach (2012). „Early Saxon Frontier Warfare: Henry I, Otto I, and Carolingian Military Institutions”. Journal of Medieval Military History. 10: 17—60.
- Bachrach, David (2009). „Exercise of royal power in early medieval Europe: The case of Otto the Great 936-73”. Early Medieval Europe. 17 (4): 389—419. S2CID 161175755. doi:10.1111/j.1468-0254.2009.00283.x.
- Bachrach, D. S. (2010). „The Written Word in Carolingian-Style Fiscal Administration under King Henry I, 919-936”. German History. 28 (4): 399—423. doi:10.1093/gerhis/ghq108.
- Bernhardt, John W. (1993). Itinerant Kingship and Royal Monasteries in Early Medieval Germany, c.936–1075. ISBN 9780521394895. doi:10.1017/CBO9780511562372.
- Jim Bradbury (2007). The Capetians: Kings of France, 987–1328. London: Hambledon Continuum.
- Goldberg, Eric J. (1999). „"More Devoted to the Equipment of Battle Than the Splendor of Banquets": Frontier Kingship, Military Ritual, and Early Knighthood at the Court of Louis the German”. Viator. 30: 41—78. doi:10.1484/J.VIATOR.2.300829.
- Eric J. Goldberg (2006). Struggle for Empire: Kingship and Conflict Under Louis the German, 817–876. Ithaca and London: Cornell University Press.
- Eckhard Müller-Mertens. "The Ottonians as Kings and Emperors". Timothy Reuter, ed. The New Cambridge Medieval History. Volume II: c.900–c.1024. Cambridge: Cambridge University Press. 1999.
- Timothy Reuter. "The Medieval German Sonderweg? The Empire and its Rulers in the Highe Middle Ages". In Kings nd Kingship in Medieval Europe, ed. Anne J. Duggan (London: 1993), 179–211.
- Timothy Reuter. "The Ottonian and Carolingian Tradition". In Medieval Polities and Modern Mentalities, ed. Janet L. Nelson. . Cambridge: Cambridge University Press. 2006. pp. 268–83..
- Susan Reynolds (1997). Kingdoms and Communities in Western Europe, 900–1300. Oxford: Clarendon.
- Len Scales (2012). The Shaping of German Identity: Authority and Crisis, 1245–1414. Cambridge: Cambridge University Press.
- Walter Ullmann (1969). The Carolingian Renaissance and the Idea of Kingship. London: Methuen.
- Karl Ferdinand Werner (1970). „Les nations et le sentiment national dans l'Europe médiévale”. Revue Historique. 244 (2): 285—304.
