Јуре Францетић
Јуре Францетић | |
---|---|
Лични подаци | |
Пуно име | Јурај Францетић |
Датум рођења | 3. јул 1912. |
Место рођења | Прозор, код Оточца, Аустроугарска |
Датум смрти | 27. децембар 1942.30 год.) ( |
Место смрти | Слуњ, Краљевина Југославија (дејуре) НДХ (дефакто) |
Војна каријера | |
Војска | Усташка војница |
Јединица | Црна легија |
Учешће у ратовима | Борбе за источну Босну 1942. |
Одликовања | Гвоздени крст |
Јурај „Јуре” Францетић (Прозор код Оточца, 3. јула 1912 — Слуњ, 27. децембра 1942) је био усташа и пуковник Усташке војнице. Пре Другог светског рата био је студент и усташки емигрант. За време НДХ постао је усташки пуковник и командант Црне легије којa је извршила многобројне масовне злочине над српским и јеврејским живљем и припадницима НОП.[1][2] Касније је постао командант свих јединица Усташке војнице у Босни и Херцеговини.
Биографија
[уреди | уреди извор]Францетић је рођен у Оточцу 3. јула 1912.[3][4] После завршене гимназије уписао се на студије права у Загребу, где се придружио усташком покрету. Убрзо након тога био је протеран из Загреба на пет година због својих антијугословенских политичких активности. У Оточцу, где је био протеран, је остао неко време и марта 1933. је емигрирао у Италију. Положио је усташку заклетву у кампу Борготаро 24. априла 1933. Следеће четири године је провео у Аустрији, Италији и Мађарској. У Мађарској се придружио усташкој терористичкој групи чији је камп био у Јанкапусти, под новим, конспиративним именом 'Ласло'.[5]
После атентата на краља Александра Мусолини га је интернирао на Сардинију након притиска југословенске владе. Након опште амнестије у Краљевини Југославији, Францетић се вратио у Југославију новембра 1937. године,[6] али је одмах након тога затворен и протеран у Оточац. Следеће године се вратио и Загреб да би завршио студије права, али је био присиљен да оде у војску. Крајем 1940. је поново затворен у Загребу због телеграма-честитке коју је послао Јозефу Тисоу, регенту новоформиране сателитске државе Словачке. Поново је био интерниран у Оточац. После запаљивог националистичког говора који је одржао на једној локалној школској прослави Нове године побегао је у Немачку (12. јануара 1941) да би избегао хапшење и затвор.[4]
Други светски рат
[уреди | уреди извор]Једино војничко образовање и официрски чин Францетић је стекао служећи војску у Краљевини Југославији. Постао је резервни подофицир у чину наредника.[7] О Францетићевом војничком образовању и искуству Еуген Дидо Кватерник, усташки идеолог, је написао: „Он није имао нити основног војничког знања ни изобразбе, нити је имао смисла за основну војничку организацију."[8]. После формирања Независне Државе Хрватске априла 1941, Францетић је био главни усташки представник.[9] Францетић и десет других усташа су организовали Црну легију. Францетић је постао командант Црне легије у чину пуковника усташке војске. Кватерник је веровао да је Францетић „рођени герилац и син наше брдовите Херцеговине” - што је био довољан разлог да буде војни командант у Босни и Херцеговини.[10] Францетићеве усташе су преузеле управу локалне државне администрације и отпустиле све државне службенике и учитеље који су били категорисани као „Србијанци”, а такође и оне који су били Јевреји. Убиства, затварања и масовне депортације Срба и Јевреја су биле свакодневне активности Францетићевих усташа - засноване на усташкој политици и правдане званичном усташком политиком која је захтевала тотално истребљење Јевреја и покољ, прогон Срба и њихово присилно покатоличавање у Босни и Херцеговини.[11] Францетић је лично учествовао у хапшењу, затварању и испитивању истакнутих Срба и Јевреја и њихових вођа (Мискин, Албахари)[12] и директно наредио да се неки од њих убију.[13] Штавише, Францетић је претворио свој стан на Алифаковцу у Сарајеву у затворску кухињу и перионицу рубља.[14]
Декларисани циљ Црне легије је био одбрана границе тадашње Хрватске са Србијом, границе која је у ратно доба била на реци Дрини. Начин „одбране” територијалне целовитости НД Хрватске се састојао у масовном покољу и депортацији Срба у Босни и Херцеговини. Пропагандисти Легије су приказивали ову „одбрану” као законити чин хрватске државе и заштиту њених граница, те заштиту „невиних хрватских и муслиманских сељака од пљачке кукавичких и расно дегенерисаних српских и комунистичких бандита чији је циљ био уништити хрватску државу”.[15] Усташка невиђена бестијалност испољена према Србима и Јеврејима је присилила немачку војну команду да захтева Францетићеву смену са положаја команданта Црне легије. Павелић се супротставио Немцима и чак унапредио Францетића у команданта свих усташких јединица у Босни и Херцеговини.[16]
У предратно време у Босни и Херцеговини је живело 15.000 Јевреја. Око 3.000 јеврејских жена и деце је интернирано у логор Крушчице, а касније пребачено у логоре Јасеновац и Стара Градишка.[17] Додатних 7.000 босанских Јевреја је директно транспортовано у логор Јасеновац. У септембру 1942. усташка влада сменила је Францетића и групу високих усташких званичника у Босни, вероватно да би се поправили односи са муслиманским становништвом.[18]
На конференцији одржаној 6. маја 1942. у Сарајеву, којој су, између осталих, присуствовали и командујући генерал и заповједник у Србији генерал Паул Бадер, као и Едмунд Глез фон Хорстенау, опуномоћени генерал Вeрмахта у Независној Држави Хрватској, расправљало се о војно-политичкој ситуацији у окупираној Југославији, резултатима операције Трио и политици усташке државе према Србима. Генерал Бадер отворио је конференцију ријечима: „Намера хрватске владе била је истребљење свих Срба у Хрватској.“ Након тога, генерал фон Хорстенау се отворено жали на усташка звјерства, али генерал Бадер о пуковнику Францетићу даје сљедећу опаску:
Ген. фон Глез: Ако не престану грозоте у Хрватској, неће никад бити мира. Док се на територији Озрена преговара и дају уступци (признавање српске мањине, слобода вероисповести, учешће у борби против комуниста), наставља се клање српског становништва у источној Босни. Ген. Бадер: Францетић је добар командант. Више пута је гарантовао за своје јединице али још без потпуног резултата. Последице тога: немачке јединице за затварање границе и даље пуштају српске избеглице преко Дрине. Ми смо тренутно упућени на усташе пошто недостају друге снаге. Францетић је национални херој.[19][20]
Смрт
[уреди | уреди извор]Францетић је умро 27. децембра 1942. године. Дана 22. децембра 1942. године партизани су тешко оштетили авион којим је Францетић летео за Госпић и присилили га да слети поред села Мочиле код Слуња,[21] што је била територија коју су контролисали партизани. Францетића и његовог пилота су одмах ухватили партизани, али их нису могли одбранити од сељака који су их изболи вилама и рогуљама.[22][23] Тешко рањен Францетић је био пребачен у партизанску болницу где су хирурзи покушали да му спасу живот да би га заменили за 100 јасеновачких логораша, али нису у томе успели.[24]
Францетићеву смрт су усташе држале у тајности све до почетка марта 1943. године. Званична вест о његовој смрти је објављена 31. марта 1943. и исти дан прокламована осмодневна државна жалост у НД Хрватској.[25]
Покушаји рехабилитације
[уреди | уреди извор]Меморијалну плакету у част овог усташког вође је била поставила усташка Асоцијација ратних ветерана „Хрватски домобран” у Слуњу, јуна 2000. године.[26][8] Влада Ивице Рачана није реаговала на ову провокацију мржње и поред бројних протеста у Хрватској и иностранству. Плакета је уклоњена тек крајем 2004. по наредби Владе Републике Хрватске док је премијер био Иво Санадер. Исто тако су у јануару 2005. непозната лица подигла споменик Францетићу и Будаку — како би испољили свој бес против Санадера за кога кажу да је издао усташе пристајући на сарадњу са судом у Хагу.[27]
Поткрај 1995. године власти су у западном, већински хрватском делу Мостара именовале неколицину улица по идеолозима усташког покрета из времена НДХ, међу њима Јуре Францетић, Рафаел Бобан, Миле Будак, Младен Лорковић, Анте Вокић, Ђуро Спужевић и Иво Зеленек. Градско веће Мостара одлучило је у јулу 2022. године да се те улице преименују по Алекси Шантићу, Тину Ујевићу, фра Људевиту Ласти, Исмету Вољевици, Хумскоj и Циглани. Ову је одлуку поздравила Амбасада Сједињених Америчких Држава у Сарајеву.[28]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Redžić 2005, стр. 73–74.
- ^ Hofman 2006, стр. 35.
- ^ Krizman 1978, стр. 571.
- ^ а б Topalović 2001.
- ^ Begić 1986, стр. 212.
- ^ Goldstein & Goldstein 2001, стр. 99.
- ^ Blažević 1980, стр. 477.
- ^ а б Жељка Годец: Провокација или манипулација?, Национал, Загреб, 15. јуни 2000, цитирани Кватерникови мемоари
- ^ Tomasevich.
- ^ Eugen Dido Kvaternik, Jere Jareb: Sjećanja i zapažanja, 1925-1945: prilozi za hrvatsku povijest, Naklada "Starčević". 1995. ISBN 978-953-96369-0-4.
- ^ Dulić 2005, стр. 124, 132–133.
- ^ Albahari 1977, стр. 207.
- ^ Dulić 2005, стр. 133.
- ^ Azanjac, Frol & Nikolić 1969, стр. 447.
- ^ Haynes & Rady 2011, стр. 193.
- ^ Ready 1987.
- ^ Суђење Адолфу Ајхману, Тел Авив, 1961. - сведочење Александра Арнона
- ^ Tomasevich 2002, стр. 494.
- ^ AVII, NAV-T-312, r. 466, s. 8054938—43.
- ^ Zbornik dokumenata i podataka o Narodnooslobodilačkom ratu naroda Jugoslavije, tom XII, knjiga 2, Dokumenti jedinica, komandi i ustanova Nemačkog rajha: 1. januar — 31. decembar 1942, Vojnoistorijski institut, Beograd, 1976, dok. 70, str. 390—391.
- ^ Novak & Stopar 1970, стр. 384.
- ^ Tomasevich 2002, стр. 422.
- ^ Schindley & Makara 1997, стр. 139.
- ^ Rušinović 1996, стр. 151–152.
- ^ Haynes & Rady 2011, стр. 198.
- ^ Ramet 2006, стр. 588–589.
- ^ Pond 2006, стр. 135–136.
- ^ „Ulice u Mostaru nazvane po ustašama menjaju ime”. www.politika.rs. 14. 7. 2022. Приступљено 2. 8. 2022.
Литература
[уреди | уреди извор]- Jelić-Butić, Fikreta (1977). Ustaše i Nezavisna Država Hrvatska. Zagreb: Sveučilišna naklada Liber, Školska knjiga.
- Central Intelligence Agency (2002). Balkan battlegrounds: a military history of the Yugoslav conflict, 1990–1995, Volume 2. Central Intelligence Agency, Office of Russian and European Analysis.
- Greble, Emily (2011). Sarajevo, 1941–1945: Muslims, Christians, and Jews in Hitler's Europe. Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-4921-5.
- Ramet, Sabrina P. (2006). The Three Yugoslavias: State-building and Legitimation, 1918-2005. Indiana University Press. ISBN 978-0-253-34656-8.
- Redžić, Enver (2005). Bosnia And Herzegovina In The Second World War. Routledge. ISBN 978-0-7146-5625-0.
- Shrader, Charles R. (2003). The Muslim-Croat Civil War in Central Bosnia: A Military History, 1992–1994. Texas A&M University Press. ISBN 978-1-58544-261-4.
- Thomas, Nigel; Abbott, Peter (1983). Partisan Warfare 1941–45. Osprey. ISBN 978-0-85045-513-7.[мртва веза]
- Pavlowitch, Stevan K. (2008). Hitler's new disorder: the Second World War in Yugoslavia. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-70050-4.
- Thomas, Nigel; Mikulan, K.; Pavlović, Darko (1995). Axis Forces in Yugoslavia 1941-45. Bloomsbury USA. ISBN 978-1-85532-473-2.
- Begić, Miron Krešimir (1986). Ustas̆ki pokret 1929-1941: pregled njegove poviesti. Naklada Smotre "Ustas̆a".
- Hofman, Nila Ginger (2006). Renewed Survival: Jewish Community Life in Croatia. Lexington Books. ISBN 978-0-7391-1330-1. Текст „harv” игнорисан (помоћ)
- Krizman, Bogdan (1978). Ante Pavelić i ustaše. Zagreb: Globus. ISBN 978-86-343-0130-4.
- Tomasevich, Jozo (2002). War and Revolution in Yugoslavia, 1941-1945: Occupation and Collaboration. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-3615-2.
- Krizman, Bogdan (1980). Pavelić između Hitlera i Musolinija. Zagreb: Globus.
- Krizman, Bogdan (1983). Ustaše i Treći Reich. 1. Zagreb: Globus.
- Blažević, Jakov (1980). Bez alternative. Mladost.
- Krizman, Bogdan (1983). Ustaše i Treći Reich. 2. Zagreb: Globus.
- Azanjac, Dušan; Frol, Ivo; Nikolić, Đorđe (1969). Otpor u žicama: sećanja zatočenika. Vojnoizdavački zavod.
- Goldstein, Ivo; Goldstein, Slavko (2001). Holokaust u Zagrebu. Novi liber.
- Albahari, Nisim (1977). Sarajevo u revoluciji: Komunistička partija Jugoslavije u pripremama i organizaciji ustanka. Istorijski arhiv Sarajevo. Istorijski arhiv.
- Dulić, Tomislav (2005). Utopias of Nation: Local Mass Killing in Bosnia and Herzegovina, 1941-42. Uppsala University Libarary. ISBN 978-91-554-6302-1.
- Haynes, Rebecca; Rady, Martyn (2011). In the Shadow of Hitler: Personalities of the Right in Central and Eastern Europe. I.B.Tauris. ISBN 978-1-84511-697-2.
- Pond, Elizabeth (2006). Endgame in the Balkans: Regime Change, European Style. Brookings Institution Press. ISBN 978-0-8157-7161-6.
- Novak, Božidar; Stopar, Vlado (1970). Vjesnik Jedinstvene narodno-oslobodilačke fronte Hrvatske 1941-1945: Izbor. "Vjesnik".
- Ready, J. Lee (1987). The Forgotten Axis: Germany's Partners and Foreign Volunteers in World War II. McFarland. ISBN 978-0-89950-275-5.
- Rušinović, Nikola (1996). Moja sjećanja na Hrvatsku. Meditor. ISBN 978-953-6300-08-2.
- Schindley, Wanda; Makara, Petar (2005). Jasenovac: proceedings of the First International Conference and Exibit on the Jasenovac Concentration Camps, October 29-31, 1997, Kingsborough Community College of the City University of New York. Dallas Pub. ISBN 978-0-912011-64-6.
- Topalović, Vjenceslav (2001). Srednja Bosna: ne zaboravimo hrvatske žrtve : 1941-50, 1991-95. Hrvatski Informativni Centar. ISBN 978-953-6058-32-7.