13. СС брдска дивизија Ханџар (1. хрватска)

Из Википедије, слободне енциклопедије
13. СС дивизија „Ханџар"

13rd SS Division Logo.svg

Део СС трупа (нем. Wafen SS)
Време постојања 9. март 1943.
Место оснивања Француска
Јачина 21.018 (377 официра, 2.078 подофицира, 18.563 војника)[1]
Формација .
  • 27. СС брдски ловачки пук (3. хрватски)
  • 28. СС брдски ловачки пук (4. хрватски)
  • 13. СС брдски ловачки артиљеријски пук
  • 13. СС извиђачки батаљон
  • 13. СС батаљон оклопних ловаца
  • 13. СС дивизион флакова
  • 13. СС инжењеријски батаљон
Команданти
Командант .
Ангажовање
Битке Операција североисточна Босна марта 1944.
Операција Фолмонд
Операција Мајбаум
Операција Хајдерозе
Операција Хакфлајш
Операција Корнблуме
Операција Розе
Операција Резлајн
Операција Рибецал

Ханџар-дивизија је била дивизија нацистичке Немачке (као део Вафен СС-а) формирана у Другом светском рату од немачких официра, подофицира и припадника одређених војно-стручних специјалности, и регрута - муслимана из Босне и Албанаца са Косова. Службено се звала 13. Waffen-Gebirgs-Division der SS Handschar (13. оружана брдска дивизија СС-а Ханџар), а популарно kroatische Nr. 1 (хрватска број 1) јер су тада босански муслимани декларисани као Хрвати исламске вероисповести. Припадници НОП (партизани) звали су их „фесароши“.

Оснивање[уреди]

Припадници 13. СС дивизије Ханџар

Почетком 1943. године због недостатка људства за јединице Вафен-СС Химлер је дошао на идеју да оснује „Муслиманску дивизију“ са територије НДХ/БиХ. Адолф Хитлер је одобрио стварање 13. фебруар а 1943. године и Химлер је одмах наредио генералу Полиције и СС у НДХ Камерхоферу, да дивизију оснује са 26.000 људи до 1. августа 1943. године.

Камерхофер је после преговора са Павелићем добио његово одобрење 5. марта 1943. године. Главно регрутно место било је у Загребу са још једним у Земуну. Скоро све командно особље били су Немци (само 6 виших официра Муслимана, један од официра Хусеин-Бег Бишчевић, Obersturmbahnfuehrer, потпуковник). За команданта 13. СС дивизије постављен је Херберт фон Обвурцер (нем. Herbert von Obwurzer). Међу припадницима дивизије било је и Албанаца. Чак су и немачки официри носили фес као фолклорни украс.

Читава кампања регрутовања је поверена јерусалимском муфтији Мухамеду Амину ел Хусеинију, који је посетио Сарајево, Бању Луку, Загреб и Берлин и преко верских вођа (имама) активно лобира за одзив добровољаца. Политичка позадина његове посете је била да се потисне утицај Енглеске у подручју Блиског истока међу арапским исламским становништвом

Немачки војни планери намеравали су да формирају још једну, СС дивизију „Кама“. Међутим, овај пројекат никада није завршен, а део људства прикључен је „Ханџар“ дивизији.

Процењује се да је, са територије Југославије, око 60 хиљада људи учествовало у разним Вафен-СС формацијама. Најпознатије су:

Обука[уреди]

Припадници 13. СС дивизије Ханџар који читају нацистички памфлет „Ислам и Јевреји“ који за тему има Хитлерово „коначно решење“, Јеврејског „проблема“.
Сусрет са Јерусалимским муфтијом

Дивизија је послата на обуку у Јужну Француску, Le Pay/ Le Rozier од јуна 1943. до октобра 1943. године. Улогу политкомесара у овој дивизији имале су младе муфтије које су за ту прилику морале завршити специјални курс у Берлину, вршећи снажну индоктринацију младих људи на матрици нацистичке идеологије. Сви припадници ове дивизије имали су тетовирано „СС“ на левој подлактици.

Побуна[уреди]

Током обуке у Француској дошло је до побуне у пионирском батаљону у Villefrance de Rovergue 17/18.09.1943. Побуна је организована од стране 3 симпатизера НОП који су у ту јединицу убачени. Побуњеници су убили 5 немачких официра али због утицаја имама Халима Малкоћа није побуна била успешна. Два организатора су убијена а један заробљен. На преком суду су још 12 побуњеника осуђена на смрт и стрељана а 825 непоузданих војника је послато у организацију Тот на принудан рад. После догађаја у Француској дивизија је пребачена у Неухамер (Шлесија) да доврши обуку. Због ове побуне једна авенија у Villefranche-de-Rouergueu је после Другог светског рата преименована у Авенију Хрвата (Avenue des Croates)[2] а становници града сваке године комеморацијом обележавају овај догађај [3]. Реализацију послератних планова да се настрадалим учесницима постави споменик, дело вајара Вање Радауша је осујетила влада СФРЈ која је сматрала да би се на тај начин одала пошта квислинзима. [2]

Ратни пут дивизије[уреди]

Дивизија је након обуке потчињена 5. СС брдском корпусу у источној Босни. Током фебруара 1944. наступила је из Срема у североисточну Босну, чиме је отпчела Операција североисточна Босна која је трајала готово два месеца.

5. СС корпус током 1944. имао је главни задатак да спречи и разбије концентрације снага НОВЈ за пребацивање у Србију. 13. СС дивизија активно је учествовала у садејствима операцији Камерјегер против 16. и 17. дивизије НОВЈ током априла и маја 1944, офазивним операцијама против слободне територије у области Шековића са аеродромом Осмаци, и затим у операцијама Розе и Резлајн. У операцији Фолмонд дивизија је претрпела високе губитке.

Сарадња са четницима[уреди]

Током деловања у источној Босни, дивизија је успоставила везе са четницима, и редовно их укључивала у своје акције.

Викицитати „Након потискивања од стране наших трупа, партизане у повлачењу су често нападале из заседе четничке јединице у потрази за оружјем... Током последњих операција, четничке снаге су се бориле добро. Успостављена је прихватљива, готово другарска сарадња.[4]
({{{2}}})

Представници 27. СС пука позвани су да присуствују четничкој свечаности код манастира Тавна 4. јуна[5], а у јулу се командант дивизије Дезидериус Хампел састао се са ченичким војводом Радивојем Керовићем[6].

Криза дивизије[уреди]

У септембру 1944. дошло је до масовног дезертирања војника дивизије, па су остаци дивизије пребачени на фронт у доњем току Дрине. Ту је крајем октобра пристигла десеткована 1. брдска дивизија, која је у Београдској операцији остала без тешког наоружања и моторизације. У једној акцији који је довео да привремене тензије између хијерархије Вермахта и СС-хијерархије, 1. брдска дивизија насилно разоружала непоуздане делове дивизије Ханџар да би се сама наоружала (операција Хербстлауб 25. октобра). У октобру је у дивизији било 279 официра, 1.611 подофицира, 4.125 војника - етничких Немаца[1]. Према депеши штаба Друге оклопне армије Рајхсфиреру СС од 11. новембра, однос немачког и муслиманског борачког састава свео се на 1 : 1[7].

Дивизија је почетком децембра пребачена у Барању и Мађарску, где се након преласка Дунава од стране Црвене армије (Батинска битка) отворила криза немачке одбране. У Мађарској су кадрови 13. СС дивизије послужили за формирање 9. СС корпуса.

Злочини[уреди]

Велики муфтија Јерусалимски обилази јединице 13. СС дивизије Ханџар састављене од босанских муслимана
Страдање и прогон Срба
У Аустроугарској
Логори
Добој
У Независној Држави Хрватској
Усташе · Католичка црква и усташе
Логори
Вила Лубурић · Даница · Ливно
Доња Градина · Ђаково
Госпић · Јадовно · Јасеновац
Јастребарско · Керестинец · Крушчица
Лепоглава · Лобор · Паг
Сајмиште · Стара Градишка
Ступачиново · Тења · Цапраг
Усташе
Анте Павелић · Миле Будак
Мирослав Филиповић · Петар Брзица
Оружје за масовно убијање:
Србосјек · Србомлат
Мађарска окупација Бачке и Барање
Рација у јужној Бачкој
После Другог светског рата
Западна Славонија · Госпић
Бљесак · Олуја · Космет
Шаблони: НДХ · Распад СФРЈ

Дивизија 16. 02. 1944. године долази у НДХ, штаб у Винковцима. Оперативна дејства су била у Срему, Семберији, Северно-Источна Босна. Дивизија је извршила доста злочина над цивилним становништвом.

Један батаљон 28. СС пука 13. дивизије чији су припадници били Албанци углавном са Косова и Метохије употребљен је за оснивање 21. СС Дивизија „ Скендербег“. 17. 04. 1944. године.

Према расположивој сачуваној документацији, 13. СС „Ханџар“ дивизија је за период од марта месеца до октобра 1944. године извршила бројне злочине у Срему[8], те у североисточном делу БиХ, који су по свирепости и начину извршења далеко превазишли оне који су чинили њихови ментори. О томе пред народним судом 1945. године сведочи Матиас Фрања, командант 28. пука те дивизије, а касније члан дивизијског штаба. У свом исказу (говорећи о једној акцији) каже: „У овом маршу ови су људи клали све на што су наилазили, а што није носило фес. Било је случајева да је официр који је био на челу колоне видео како људи раде на њиви. Кад се доцније окренуо, могао је видети да ти људи који су малочас радили на њиви више нису били живи. Шиптари, чим би приметили, једноставно би излазили из колоне и клали их.“ (Шире изводе о злочинима ове јединице видети: Владимир Дедијер: „Нови прилози за биографију Јосипа Броза Тита“ (стр. 1219 – 1227) .

У периоду од шест месеци на подручју Брчког, Бијељине, Зворника, Угљевика, Шековића, Власенице, Градачца, Босанског Шамца, Лопара, Тузле, Лукавца и Кладња побијено је најмање 1.803 лица, с тим да је на подручју Шида, Сремске Раче и Винковаца страдало преко 700 цивила. У бестијалности, припадници ове јединице посебно су се истакли у масакрирању рањених, заробљених партизана. Спирала злочина је била једнодимензионална – подједнако се односила на старце, жене и децу, те одрасле мушкарце. Нарочито су свирепи били према младим женама, које су силовали до несвести, затим их масакрирали резањем делова тијела (дојки и полних органа) и на зверски начин убили. Сведочећи о злочинима припадника ове јединице у Лопарском срезу, један заробљени човек даје исказ: „Након убиства партизана из базе трупе 13. СС дивизије похапсиле су 218 лица, што људи, што жена и известан број деце а сви становници села Јабланице (око 70), Мачковаца (33), Тобута (4), села Вукосавци и Лопара (23). Иста лица су похапшена као Срби а уз то и као мештани партизанских села. Тако похватана група људи је доведена у Лопаре, један део је затворен у просторије кафане Милана Жаркића, а један део је држан пред кафаном. Кад је пала ноћ, а то је било тачно на трећи дан православног Васкрса 1944. године, некако око 9 сати увече, започела је крвава кланица недужних људи. Како су сви похапшени били везани жицом на рукама иза леђа, то су СС-овци узимали једног по једног и стављали му омчу око врата и подизали на једну грану, на липу. Пошто су жртву двојица обесили, неколико њих су је млатили по прсима гвозденим шипкама и штанглама. Када је изгледало да жртва показује знаке живота, онда су је скидали, а затим је неки припадник 13. СС дивизије с надимком 'крвави' из Челића узимао нож и пробадао жртви испод гркљана. После тога остали злочинци припадници 13. СС дивизије стављали би жртви запаљену цигарету у уста, а 'крвави' остављао нож забоден у врат и пушио цигарету. Попушивши цигарету допола поново се лаћао посла, а кад се жртва почела у самртничком ропцу копрцати, 'крвави' ју је коначно приклао“ (ибид., стр. 1225).

Референце[уреди]

  1. ^ а б Lepre (1997), стр. 138.
  2. ^ а б [1] Текст аутора Дарка Зубринића под називом „The period of Croatia within ex-Yugoslavia (1918-1941, 1945-1991)“ објављен на интернет сајту о хрватској историји
  3. ^ [2]The New York Times, Croatia and History by John Kraljic, објављено у марту 1994. године
  4. ^ After being routed by our troops, retreating Partisans are often ambushed by Četnik units seeking weapons.... During the latest operations, the Četnik forces have fought well. An acceptable, almost comradely cooperation with the Četniks has emerged. (Приватни дневник Јерга Деа, (Jörg Deh) 4 јун 1944, Lepre, HIMMLER'S BOSNIAN DIVISION, страна 199)
  5. ^ Lepre (1997), стр. 199.
  6. ^ Lepre (1997), стр. 231.
  7. ^ NAW, T311, roll 194, f. 925, Приступљено 20. 4. 2013.
  8. ^ Davidson, Basil (1946). PARTISAN PICTURE. London: Bedford Books Приступљено 18. 3. 2013.. 

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]

Викиостава
Викимедијина остава има још мултимедијалних датотека везаних за: 13. СС брдска дивизија Ханџар (1. хрватска)