Пређи на садржај

Јуре Францетић

С Википедије, слободне енциклопедије
Јуре Францетић
Еуген Дидо Кватерник, Јуре Францетић и Младен Лорковић у Зворнику после завршетка операције Трио
Лични подаци
Пуно имеЈурај Францетић
Датум рођења(1912-07-03)3. јул 1912.
Место рођењаПрозор, код Оточца, Аустроугарска
Датум смрти27. децембар 1942.(1942-12-27) (30 год.)
Место смртиСлуњ, Краљевина Југославија (дејуре)
НДХ (дефакто)
Војна каријера
ВојскаУсташка војница
ЈединицаЦрна легија
Учешће у ратовимаБорбе за источну Босну 1942.
ОдликовањаГвоздени крст

Јурај „Јуре” Францетић (Прозор код Оточца, 3. јула 1912Слуњ, 27. децембра 1942) је био усташа и пуковник Усташке војнице. Пре Другог светског рата био је студент и усташки емигрант. За време НДХ постао је усташки пуковник и командант Црне легије којa је извршила многобројне масовне злочине над српским и јеврејским живљем и припадницима НОП.[1][2] Касније је постао командант свих јединица Усташке војнице у Босни и Херцеговини.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Францетић је рођен у Оточцу 3. јула 1912.[3][4] После завршене гимназије уписао се на студије права у Загребу, где се придружио усташком покрету. Убрзо након тога био је протеран из Загреба на пет година због својих антијугословенских политичких активности. У Оточцу, где је био протеран, је остао неко време и марта 1933. је емигрирао у Италију. Положио је усташку заклетву у кампу Борготаро 24. априла 1933. Следеће четири године је провео у Аустрији, Италији и Мађарској. У Мађарској се придружио усташкој терористичкој групи чији је камп био у Јанкапусти, под новим, конспиративним именом 'Ласло'.[5]

После атентата на краља Александра Мусолини га је интернирао на Сардинију након притиска југословенске владе. Након опште амнестије у Краљевини Југославији, Францетић се вратио у Југославију новембра 1937. године,[6] али је одмах након тога затворен и протеран у Оточац. Следеће године се вратио и Загреб да би завршио студије права, али је био присиљен да оде у војску. Крајем 1940. је поново затворен у Загребу због телеграма-честитке коју је послао Јозефу Тисоу, регенту новоформиране сателитске државе Словачке. Поново је био интерниран у Оточац. После запаљивог националистичког говора који је одржао на једној локалној школској прослави Нове године побегао је у Немачку (12. јануара 1941) да би избегао хапшење и затвор.[4]

Други светски рат

[уреди | уреди извор]
Францетић држи говор српским избеглицама у источној Босни

Једино војничко образовање и официрски чин Францетић је стекао служећи војску у Краљевини Југославији. Постао је резервни подофицир у чину наредника.[7] О Францетићевом војничком образовању и искуству Еуген Дидо Кватерник, усташки идеолог, је написао: „Он није имао нити основног војничког знања ни изобразбе, нити је имао смисла за основну војничку организацију."[8]. После формирања Независне Државе Хрватске априла 1941, Францетић је био главни усташки представник.[9] Францетић и десет других усташа су организовали Црну легију. Францетић је постао командант Црне легије у чину пуковника усташке војске. Кватерник је веровао да је Францетић „рођени герилац и син наше брдовите Херцеговине” - што је био довољан разлог да буде војни командант у Босни и Херцеговини.[10] Францетићеве усташе су преузеле управу локалне државне администрације и отпустиле све државне службенике и учитеље који су били категорисани као „Србијанци”, а такође и оне који су били Јевреји. Убиства, затварања и масовне депортације Срба и Јевреја су биле свакодневне активности Францетићевих усташа - засноване на усташкој политици и правдане званичном усташком политиком која је захтевала тотално истребљење Јевреја и покољ, прогон Срба и њихово присилно покатоличавање у Босни и Херцеговини.[11] Францетић је лично учествовао у хапшењу, затварању и испитивању истакнутих Срба и Јевреја и њихових вођа (Мискин, Албахари)[12] и директно наредио да се неки од њих убију.[13] Штавише, Францетић је претворио свој стан на Алифаковцу у Сарајеву у затворску кухињу и перионицу рубља.[14]

Декларисани циљ Црне легије је био одбрана границе тадашње Хрватске са Србијом, границе која је у ратно доба била на реци Дрини. Начин „одбране” територијалне целовитости НД Хрватске се састојао у масовном покољу и депортацији Срба у Босни и Херцеговини. Пропагандисти Легије су приказивали ову „одбрану” као законити чин хрватске државе и заштиту њених граница, те заштиту „невиних хрватских и муслиманских сељака од пљачке кукавичких и расно дегенерисаних српских и комунистичких бандита чији је циљ био уништити хрватску државу”.[15] Усташка невиђена бестијалност испољена према Србима и Јеврејима је присилила немачку војну команду да захтева Францетићеву смену са положаја команданта Црне легије. Павелић се супротставио Немцима и чак унапредио Францетића у команданта свих усташких јединица у Босни и Херцеговини.[16]

У предратно време у Босни и Херцеговини је живело 15.000 Јевреја. Око 3.000 јеврејских жена и деце је интернирано у логор Крушчице, а касније пребачено у логоре Јасеновац и Стара Градишка.[17] Додатних 7.000 босанских Јевреја је директно транспортовано у логор Јасеновац. У септембру 1942. усташка влада сменила је Францетића и групу високих усташких званичника у Босни, вероватно да би се поправили односи са муслиманским становништвом.[18]

На конференцији одржаној 6. маја 1942. у Сарајеву, којој су, између осталих, присуствовали и командујући генерал и заповједник у Србији генерал Паул Бадер, као и Едмунд Глез фон Хорстенау, опуномоћени генерал Вeрмахта у Независној Држави Хрватској, расправљало се о војно-политичкој ситуацији у окупираној Југославији, резултатима операције Трио и политици усташке државе према Србима. Генерал Бадер отворио је конференцију ријечима: „Намера хрватске владе била је истребљење свих Срба у Хрватској.“ Након тога, генерал фон Хорстенау се отворено жали на усташка звјерства, али генерал Бадер о пуковнику Францетићу даје сљедећу опаску:

Ген. фон Глез: Ако не престану грозоте у Хрватској, неће никад бити мира. Док се на територији Озрена преговара и дају уступци (признавање српске мањине, слобода вероисповести, учешће у борби против комуниста), наставља се клање српског становништва у источној Босни. Ген. Бадер: Францетић је добар командант. Више пута је гарантовао за своје јединице али још без потпуног резултата. Последице тога: немачке јединице за затварање границе и даље пуштају српске избеглице преко Дрине. Ми смо тренутно упућени на усташе пошто недостају друге снаге. Францетић је национални херој.[19][20]

Францетић је умро 27. децембра 1942. године. Дана 22. децембра 1942. године партизани су тешко оштетили авион којим је Францетић летео за Госпић и присилили га да слети поред села Мочиле код Слуња,[21] што је била територија коју су контролисали партизани. Францетића и његовог пилота су одмах ухватили партизани, али их нису могли одбранити од сељака који су их изболи вилама и рогуљама.[22][23] Тешко рањен Францетић је био пребачен у партизанску болницу где су хирурзи покушали да му спасу живот да би га заменили за 100 јасеновачких логораша, али нису у томе успели.[24]

Францетићеву смрт су усташе држале у тајности све до почетка марта 1943. године. Званична вест о његовој смрти је објављена 31. марта 1943. и исти дан прокламована осмодневна државна жалост у НД Хрватској.[25]

Покушаји рехабилитације

[уреди | уреди извор]

Меморијалну плакету у част овог усташког вође је била поставила усташка Асоцијација ратних ветерана „Хрватски домобран” у Слуњу, јуна 2000. године.[26][8] Влада Ивице Рачана није реаговала на ову провокацију мржње и поред бројних протеста у Хрватској и иностранству. Плакета је уклоњена тек крајем 2004. по наредби Владе Републике Хрватске док је премијер био Иво Санадер. Исто тако су у јануару 2005. непозната лица подигла споменик Францетићу и Будаку — како би испољили свој бес против Санадера за кога кажу да је издао усташе пристајући на сарадњу са судом у Хагу.[27]

Поткрај 1995. године власти су у западном, већински хрватском делу Мостара именовале неколицину улица по идеолозима усташког покрета из времена НДХ, међу њима Јуре Францетић, Рафаел Бобан, Миле Будак, Младен Лорковић, Анте Вокић, Ђуро Спужевић и Иво Зеленек. Градско веће Мостара одлучило је у јулу 2022. године да се те улице преименују по Алекси Шантићу, Тину Ујевићу, фра Људевиту Ласти, Исмету Вољевици, Хумскоj и Циглани. Ову је одлуку поздравила Амбасада Сједињених Америчких Држава у Сарајеву.[28]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Redžić 2005, стр. 73–74.
  2. ^ Hofman 2006, стр. 35.
  3. ^ Krizman 1978, стр. 571.
  4. ^ а б Topalović 2001.
  5. ^ Begić 1986, стр. 212.
  6. ^ Goldstein & Goldstein 2001, стр. 99.
  7. ^ Blažević 1980, стр. 477.
  8. ^ а б Жељка Годец: Провокација или манипулација?, Национал, Загреб, 15. јуни 2000, цитирани Кватерникови мемоари
  9. ^ Tomasevich.
  10. ^ Eugen Dido Kvaternik, Jere Jareb: Sjećanja i zapažanja, 1925-1945: prilozi za hrvatsku povijest, Naklada "Starčević". 1995. ISBN 978-953-96369-0-4.
  11. ^ Dulić 2005, стр. 124, 132–133.
  12. ^ Albahari 1977, стр. 207.
  13. ^ Dulić 2005, стр. 133.
  14. ^ Azanjac, Frol & Nikolić 1969, стр. 447.
  15. ^ Haynes & Rady 2011, стр. 193.
  16. ^ Ready 1987.
  17. ^ Суђење Адолфу Ајхману, Тел Авив, 1961. - сведочење Александра Арнона
  18. ^ Tomasevich 2002, стр. 494.
  19. ^ AVII, NAV-T-312, r. 466, s. 8054938—43.
  20. ^ Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije, tom XII, knjiga 2, Dokumenti jedinica, komandi i ustanova Nemačkog rajha: 1. januar — 31. decembar 1942, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1976, dok. 70, str. 390—391.
  21. ^ Novak & Stopar 1970, стр. 384.
  22. ^ Tomasevich 2002, стр. 422.
  23. ^ Schindley & Makara 1997, стр. 139.
  24. ^ Rušinović 1996, стр. 151–152.
  25. ^ Haynes & Rady 2011, стр. 198.
  26. ^ Ramet 2006, стр. 588–589.
  27. ^ Pond 2006, стр. 135–136.
  28. ^ „Ulice u Mostaru nazvane po ustašama menjaju ime”. www.politika.rs. 14. 7. 2022. Приступљено 2. 8. 2022. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]