Ново Горажде

Из Википедије, слободне енциклопедије
Ново Горажде
Novo Goražde.jpg
Панорама Новог Горажда
Административни подаци
Држава  Босна и Херцеговина
Ентитет  Република Српска
Општина Ново Горажде
Становништво
Становништво
 — (2013) 2.056
Положај
Координате 43°40′41″ СГШ; 19°01′46″ ИГД / 43.6781° СГШ; 19.0294° ИГД / 43.6781; 19.0294Координате: 43°40′41″ СГШ; 19°01′46″ ИГД / 43.6781° СГШ; 19.0294° ИГД / 43.6781; 19.0294
Временска зона UTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST)
Ново Горажде на мапи Босне и Херцеговине
Ново Горажде
Ново Горажде
Ново Горажде на мапи Босне и Херцеговине

Ново Горажде је неформални назив ужег градског језгра[1][2] општине Ново Горажде у оном дијелу општине гдје се налази њено политичко, економско и културно средиште. Овај урбанији дио општине обухвата следећа насеља: Сопотница, Зидине, Слатина, Копачи, Градац и Машићи. Према подацима пописа становништва из 1991. године и пописа становништва из 2013. године овај дио општине је имао следећу популацију:

Насеље Број становника
(1991)[3]
Број становника
(2013)[4]
1 Сопотница 287 498
2 Зидине 276 603
3 Слатина 390 410
4 Копачи 222 157
5 Градац 145 105
6 Машићи 294 283
Ново Горажде 1.614 2.056

Географија[уреди]

Историја[уреди]

Горажде историјски, као насељено мјесто егзистира још од 13. вијека. Насеље на овом простору по имену Васа помиње се у неким списима још 1220. године. Као трговачко средиште везано уз Дубровачку караванску трговину, Горажде се помиње 1379.[5] године, а као утврђени град 1444. године. За постанак и развој Горажда нераздвојиво је везан средњовјековни српски град Самобор, Херцег Стефана Вукчића — Косаче, који се налази између Устипраче и Међурјечја.

Херцегова црква у Сопотници[уреди]

Херцег Стефан, средином 15. вијека (1446.-1448. године) подиже крај Горажда, цркву у славу Светог Георгија (Св.Ђорђа). Црква је смјештена четири километра сјеверно од Горажда у Доњој Сопотници, на самој граници Републике Српске и Федерације БиХ. Саграђена је у дринској долини, у подножју брда Градина, на мјесту гдје сјеверна падина брда прелази у благу зараван. У непосредној близини цркве налази се магистрални пут Горажде — Вишеград.

Ово је јединствен споменик културног наслијеђа, како у историјском тако и у погледу своје архитектуре. Прошлост ове цркве сеже до 15. вијека и једна је од ријетких сачуваних непосредних свједочанстава о активности и организацији Српске православне цркве на овом простору у времену средњовјековног Босанског краљевства. Од 1519. године у Херцеговој цркви почела је са радом штампарија Божидара Горажданина, најстарија на овим просторима (друга на Балкану — послије Макаријеве у Црној Гори).

Црква је подигнута у средњевјековном гробљу са стећцима од којих је јако мало сачувана до данас.

Сви дијелови грађевине не потичу из истог временског раздобља. Најстарији дио цркве, Херцегова задужбина, по својој основи једнобродне цркве са полукружном апсидом и прислоњеним пјевницама у потпуности понавља облик рашког храма. Засведен је преломљеним сводом. Вријеме изградње правоугаоног параклиса лоцираног уз сјеверни зид није тачно одређено. Ђоко Мазалић тврди да је то најстарији дио цркве који је био капела у средњевијековном гробљу, док Здравко Кајмаковић каже да је дозидан доцније и датује га у 15. вијек, недуго након изградње најстаријег дијела цркве. У 16. вијеку црква је добила припрату, а у 19. вијеку звоник. Приликом доградње припрате срушен је западни зид у жељи да се стари храм прошири. Мјесто гдје се спаја стара и нова грађевина налази се 60 cm западно од ивице трећег пиластра.

Постојећи звоник подигнут је 1894. године. Декоративност звоника одудара од једноставних облика осталих дијелова цркве. Арсеније Поповић-Косорић записао је у „Триоду цвијетном“ да је црква обновљена 1869. године. Мали звоник, који је претходио постојећем, налазио се „на ластавици изнад врата“, вјероватно је саграђен у овој обнови.

Метална врата на улазу у цркву су из 1869. године о чему свједочи натпис: „Жи ова врат приложи Јован Андрић Ћебеника из Сарајев у Горажде цркви 1869“.

Надгробни крст из средњег вијека у близини цркве

Првобитна локација ктиторског натписа Херцега Стефана била је изнад улаза у првобитну грађевину. На ктиторском натпису стоји: „В љето 6954/1446. год. аз раб Христу Богу господин Херцег Стефан ваздвигох храм светога великомученика Христова Георгија моле се јему да помолит се за мње грешном Владице моему Христу“.

Приликом проширења цркве камен надвратник на коме је натпис и десни довратник пренесени су на нови портал. Десни довратник украшен је исклесаним мотивом преплетене траке, по узору на плиткорељефну декорацију моравских цркава. На цркви се налази још један натпис који је на допрозорнику прозора јужне пјевнице. У натпису се братство манастира обавјештава о замонашењу калуђера Исаије. Натпис је сачинио Василије Ивановић, а по одликама језика и писма датује се у 15.-16. вијек. Овај натпис нам доказује да је црква Светог Георгија у то вријеме била манастир. Манастирски карактер цркве потврђује и турски попис који говори да црква располаже земљишним посједима.

Црква Светог Ђорђа из другог угла

У цркви се налазе три уграђене плоче, двије у олтару са натписима и једна на јужној фасади на којој је рељефно исклесан лик Меркура.

Свједочанство о постојању живописа је запис митрополита Саве Косановића из 1871. године. Извјесни Зечевић 1890. године описао је постојање дијела фигуре архангела Михаила у унутрашњости храма. Да је црква била осликана потврдила су и археолошка истраживања. У сонди која је била отворена 25m западно од цркве, пронађени су фрагменти фресака. Лежали су помјешани са остацима малтера и камена из порушених зидова. Орнаменти потичу са фриза којим је био украшен најнижи појас у олтарском дијелу.

Рашка основа, моравски поплет на довратнику, трагови фреско живописа, формулација уклесаног ктиторског натписа јасно говоре да се Стефан Вукчић Косача опредјелио за традицију његовану међу српским племством и да је не само политички већ и духовно припадао српском племству, без обзира на чињеницу да су његове области биле у саставу Босанског краљевства.

Горажданска штампарија[уреди]

Црква Светог Ђорђа у Сопотници се сматра оснивачем и власником најстарије штампарије на територији на којој је живио и живи српски народ. У манастиру је између 1519. и 1526. године радила штампарија Божидара Горажданина, која је непосредно по турској окупацији, снабдијевала осиромашене и страдале српске цркве и манастире богослужбеним књигама будући да је много старијих рукописних литургијских књига спаљено и уништено у протеклим деценијама 15. вијека. Под окриљем цркве штампане су у 16. вијеку три књиге. Прву и уједно најстарију књигу, „Служабник“ (или „Литургијар“) припремили су за штампу и објавили браћа Ђурађ и Теодор Љубавић 1519. године. Преостале двије књиге припремио је за штампу Теодор Љубавић, послије преране смрти свог брата Ђурђа: „Псалтир“ са Последовањем и Часловцем 1521. а „Молитвеник“ (или „Требник“) двије године касније 1523. године.

Становништво[уреди]

Укупно: 3.117
Етнички састав према попису из 2013.‍[6]
Срби
  
1.618 51,9 %
Бошњаци
  
1.459 46,8 %
Хрвати
  
2 0,1 %
Остали
  
38 1,2 %

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Званични сајт Општине: Сједиште општине: Улица Божидара Горажданина 64, насеље Ново Горажде
  2. Општина Ново Горажде са сједиштем институција у насељу Ново Горажде, Улица: Центар 1 бб [1]
  3. Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ, попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.
  4. Попис становништва, домаћинстава и станова у Босни и Херцеговини 2013 на територији Републике Српске — Прелиминарни резултати, Републички завод за статистику, Бања Лука, 2013.
  5. Обичаји и култура српских крајина Градови- Ново Горажде
  6. „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.